U novoj kolumni Predrag Lucić je prisluškivao radni razgovor predsednika i premijera Srbije Tomislava Nikolića i Ivice Dačića, nakon oslobađajućih presuda hrvatskim generalima i zapovednicima OVK.
- Jel ti, Ivice, razumeš šta se ovo dešava?
- A šta bi trebalo da razumem?
- Pa ovo, bre, sa Hagom! Što je njima toliko stalo da spreče proces pomirenja u regionu?
- A s kim si ti hteo da se miriš?
- Kako s kim? Pa sa svima.
- A ko ti je reko da treba da se miriš sa svima?
- Pa moj savetnik Bil, ako sam ga dobro razumeo. A mislim da jesam. Reko je: „Tomo, šta je bilo, bilo je! Ratovi su prošlost, budućnost je u pomirenju, u evroatlantskim integracijama...“
- Jesi ti to razgovaro s Montgomerijem ili sa Gotovinom?
- S kim jesam da jesam. Važno da nisam razgovaro s onim s kim ti razgovaraš.
- A s kim ja to razgovaram?
- S Tačijem, eto s kim!
- Ja samo radim svoj posao. A zaposlen sam u Vladi Republike Srbije, na radnom mestu premijera.
- Pa i ja sam zaposlen ko predsednik države, ali svejedno ne razgovaram sa svakim.
- Možda zato što si aljkav. Lenjo ti da razgovaraš, usta da otvoriš...
- Nisam ja aljkav, već jednostavno ne mogu da razgovaram sa svakim.
- Što ne možeš? Ti bi hteo, a niko neće ili šta? Gde je problem?
- U Hagu. Hag nas, bre, zavadi sa svima, sa celim komšilukom: najpre s Hrvatskom, sad sa Kosovom...
- Otkad je nama Kosovo komšiluk?
- Otkad si ti pristo da razgovaraš s onim Tačijem ko sa sebi ravnim. A vidim da ćeš i da nastaviš, bez obzira na ove antisrpske presude u Hagu.
- Naravski da ću da nastavim. To mi je posao. A šta ćeš ti da radiš, ako ćeš išta?
- Kako da radim, kad nemam osnovnih uslova?! Ne mogu da se mirim ni s Hrvatima ni sa Šiptarima kad niko od njih nije osuđen za zločine nad Srbima.
- Šta se meni žališ?! Nisam ih ja oslobodio. Idi pa reci Montgomeriju.
- Reko sam mu, ali on mene uopšte ne razume. A ni ja ne razumem njega.
- Što? Jel možda govori engleski?
- Nije problem u jeziku, sve meni prevedu... Problem je što on misli da tek sada nema problema.
- Kako nema?
- Pa kaže: „Nemoj ništa da se sekiraš, gledaj to sa lepše strane. Lakše ti je da se miriš s nevinim ljudima nego sa zločincima. Zamisli da su osuđeni za zločine. Kako bi se onda mirio?“
- Tako kaže? A šta ti na to, nesrećni Tomislave?
- Ja mu onda lepo kažem: „Ako je tako, što ne pustite na slobodu i sve Srbe iz Haga, pa da se i drugi lakše pomire s nama?“
- Vispreno, svaka čast! A šta on? Jel načisto zanemeo?
- Ma jok. Ja sam zanemeo kad mi je odbrusio: „Jel ti to, Tomo, hoćeš da i Šešelja pustimo iz Haga? Jedva čeka da te se dokopa, pa da vidiš čija majka crnu vunu prede...“
- A što si zanemeo?
- Zato što je on nastavio da govori, da me začikava. Kaže: „Da ga puštamo odmah ili da sačekamo da skloniš sav escajg u zemlji Srbiji, uključujući i zarđale kašike iz muzeja i s arheoloških nalazišta?“
- A ti ništa? Ćuto ko som?
- Lako je tebi. Tvoj se bivši gazda vratio iz Haga u sanduku, a ako se ovaj moj bivši, naopako bilo, vrati, šta misliš kome sledi sanduk?
- I šta ćeš sad, crni Tomislave? Da se pakuješ za Nedođiju?
