Inauguracija Donalda Trampa kao predsednika SAD neće uticati na Balkan u smislu nove aktivne politike Vašingtona, već pre u odsustvu bilo kakve politike prema ovoj regiji koja će biti još niže na listi prioriteta nego u slučaju prethodnih američkih administracija, što može proširiti manevarski prostor za delovanje raznih nacionalističkih i drugih nazadnih snaga.
Takođe, promene mogu podstaći nerealna očekivanja odnosno pogrešne procene domaćih lidera kakvu bi politiku Tramp mogao da vodi prema Balkanu i, shodno tome, rizične kalkulacije – pre svega srpskih nacionalista u cilju ispravljanja, kako doživljavaju, “nepravednih rešenja” iz 1990-ih - što bi i onako nestabilno i napeto stanje u regiji učinile još zapaljivijim.
Vaš browser nepodržava HTML5
Najopasnije je prepustiti Balkan samom sebi
Trampova najava popuštanja zategnutosti u odnosima sa Rusijom, te kritike na račun NATO i EU, izazivaju najblaže rečeno nelagodu u pojedinim balkanskim zemljama, pre svega BiH, Kosovu, Crnoj Gori i Hrvatskoj, koje su se od devedesetih oslanjale na zapadnu podršku u dobijanju a potom očuvanju nacionalne nezavisnosti i teritorijalnog integriteta.
Da li će Rusija priznati Kosovo zarad Krima?
Eventualni dogovor sa Putinom o globalnim pitanjima mogao bi rezultirati ostavljanjem većeg prostora Rusiji na Balkanu, koja svih ovih godina nastoji da ojača uticaj u situaciji kada sve zemlje regije teže članstvu u EU a većina i u NATO.
Jedna od spornih tačaka u odnosima Rusije i SAD je širenje Severnoatlantske alijanse na Istok, čemu se Kremlj žestoko protivi. Ukoliko Tramp pretoči svoje kritike na račun NATO-a da je zastarela organizacija i u konkretnu politiku, onda bi to u slučaju Balkana značilo odlaganje na neodređeno vreme prijema Makedonije, Kosova i BiH koji se suočavaju i sa drugim preprekama na putu ka ovoj organizaciji. Istovremeno, popustio bi pritisak na Srbiju koja je proglasila vojnu neutralnost.
Mogući scenario je da Kremlj, zarad američkog prihvatanja aneksije Krima, prizna Kosovo
U radikalnijem razvoju događaja, po oceni nekih analitičara poput nemačkog Ziba Jansena, moguć je čak i scenario da SAD povuku preostale vojnike sa Balkana, što bi moglo da stvori bezbednosni vakum na Kosovu koje nema sopstvenu armiju, te se oslanja na međunarodne snage u zaštiti granica. To bi ojačalo ambicije Srbije da pripoji sever Kosova na kome inače ima veliki uticaj.
Istovremeno, moguć je i potpuno drugačiji scenario da u tom sveobuhvatnom sporazumu Moskve i Vašingtona, Kremlj, zarad američkog prihvatanja aneksije Krima, prizna Kosovo – što pominje britanska analitičarka Meri Dejevski (Mary Dejevsky).
Iako na prvi pogled deluje malo verovatna, to nije i bezizgledna opcija imajući u vidu važnost Krima za Rusiju. Tim pre, ako bi se u tom paketu našlo i američko prihvatanje nezavisnosti gruzijskih secesionističkih oblasti Abhazije i Južne Osetije u kojima je razmeštena ruska armija, kao i zadržavanje uticaja Kremlja u moldavskoj separatističkoj regiji Pridnjestrovlju.
To bi bio veliki udar za rusku saveznicu Srbiju i dramatično bi promenilo geostratešku dinamiku na Balkanu.
Nisko na listi prioriteta Vašingtona
Naravno, mnogo je nepoznanica i jedino se može nagađati kako će se Trampov izbor odraziti na Balkan. Jedno su predizborna obećanja, a drugo politička realnost koja je isprepletana kao zmijsko gnezdo, odnosno Hidra, pogotovo u današnjem svetu. U tom kontekstu treba imati u vidu i veoma složenu strukturu odnosa SAD i Rusije još od Drugog svetskog rata od kada su uglavnom bili suparnici, na momente neprijatelji na ivici rata, a takoreći nikada istinski partneri, osim u vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina, mada je i tada bilo dosta međusobnog podozrenja.
Uostalom, tu kompleksnu realnost uviđaju i Trampovi najbliži saradnici.
Tako je kandidat za državnog sekretara Reks Tilerson na saslušanju u Senatu kazao da je Rusija prekršila međunarodno pravo aneksijom Krima, dok je budući ministar odbrane general Džejms Matis (James Mattis) rekao da je sve manje područja za saradnju – a sve više za sukob - sa Rusijom. Matis je inače bio i na visokim položajima u NATO savezu i slovi kao veliki njegov pobornik tako da je upitno da li će pristati na marginalizaciju ove moćne vojne alijanse.
