Dolazak svetskih lidera u predstojeću nedelju u Pariz na obeležavanje stote godišnjice savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, uz sve razlike, možda se može uporediti sa okupljanjem evropskih monarha 1910. na sahrani britanskog kralja Edvarda VII. Većina njih je bila isprepletena rodbinskim vezama, pa su Edvarda nazivali "evropskim ujakom" a njegovu majku, kraljicu Viktoriju - "evropskom bakom". U svakom slučaju, niko nije ni mogao da pretpostavi te, 1910, da je to poslednje okupljanje evropskih i suverena sa drugih kontinenata, te da će četiri godine kasnije izbiti prvi globalni sukob u kome će nestati četiri imperije.
Naravno, potpuno su različite okolnosti u kojima se okupljaju svetski lideri. Te 1910. povod je bio pogreb. Sada - obeležavanje jubilarne godišnjice završetka Prvog svetskog rata. Međutim, u vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša potpisano je primirje na kraju rata koji je, zapravo, bio uvod u još stravičniji, Drugi svetski rat. Inače, kada je Francuska kapitulirala pred nacistima 22 godine kasnije, Hitler je odabrao istu lokaciju u kojoj je njegova zemlja morala da prihvati polaganje oružja - šumu Kompijenje. Štaviše, Hitler je naredio da se iz muzeja donese vagon iz 1918. u kome je ponižena Nemačka, da bi ponizio Francusku. Tog 22. juna 1940., Hitler je sedeo na istom mestu na kome je maršal Foš diktirao uslove nemačkoj delegaciji 1918.
Međutim, još je važnija paralela koja se može povući između sadašnje situacije u svetu i one uoči Prvog svetskog rata. Rivalstvo velikih sila, uspon Kine kao nekada Nemačke, trka u naoružanju, ekonomski protekcionizam, regionalni sukobi, odsustvo saglasnosti o ključnim principima na kojima treba da funkcioniše međunarodni odnosi - karakteristika su i današnjeg sveta i onoga uoči 1914.
Rivalstvo velikih sila, uspon Kine kao nekada Nemačke, trka u naoružanju, ekonomski protekcionizam, regionalni sukobi, odsustvo saglasnosti o ključnim principima na kojima treba da funkcioniše međunarodni odnosi – karakteristika su i današnjeg sveta i onoga uoči 1914. (Foto: Svetski lideri u Parizu 2017.
U nedelju će se u Parizu okupiti lideri vodećih zemalja koji se spore oko gotovo svega - od uređenja globalnih odnosa, preko podrške različitim stranama pa i direktnog učešća u sukobima kao što su u Siriji i Ukrajini, do trgovinskih odnosa pa čak i klimatskih promena. Pitanje je da li ova ceremonija u Parizu može makar na trenutak potaknuti njihovu spremnost na kompromis. Isto kao što okupljanje na sahrani kralja Edvarda VII, nije sprečilo "evropske rođake" da povedu svoje zemlje jedne protiv drugih u dotada najkrvavijem sukobu u istoriji.
"Predvidivi" 19 vek
Pročitajte i ovo: Kristofer Klark za RSE: Srbi ne treba da se stide Gavrila PrincipaNakon pobede nad Napoleonom, na Bečkom kongresu 1815. je uspostavljen takozvani "Koncert Evrope" koji je podrazumevao dogovor velikih sila kako da očuvaju mir u čemu se, uz nekoliko izuzetaka, uspevalo sve do 1871. kada dolazi do ujedinjenja Nemačke nakon pobede nad Francuskom. Njen uspon je predstavljao problem za ostale u Evropi, jer se pojavila nova sila u središtu starog kontinenta, na prostoru od Rajne do Visle na kome su se velike sile borile za prevlast u prethodnih 400-500 godina.
Kako je rekao za RSE profesor na Univerzitetu Oksford Hartmut Poge fon Štrandman povodom stote godišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata, ni Francuska niti Rusija nisu prihvatale da budu skrajnute, a Britanija je strahovala da ukoliko Nemačka postane dominantna na evropskom kontinentu, onda će ponovo biti uvučena u sukob kao i protiv Napoleona, zatim kasnije protiv Rusije u vreme Krimskog rata (1853-6). Dakle, Britanija je bila zainteresovana za ravnotežu u Evropi, ali bez postojanja predominantne sile.
Kao carstvo na relativno malom prostoru i sa svega nekoliko kolonija, želelo je da uspostavi Veliku Nemačku koje bi proširilo svoj uticaj u Evropi ali i preko okeana.
U svakom slučaju, Nemačka je u tom periodu ostvarila impresivan ekonomski rast, povećavši svoj udeo u svetskoj industrijskoj proizvodnji za četiri puta od 1860. do 1914, dok je učešće Britanije, kao do tada vodeće ekonomske sile, smanjen za trećinu. Na primer, Nemačka je proizvodila dva puta više čelika nego Britanija. Rastuća ekonomska moć nužno je težila da se pretoči i u političku u svetu u kome su kolonije uglavnom već podeljene među starijim silama, pre svega Britanija i Francuska.
