Rojalistički i naprednjački razgovor između Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića.
- Šta se radi, predsedniče?
- Pa ništa posebno.
- Vidim ja, vi ko kralj.
- Kako to misliš?
- Uživate, ništa ne radite...
- Pa nije baš da džabalebarim. Raduckam nešto, onako misaono.
- A šta to misaono raduckate?
- Pokušavam da natenane razmislim o onome što je rekla Njegova Svetost, naš patrijarh Irinej, da Srbiji nedostaju car ili kralj, odnosno – kako je ono reko – neki oblik parlamentarne monarhije u kojoj bi kralj bio ujedinitelj naroda.
- I kako ide razmišljanje?
- Što više razmišljam, sve mi se više dopada ta ideja. Mislim da bi to moglo da bude dobro rešenje.
- Pa moglo bi, al kako za koga.
- Ako je za Srbiju dobro da opet bude monarhija, ne znam za koga bi to moglo da bude loše.
- Razmislite malo...
- Možda za komuniste?
- Pa niste vi komunista!
- Što ja?
- Pa zato što bi to moglo da bude loše za vas lično.
- Zašto za mene?
- Ajde razmislite još malo, kad vas je već krenulo: šta ćete vi da budete u toj monarhiji?
- Kako to misliš?
- Tako što u monarhiji nema predsednika Republike.
- Kako nema?
- Naprosto tako što nema ni Republike.
- U, majku mu, nisam na to ni pomislio.
- Sreća da imate mene koji mislim na sve.
- Nećeš ni ti dugo...
- Vi to pretite?
- Ne pretim, već zdravologičarski zaključujem: ako nema predsednika Republike, onda nema ni Vlade, a ni potpredsednika Vlade.
- Ima, ima. U monarhijama najnormalnije funkcionišu i vlade i njihovi predsednici, potpredsednici, ministri...
- Znači – sve sem predsednika Republike?
- Svo zlo bilo u tome. I ovako nam nije od neke koristi.
- Ti to meni, sine Saško?
- Ništa lično, predsedniče. Čisto onako praktično.
- Lako je da se kritikuje, ali ajde ti smisli šta da čovek radi kad mu se zalomi da postane predsednik...
- Pa upravo ovo što sada radite, što koristite sve svoje mentalne kapacitete da se realizuje ideja Njegove Svetosti.
- Ne ide to tek tako. Kao prvo, ne znam da li je patrijarh mislio na Karađorđeviće. Vidiš kakvi su: nikako da nas liše bede i da preuzmu vlast.
- Pa ne moraju da budu Karađorđevići.
- Nego ko? Nećemo valjda da vraćamo Obrenoviće?
- Ma idite, kakvi Obrenovići?! Šta recimo fali ovim Al Nahjanima?
- Kome?
- Ali ne može Srbija da bude emirat. Šta bi na to rekla Njegova Svetost da umesto kralja ili cara dobijemo emira?
- Koliko ja znam, patrijarh ne bi imao ništa protiv. Emir uživa njegovo poštovanje. Patrijarh ga je lično odlikovao Ordenom Svetog Save.
- Emira od Abu Dabija?
- Ma jok. Emira Kusturicu.
- Nije to isto. Nemoj da brkamo!
- Šta da ne brkamo? Emira od Abu Dabija i Emira od Drvengrada i Kamengrada?
- Ali zbog Kusturice nismo morali da pretvorimo Srbiju u emirat. Mislim, malo bi nezgodno zvučalo da nam se država službeno zove Emirat Srbija, pa još kao deo Ujedinjenih Arapskih Emirata... Nije baš u duhu naše pravoslavne tradicije.
- Ako je do tradicije, Srbija može da bude i, šta ja znam, nemanjat i deo Ujedinjenih Sorapskih Nemanjata. Ne postavlja čovek nikakve uslove! Nije on došo pa reko: „E, oću da budem emir od Srbije!“ Ima on gde da bude emir, ali mi nemamo gde da nađemo takvog čoveka. Evo pre neki dan nam iz čista mira poklonio tri blindirana mercedesa. I meni lično znate kakav snajper.
- Šta će ti snajper? Pa nisi ti Zveki da pucaš na premijera.