- Ma jok. Neće da puste ni njega ni ove druge.
- Ni Mladića?
- Ne boj se, neće da dođe da te pita gde su njegove jagode sa šlagom.
- Siguran si?
- Hiljadu odsto. Video Bil kako sam ubledeo, odmah poslo da mi donesu šećera i vode. Kad sam malo došo sebi, kaže: „Ajde, radi šta smo se dogovorili i ništa ne brini.“
- Pa srećan ti rad, majstore!
- Nemoj i ti da me kinjiš! Ne znam uopšte odakle da počnem. Ovo prevazilazi moje snage.
- Ajde, ajde, nemoj da kloneš duhom! Otaljavaj poso ko i dosad, a u međuvremenu će valjda nešto da se sredi.
- Gde da se sredi?
- Pa tamo gde se sve sređuje. Ja se sve nešto uzdam da će Vule nešto da izmisli, nije za džabaka u Generalnoj skupštini.
- Ko da se njega nešto pita...
- Jok, tebe se pita! Vidiš kako je odradio ovo s Palestinom.
- Šta je odradio?
- Pa primio Palestinu u Ujedinjene nacije u statusu posmatrača. Možda nešto slično sredi i za nas.
- Šta ima za nas da sređuje? Srbija je punopravna članica Ujedinjenih nacija. Neće valjda nas da spušta na nivo posmatrača...
- Ništa ti, Tomislave, ne razumeš. Ne radi se o Ujedinjenim nacijama.
- Nego o čemu?
- O onom što nam je najsvetije.
- Stvarno te ništa ne razumem...
- O Kosovu se radi, čoveče, o Kosovu.
- Pa neće valjda Kosovu da prizna status posmatrača?
- Kakvom Kosovu? Srbiji, bre!
- Ali zašto Srbiji?
- A zašto da ne?! Kako misliš da se vratimo na Kosovo, ako ne kao zemlja-posmatrač?!
- Ja bih rađe da se vratimo kao zemlja-zemlja...
- A što to onda ne kažeš svom Bilu?
- Kako da ne?! Pa da mi stigne odgovor zemlja-glava...
- Jel ti, Ivice, razumeš šta se ovo dešava?
- A šta bi trebalo da razumem?
- Pa ovo, bre, sa Hagom! Što je njima toliko stalo da spreče proces pomirenja u regionu?
- A s kim si ti hteo da se miriš?
- Kako s kim? Pa sa svima.
- A ko ti je reko da treba da se miriš sa svima?
- Pa moj savetnik Bil, ako sam ga dobro razumeo. A mislim da jesam. Reko je: „Tomo, šta je bilo, bilo je! Ratovi su prošlost, budućnost je u pomirenju, u evroatlantskim integracijama...“
- Jesi ti to razgovaro s Montgomerijem ili sa Gotovinom?
- S kim jesam da jesam. Važno da nisam razgovaro s onim s kim ti razgovaraš.
- A s kim ja to razgovaram?
- S Tačijem, eto s kim!
- Ja samo radim svoj posao. A zaposlen sam u Vladi Republike Srbije, na radnom mestu premijera.
- Pa i ja sam zaposlen ko predsednik države, ali svejedno ne razgovaram sa svakim.
- Možda zato što si aljkav. Lenjo ti da razgovaraš, usta da otvoriš...
- Nisam ja aljkav, već jednostavno ne mogu da razgovaram sa svakim.
- Što ne možeš? Ti bi hteo, a niko neće ili šta? Gde je problem?
- U Hagu. Hag nas, bre, zavadi sa svima, sa celim komšilukom: najpre s Hrvatskom, sad sa Kosovom...
- Otkad je nama Kosovo komšiluk?
- Otkad si ti pristo da razgovaraš s onim Tačijem ko sa sebi ravnim. A vidim da ćeš i da nastaviš, bez obzira na ove antisrpske presude u Hagu.
- Naravski da ću da nastavim. To mi je posao. A šta ćeš ti da radiš, ako ćeš išta?