Pročitajte i ovo: Nemačka planirala rat pre Sarajevskog atentataRat je lako mogao početi i pre 1914. jer je postojalo više političkih kriza i lokalnih ratova koje su mogle da posluže kao povod za početak svetskog sukoba: Dve marokanske krize (1905. i 1911.), Aneksiona kriza 1908, Balkanski ratovi 1912-3. Te krize su, kako ocenjuje istoričar Richard Evans sa Univerziteta Kembridž, stvarale osećaj da se može kontrolisati riskantna politika, ali mnogo toga je zavisilo od "prećutnih pretpostavki" i mentalnih mapa zbog kojih je rat izgledao prihvatljivo, makar kao krajnja mera.
Međutim, niko nije imao predstavu da će to biti do tada potpuno drugačiji sukob nego do tada, odnosno totalni rat. Kako ističe Evans, admirali su smatrali da će to biti repriza velikih pomorskih bitaka iz prošlosti, a generali da će sukobi na kopnu ličiti na one iz 1860-ih, "koje bi započinjale hitre prethodnice prebacivane na front železnicom, da bi zatim usledio odlučan udar i potpuni poraz protivnika; do zaključenja mira prošlo bi još nekoliko sedmica, najviše par meseci".
Rat kao pitanje časti
Osim oficira i političara, i deo javnosti je gledao na rat ne samo kao na neminovnost nego i nešto uzvišeno, pozivajući se na ideje Ničea, Darvina, Herberta Spensera i drugih autora.
"Mi slavimo rat, to čistilište sveta, militarizam, patriotizam, anarhistički razorni akt, uzvišene ideje za koje dajemo živote". Tako glasi čuveni poklič iz manifesta italijanskih futurista, objavljenog 1905.
I pojedini britanski pisci, poput Horasa Enslija Vejčela, oduševljavali su se šansom koju bi pružio rat:
"Umreti mlad, čist, u žaru; umreti brzo, u savršenom zdravlju; umreti spasavajući druge od smrti, ili još gore - od gubitka časti… umreti i u puniji, bogatiji život posle smrti sa sobom poneti neiskvarene nade i težnje, nezagorčena sećanja, svu svežinu i radost proleća - nije li to razlog za sreću a ne tugu?"
"Te 1914. godine preovladavala je zabrinutost među evropskim liderima: Nemačka je zazirala od rastuće moći Rusije; Austrougarska od jačanja nacionalizma slovenskih naroda; Rusija da ne doživi slično poniženje kao poraz protiv Japana 1905. (Foto: Berlin, 1914)
Takođe, profesor Evans podseća da su pre 1914. više klase širom Evrope smatrale rat uglavnom kao potvrdu muške časti, kao duel, koji u to vreme bio uobičajen način osvete za stvarne ili uobražene uvrede muške časti u gotovo svim evropskim zemljama. Francuski političar Žorž Klemanso se borio u duelu, kao i ruski premijer Pjotr Stoljipin. Doduše, mnogi su bili protiv rata. Tako je revolucionarka Roza Luksemburg provela dve godine u nemačkom zatvoru zbog takvog stava, a čuveni britanski filozof Bertrand Rasel, šest meseci u pritvoru u Londonu.
Pročitajte i ovo: Todorova: Politizacija sarajevske tragedijeS druge strane, paralelno sa ratnom retorikom, jačala je globalizacija, zahvaljujući telefonu, parnom brodu i uskoro avionu, pa su mnogi smatrali da je u sve međuzavisnijem svetu, mala verovatnoća da će doći do sukoba. Tako je Čarls Emerson napisao u knjizi "1913: Svet pre Velikog rata" da je izgledalo da se u tadašnje velike evropske zemlje mir vratio zauvek, da su njihovi međusobni odnosi dobri, britanska flota odlazi u posetu Nemačkoj, francuski predsednik je pozvao nemačkog ambasadora na večeru.
Ipak, to je idealizacija starih dobrih vremena - Belle Époque. Ono je bilo prožeto nesigurnošću i velikim previranjima. "Kao da smo u brzom vozu, ali ne znamo kuda idemo", zapisao je uoči rata čuveni mislilac Maks Veber.
Te 1914. godine preovladavala je zabrinutost među evropskim liderima: Nemačka je zazirala od rastuće moći Rusije; Austrougarska od jačanja nacionalizma slovenskih naroda; Rusija da ne doživi slično poniženje kao poraz protiv Japana 1905. U Londonu se, po rečima Jorna Leonharda, profesora Univerziteta u Frajburgu, postavljalo pitanje budućnosti britanske imperije imajući u vidu uspon SAD i Japana na Dalekom istoku. U Parizu se pak strahovalo da će Francuska u narednim godinama biti dovedena u poziciju mlađeg, slabijeg partnera Rusije.
Istovremeno, sve zemlje su potresali štrajkovi, a u Nemačkoj su na izborima 1912. pobedili socijaldemokrati.