- Što da pucam na premijera?
- Pa onako teoretski. Nikad se ne zna... Sećam se ja iz lektire: puška koja u prvom činu visi na zidu, u trećem treba da opali.
- Nemojte da baksuzišete, molim vas! Ja sam taj snajper poklonio Vojsci Srbije.
- Da ne dođeš u iskušenje ako ovaj pretera u svom zbližavanju sa Tačijem?
- Dobro, majku mu, predsedniče, kakav ste vi to naprednjak?! Ja se živ polomih oko čoveka šeika: nagovaram ga da uloži novac u naše poljoprivredne kombinate, u vojnu industriju, u JAT... A vi tu, umesto o napretku Srbije, trabunjate o nekim anahronim rešenjima!
- A da li je taj tvoj šeik čuo za Miškovića?
- Otkud znam... Nismo o njemu pričali. I zašto pitate?
- Zato da šeik zna šta ga čeka ako pretera sa investicijama. Da zna da ćeš ti, kao jedan naprednjak, da ga hapsiš.
- Nemojte da lupetate! Ne hapsim ja, već policija, ko u svakoj pravnoj državi.
- Pa i to treba da se kaže čoveku, ako već hoćete da ga postavite na srpski tron. Da zna ko će da ga hapsi: ti ili Dačić...
- Ja uopšte ne razumem zašto ste tako nadrndani i destruktivni. Da niste možda ljubomorni na moju primernu saradnju s premijerom Dačićem?
- Nisam ljubomoran, već mislim da bi bilo fer da se prestolonasledniku u startu objasne pravila igre. On treba da zna da ovde u Srbiji neće moći da bude emir od Abu Dabija.
- Nego šta će da bude?
- Ono što mu vi spremate.
- A šta mu to ti nekakvi mi spremamo?
- Pa to, da bude emir od Abu Dačića.
- Šta se radi, predsedniče?
- Pa ništa posebno.
- Vidim ja, vi ko kralj.
- Kako to misliš?
- Uživate, ništa ne radite...
- Pa nije baš da džabalebarim. Raduckam nešto, onako misaono.
- A šta to misaono raduckate?
- Pokušavam da natenane razmislim o onome što je rekla Njegova Svetost, naš patrijarh Irinej, da Srbiji nedostaju car ili kralj, odnosno – kako je ono reko – neki oblik parlamentarne monarhije u kojoj bi kralj bio ujedinitelj naroda.
- I kako ide razmišljanje?
- Što više razmišljam, sve mi se više dopada ta ideja. Mislim da bi to moglo da bude dobro rešenje.
- Pa moglo bi, al kako za koga.
- Ako je za Srbiju dobro da opet bude monarhija, ne znam za koga bi to moglo da bude loše.
- Razmislite malo...
- Možda za komuniste?
- Pa niste vi komunista!
- Što ja?
- Pa zato što bi to moglo da bude loše za vas lično.
- Zašto za mene?
- Ajde razmislite još malo, kad vas je već krenulo: šta ćete vi da budete u toj monarhiji?
- Kako to misliš?
- Tako što u monarhiji nema predsednika Republike.
- Kako nema?
- Naprosto tako što nema ni Republike.
- U, majku mu, nisam na to ni pomislio.
- Sreća da imate mene koji mislim na sve.
- Nećeš ni ti dugo...
- Vi to pretite?
- Ne pretim, već zdravologičarski zaključujem: ako nema predsednika Republike, onda nema ni Vlade, a ni potpredsednika Vlade.
- Ima, ima. U monarhijama najnormalnije funkcionišu i vlade i njihovi predsednici, potpredsednici, ministri...
- Znači – sve sem predsednika Republike?
- Svo zlo bilo u tome. I ovako nam nije od neke koristi.
- Ti to meni, sine Saško?
- Ništa lično, predsedniče. Čisto onako praktično.
- Lako je da se kritikuje, ali ajde ti smisli šta da čovek radi kad mu se zalomi da postane predsednik...
- Pa upravo ovo što sada radite, što koristite sve svoje mentalne kapacitete da se realizuje ideja Njegove Svetosti.