Reks Tilerson na saslušanju u Senatu kazao da je Rusija prekršila međunarodno pravo aneksijom Krima
Dakle, na Balkanu ne treba očekivati velike geostrateške obrte od nove američke administracije. Uostalom, ova regija figurira relativno nisko na listi prioriteta Vašingtona još od pada Slobodana Miloševića i prepuštena je EU da se bavi kao svojim dvorištem. Doduše, i Bušova i Obamina administracija su podržavale mere Brisela u nastojanju da se pacifikuje Balkan i približi EU i NATO-u.
Sada je ta podrška pod znakom pitanja, imajući u vidu pomenute Trampove izjave o Severnoatlantskoj alijansi, kao i pohvale Bregzita i, istovremeno, kritike na račun nemačke kancelarke Angele Merkel, pre svega njene migrantske politike.
Ovakvi stavovi novog američkog predsednika idu u prilog rastućim ultradesničarskim, populističkim strankama na starom kontinentu i evroskeptičnim snagama na Balkanu najrazličitijih boja.
Produbljivanje jaza unutar transatlantskog savezništva negativno bi se odrazilo na evropske integracije Balkana. Nevolja je i u tome što je za razliku od ranijih godina kada je EU imala na raspolaganju različite instrumente da usmerava procese, iako je i dalje aktivna, pre svega kao posrednik u pregovorima Beograda i Prištine - zapravo gubi uticaj jer je njena glavna poluga – perspektiva članstva, sada na „dugom štapu“, zato što je zaokupljena svojim problemima tako da nema ni dovoljno vremena niti kapaciteta da se aktivnije bavi Balkanom.
Domaći lideri uviđaju da se članstvo odlaže na neodređeno vreme, pa su onda i manje privrženi striktnom sprovođenju kriterijuma EU na putu ka ovom bloku.
Opasno ispravljanje „istorijskih nepravdi“
Najveći rizik po Balkan je da bude prepušten sam sebi i s tim u vezi rizična učitavanja pojedinih političara da je sada prilika da se ostvari neostvareno, odnosno isprave „greške“ iz prošlosti. Odnosi u regiji su napeti kao nikada od završetka ratova devedesetih, što potvrđuje nedavni incident sa vozom iz Srbije za Kosovo.
To je svakako posledica višegodišnjih nerešenih problema koji se kumuliraju - jer ne postoji elementarni konsenzus u regiji ni oko jednog ključnog pitanja – ali i kalkulacija domaćih politika u pokušaju da iskoriste nove trendove na međunarodnoj sceni za svoje interese.
Najveće nade od dolaska Donalda Trampa na čelo SAD svakako se gaje u Srbiji i među liderima Srba na Balkanu.
To potvrđuje i izjava predsednika Srbije Tomislava Nikolića da očekuje drugačiju, „objektivniju“ politiku Trampove administracije prema Kosovu.
Takođe, predsednik RS Milorad Dodik je okvalifikovao sankcije Vašingtona kao odmazdu odlazeće Obamine administracije, ali se nada da će ih nova, Trampova, ukinuti.
Naravno, verovatno ni najtvrđi srpski nacionalisti ne očekuju da će Trampova administracija povući odluku o priznanju Kosova ili da će podržati otcepljenje Republike Srpske od BiH. Međutim, ukoliko steknu utisak da je Tramp nezainteresovan za Balkan ili čak da će ga prepustiti Rusiji, kako spekulišu pojedini domaći mediji, onda to može podstaći rizične i pogrešne kalkulacije.
Dodik se nada da će mu Trampova administracija ukinuti sankcije, a Nikolić očekuje drugačiju, „objektivniju“ politiku prema Kosovu
Pojedini krugovi u Srbiji i Republici Srpskoj - koji smatraju da su srpskom narodu devedesetih nametnuta „nepravedna“ rešenja – verovatno procenjuju da dolazi povoljnije vreme da se makar deo njih ispravi.
Naime, u Srbiji je prilično rasprostranjeno raspoloženje da je Zapad iskoristio kao izgovor Miloševićevu autoritarnu i nacionalističku politiku – činjenicu da je bila tretirana kao svetski „parija“ - da nametne rešenja na njenu štetu. Tačnije, da su ostale bivše jugoslovenske republike tokom rata uživale simpatije Zapada kao žrtve Miloševićeve politike te da je njihov secesionizam - umesto da bude osuđen - bio dočekan sa simpatijama, kao pravedna borba za stvaranje sopstvene države, kao jedini način da se odbrani od agresivne politike Beograda.
To smatra čak i deo kritičara Miloševićeve ratne politike.
U svakom slučaju, pojedini srpski tabloidi ovih dana slavobitno pišu da će političari u Sarajevu, Prištini, Podgorici i Zagrebu izgubiti podršku SAD, te da više neće moći da drže „ludačku košulju“ navučenu Srbima tokom devedesetih. Naravno, tabloidni mediji su skloni senzacionalizmu. No, i vlasti u Beogradu smatraju da njihova zemlja nije parija kao devedesetih, te da je reformama popravila svoj međunarodni imidž što joj daje veći manevarski prostor.
U situaciji u kojoj bi Trampova Amerika bila nezainteresovana za Balkan, članstvo u EU sve neizvesnije i udaljenije, a Putinova Rusija sve prisutnija – onda su sve opcije otvorene, uključujući i najpesimističnije.