„U mom selu uništeno je 10 kuća od kojih su tri zapaljene sa pomoćnim objektima. Meni je sve bilo uništeno“, priča nam Sulja Šarak iz sela Voskovine u opštini Priboj na jugozapadu Srbije duž granice sa Bosnom i Hercegovinom (BiH).
U javnosti se malo govorilo o nasilju i proterivanju kojem su bili izloženi pripadnici bošnjačke nacionalosti u ovim mestima na teritoriji Srbije. Tokom rata u BiH u pograničnim selima opštine Priboj zapaljena je 41 kuća, a 250 bošnjačkih porodica prisiljeno je da napusti svoje domove.
Neki od njih spas su potražili u zemljama Zapadne Evrope ali većina je ostala Priboju sa statusom interno raseljenih lica.
Programom Vlade Srbije za povratak izbeglih i raseljenih Bošnjaka iz ove opštine 2013. godine počela je obnova porušenih kuća ali se nakon dve godine zbog nedostatka novca stalo sa realizacijom.
„Tokom trajanja projekta ključeve od novih kuća dobile su 22 porodice. Neki od vlasnika kuća dobili su novac za popravku ali još uvek ima onih koji čekaju pomoć“, prića Ekrem Hadžić predsednik Udruženja za zaštitu prava proteranih i raseljenih iz opštine Priboj.
Infrastruktura neophodna za volju za povratak: Ekrem Hadžić
„Obeštećene su 54, a za nadoknadu štete čeka još 154 porodice. Napravljene su 22 kuće, a treba još 20. Da bi ljudi dobili moral, volju da se ponovo vrate na svoja imanja potrebno je da se naprave putevi, struja i vodovodi da se osiguraju“, ističe Hadžić.
„U mom selu je uništeno 10 kuća od kojih su tri zapaljene sa pomoćnim objektima. Do sada su obnovljene samo tri kuće. Meni je sve bilo uništeno. Nisam imao gde da uđem. Odmah posle rata u BiH vratio sam se na imanje, obnovio svoje domaćinstvo od novca koje sam dobio ali to je nedovoljno. Polovina ljudi se vratila u selo. Ranije smo imali i mehanizaciju za obradu zemlje. I to nam je uništeno, a većina nas su i stari ljudi, pa nam je pored puta, struje, potrebna i mehanizacija da bi opstali na selu“, navodi sagovrnik sa početka priče, jedan od onih čija je imovina uništena a on sa porodicom proteran, Suljo Šarak.
Hamed Pecikoza iz Milanovića priča da su u njegovom selu tokom devedesetih godina bila 22 domaćinstva:
“Dve kuće su izgorele, ostale su manje više devastirane. Osam domaćinstava do sada nije ništa dobilo. Ja sam dobio novac i popravio kuću. Da ovde ima dobrog puta, vrlo brzo bi moje selo zaživelo. Ljudi bi se vratili, neko bi se bavio stočarstvom, malinarstvom, nešto bi posejali. Ovako, sve je poteško.“
I Rasim Biber je sa šestočlanom porodicom napustio Sjeverin odmah nakon otmice polubrata Hajrudina Sajtarevića. Sada živi sam u Sjeverinu, dok su mu deca u inostranstvu.
„Sve mi je bilo uništeno. Čak je poskidana i lamperija za potpalu. Dve moje kuće su zapaljene i jedna stara porodična kuća. Do 2013 godine bio sam u Priboju kao interno raseljeno lice. Kada su počele obnove, vratio sam se i obnovio samo jednu kuću. Ostala je nedovršena i kuća polubrata Hajrudina. Deca nikad se neće vratiti. Gde da se vrate?“
„Treba ići obrnutim redom. Prvo ulaganje u infrastrukturu. Jer imamo situaciju da su napravljene kuće a ljudi faktički nemaju put do tih kuća. Potrebno je oko 120 miliona dinara da bi se realizovali infrastrukturni radovi“, podseća predsednik opštine Priboj Lazar Rvović.
On kaže da je opština uradila projekat za sve putne pravce, te da je zajedenički stav sa nedavnog sastanka sa predsednikom Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova u Skupštini Srbije Mehom Omerovićem i predstavnika bošnjačkih partija u Priboju da se od Vlade Srbije traži da se nastavi sa započetim programom.
Omerović je podsetio da će se do kraja maja u skupštinskoj proceduri naći zakonski predlog koji bi trebao da omogući ispravljanje nelogičnosti Zakona o civilnim žrtvama rata iz 1996. godine, među koje bi bili svrstani i meštani iz pograničnih sela opštine Priboj.
Na taj način delimično bi se ispravila nepravda prema stanovnicima iz petnaest pograničnih mesta: Sjeverin, Strmac, Sastavak, Zabrnjice, Krajčinovića, Voskovine, Batkovića, Slavotića, Smailovića, Munikoline, Valovlja, Milanovića, Živinica, Zabrđai i Jelovika. Radi se o ljudima koji su o periodu od 1991. do 1999. godine zbog zapaljenih kuća, pretnji, straha i objektivnih opasnosti za život morali da isele iz svojih domova.