- Ne ide to tek tako. Kao prvo, ne znam da li je patrijarh mislio na Karađorđeviće. Vidiš kakvi su: nikako da nas liše bede i da preuzmu vlast.
- Pa ne moraju da budu Karađorđevići.
- Nego ko? Nećemo valjda da vraćamo Obrenoviće?
- Ma idite, kakvi Obrenovići?! Šta recimo fali ovim Al Nahjanima?
- Kome?
Abu Dabi
- Pa ovim našim prijateljima iz Abu Dabija. Imaju legitimnog princa prestolonaslednika koji, za razliku od ovih nepreduzetnih Karađorđevića, ima i nekakvu viziju šta da napravi sa Srbijom, a što je još važnije, ima i dobru volju i mnogo dobro lovu da sve to provede u delo... Vidite kako to funkcioniše u njegovom emiratu: imaju privredu koja se razvija najbrže na svetu.- Ali ne može Srbija da bude emirat. Šta bi na to rekla Njegova Svetost da umesto kralja ili cara dobijemo emira?
- Koliko ja znam, patrijarh ne bi imao ništa protiv. Emir uživa njegovo poštovanje. Patrijarh ga je lično odlikovao Ordenom Svetog Save.
- Emira od Abu Dabija?
- Ma jok. Emira Kusturicu.
- Nije to isto. Nemoj da brkamo!
- Šta da ne brkamo? Emira od Abu Dabija i Emira od Drvengrada i Kamengrada?
- Ali zbog Kusturice nismo morali da pretvorimo Srbiju u emirat. Mislim, malo bi nezgodno zvučalo da nam se država službeno zove Emirat Srbija, pa još kao deo Ujedinjenih Arapskih Emirata... Nije baš u duhu naše pravoslavne tradicije.
- Ako je do tradicije, Srbija može da bude i, šta ja znam, nemanjat i deo Ujedinjenih Sorapskih Nemanjata. Ne postavlja čovek nikakve uslove! Nije on došo pa reko: „E, oću da budem emir od Srbije!“ Ima on gde da bude emir, ali mi nemamo gde da nađemo takvog čoveka. Evo pre neki dan nam iz čista mira poklonio tri blindirana mercedesa. I meni lično znate kakav snajper.
- Šta će ti snajper? Pa nisi ti Zveki da pucaš na premijera.
- Što da pucam na premijera?
- Pa onako teoretski. Nikad se ne zna... Sećam se ja iz lektire: puška koja u prvom činu visi na zidu, u trećem treba da opali.
- Nemojte da baksuzišete, molim vas! Ja sam taj snajper poklonio Vojsci Srbije.
- Da ne dođeš u iskušenje ako ovaj pretera u svom zbližavanju sa Tačijem?
- Dobro, majku mu, predsedniče, kakav ste vi to naprednjak?! Ja se živ polomih oko čoveka šeika: nagovaram ga da uloži novac u naše poljoprivredne kombinate, u vojnu industriju, u JAT... A vi tu, umesto o napretku Srbije, trabunjate o nekim anahronim rešenjima!
- A da li je taj tvoj šeik čuo za Miškovića?
- Otkud znam... Nismo o njemu pričali. I zašto pitate?
- Zato da šeik zna šta ga čeka ako pretera sa investicijama. Da zna da ćeš ti, kao jedan naprednjak, da ga hapsiš.
- Nemojte da lupetate! Ne hapsim ja, već policija, ko u svakoj pravnoj državi.
- Pa i to treba da se kaže čoveku, ako već hoćete da ga postavite na srpski tron. Da zna ko će da ga hapsi: ti ili Dačić...
- Ja uopšte ne razumem zašto ste tako nadrndani i destruktivni. Da niste možda ljubomorni na moju primernu saradnju s premijerom Dačićem?
- Nisam ljubomoran, već mislim da bi bilo fer da se prestolonasledniku u startu objasne pravila igre. On treba da zna da ovde u Srbiji neće moći da bude emir od Abu Dabija.
- Nego šta će da bude?
- Ono što mu vi spremate.
- A šta mu to ti nekakvi mi spremamo?
- Pa to, da bude emir od Abu Dačića.