- Kako da radim, kad nemam osnovnih uslova?! Ne mogu da se mirim ni s Hrvatima ni sa Šiptarima kad niko od njih nije osuđen za zločine nad Srbima.
- Šta se meni žališ?! Nisam ih ja oslobodio. Idi pa reci Montgomeriju.
- Reko sam mu, ali on mene uopšte ne razume. A ni ja ne razumem njega.
- Što? Jel možda govori engleski?
- Nije problem u jeziku, sve meni prevedu... Problem je što on misli da tek sada nema problema.
- Kako nema?
- Pa kaže: „Nemoj ništa da se sekiraš, gledaj to sa lepše strane. Lakše ti je da se miriš s nevinim ljudima nego sa zločincima. Zamisli da su osuđeni za zločine. Kako bi se onda mirio?“
- Tako kaže? A šta ti na to, nesrećni Tomislave?
- Ja mu onda lepo kažem: „Ako je tako, što ne pustite na slobodu i sve Srbe iz Haga, pa da se i drugi lakše pomire s nama?“
- Vispreno, svaka čast! A šta on? Jel načisto zanemeo?
- Ma jok. Ja sam zanemeo kad mi je odbrusio: „Jel ti to, Tomo, hoćeš da i Šešelja pustimo iz Haga? Jedva čeka da te se dokopa, pa da vidiš čija majka crnu vunu prede...“
- A što si zanemeo?
- Zato što je on nastavio da govori, da me začikava. Kaže: „Da ga puštamo odmah ili da sačekamo da skloniš sav escajg u zemlji Srbiji, uključujući i zarđale kašike iz muzeja i s arheoloških nalazišta?“
- A ti ništa? Ćuto ko som?
- Lako je tebi. Tvoj se bivši gazda vratio iz Haga u sanduku, a ako se ovaj moj bivši, naopako bilo, vrati, šta misliš kome sledi sanduk?
- I šta ćeš sad, crni Tomislave? Da se pakuješ za Nedođiju?
- Ma jok. Neće da puste ni njega ni ove druge.
- Ni Mladića?
- Ne boj se, neće da dođe da te pita gde su njegove jagode sa šlagom.
- Siguran si?
- Hiljadu odsto. Video Bil kako sam ubledeo, odmah poslo da mi donesu šećera i vode. Kad sam malo došo sebi, kaže: „Ajde, radi šta smo se dogovorili i ništa ne brini.“
- Pa srećan ti rad, majstore!
- Nemoj i ti da me kinjiš! Ne znam uopšte odakle da počnem. Ovo prevazilazi moje snage.
- Ajde, ajde, nemoj da kloneš duhom! Otaljavaj poso ko i dosad, a u međuvremenu će valjda nešto da se sredi.
- Gde da se sredi?
- Pa tamo gde se sve sređuje. Ja se sve nešto uzdam da će Vule nešto da izmisli, nije za džabaka u Generalnoj skupštini.
- Ko da se njega nešto pita...
- Jok, tebe se pita! Vidiš kako je odradio ovo s Palestinom.
- Šta je odradio?
- Pa primio Palestinu u Ujedinjene nacije u statusu posmatrača. Možda nešto slično sredi i za nas.
- Šta ima za nas da sređuje? Srbija je punopravna članica Ujedinjenih nacija. Neće valjda nas da spušta na nivo posmatrača...
- Ništa ti, Tomislave, ne razumeš. Ne radi se o Ujedinjenim nacijama.
- Nego o čemu?
- O onom što nam je najsvetije.
- Stvarno te ništa ne razumem...
- O Kosovu se radi, čoveče, o Kosovu.
- Pa neće valjda Kosovu da prizna status posmatrača?
- Kakvom Kosovu? Srbiji, bre!
- Ali zašto Srbiji?
- A zašto da ne?! Kako misliš da se vratimo na Kosovo, ako ne kao zemlja-posmatrač?!
- Ja bih rađe da se vratimo kao zemlja-zemlja...
- A što to onda ne kažeš svom Bilu?
- Kako da ne?! Pa da mi stigne odgovor zemlja-glava...