Sarajevski atentat
Bez obzira na ove napetosti, očekivalo se mirno leto te 1914. Međutim, tok istorije su ubrzali smrtonosni hici Gavrila Principa u austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Ovo ubistvo se u istoriografiji uglavnom tretira kao povod za rat, te da bi do sukoba verovatno ubrzo došlo nekom drugom prilikom.
Tok istorije su ubrzali smrtonosni hici Gavrila Principa u austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. (Fotografija: Hapšenje Principa nakon što je pucao na Ferdinanda)
Međutim, čuveni istoričar Kristofer Klark, čija je knjiga "Mesečari: kako je Evropa skliznula u rat" izazvala žestoke polemike, rekao je pre četiri godine za RSE da je atentat u Sarajevu okidač, ali u "izvesnom smislu i uzrok Velikog rata, jer je promenio političku ’hemiju’ u Beču". Naime, ubijeni prestolonaslednik se protivio ratu, za šta su se zalagali generali. Klark je izazvao burne reakcije stavom da odgovornost za rat ne snosi samo Nemačka, kako je utvrđeno na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919, već i druge evropske sile.
Sličan je i stav američkog istoričara Šona Mekmikina, koji je rekao za RSE da se "Veliki rat", kako se još naziva Prvi svetski rat, mogao izbeći da nije bilo Sarajevskog atentata. "Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika je bio neočekivani događaj koji je rat učinio mogućim".
Pročitajte i ovo: Mekmikin: Bez Sarajevskog atentata ne bi bilo Prvog svetskog rataU igri je bio strah od gubitka prestiža, ali i prilika da se ostvare davnašnji ciljevi. U igri pokera, kako ju je nazvao Laurent Joffrin u Le Nouvel Observateu, svi igrači blefiraju, uvereni da će i sâmo pokazivanje čvrstine protivnika naterati da povuče ulog. "Nemačka veruje da će odvratiti Rusiju obećavajući podršku Austrougarskoj. Francuska veruje da će odvratiti Austrougarsku pokazujući solidarnost s Rusijom. Osnažena ovom podrškom, Rusija smatra da Srbiji treba pružiti pomoć. Zupčanik se sve brže okreće." Pri tom, Nemačka računa da će Britanija ostati neutralna, odnosno da će ostati u svojoj "sjajnoj izolaciji" (splendid isolation). To je bila pogubna greška u proceni.
Da su velike sile "skliznule u rat" tvrdi u svojim memoarima i tadašnji britanski premijer Lojd Džordž. Međutim, time se prenebregavaju činioci koji su itekako povećali mogućnost njegovog izbijanja. Pre svega imperijalističke ambicije, trku u naoružanju, socijaldarvinistička kritika demokratije, te jačanje nacionalizma.
Pročitajte i ovo: Istoričarka Mekmilan: Srbija 1914. kao Iran danasIstoričarka Margaret Mekmilan je izjavila za RSE da mnogi nisu želeli rat, ali da je bilo dovoljno ljudi u različitim zemljama koji su smatrali da je on izvestan, i ako je to tako, onda je bolje da se desi pre nego kasnije. "Na primer, nemački generalštab je razmatrao da ako treba da se bori na dva fronta, uključujući i ruski, mnogo je bolje da to učini 1914. nego nekoliko godina kasnije kada bi Rusija bila mnogo jača. Dakle, bilo je dovoljno ljudi koji iako nisu aktivno podsticali rat, bili su spremni da ga iskoriste. To je bila stvarna opasnost i jedan je od razloga zašto je Evropa gurnuta u rat."
Britanski ministar inostranih poslova Edvard Grej je nakon neuspeha da posreduje u postizanju sporazuma, tog leta proročanski zaključio: "ako izbije rat, biće to najveća katastrofa koju je svet ikada video", dodajući potom da se "svetla gase po celoj Evropi; u našem životu ih nećemo videti kako ponovo svetle".
"Kući do Božića" kao pusti san
Iako su ratni planovi odavno napravljeni, rat se ne odvija kako su zamislili stratezi. Umesto brze pobede u Belgiji, njena vojska pruža žestok otpor Nemcima, srpska armija zaustavlja austrougarsku. Na istočnom frontu, ruska vojna premoć se raspršila kao mehur u katastrofi koju je doživela od Nemaca kod Tanenberga. Takođe, Francuzi ne uspevaju da prodru do pokrajine Loren koju su joj Nemci uzeli 1871. Na kraju se, kako ističe profesor Evans, "svima obila o glavu najarogantnija zabluda - opšte uverenje da će rat biti ograničen i kratak. Ove pretpostavke su možda najviše doprinele odluci da se u julu pređe crta, i proizvele prvobitni entuzijazam koji su kasnije generacije toliko preuveličavale".
Na prvi ratni Božić, 25. decembra 1914, britanski i nemački vojnici u Francuskoj i Belgiji prestali su da pucaju jedni na druge, izašli iz blatnjavih rovova i na ničijoj zemlji razmenili hranu i poklone. (Fotografija iz ratnog perioda u Belgiji)
Nemačka je detaljno razradila plan, uključujući i precizan železnički red za prebacivanje trupa, ali je pogrešno procenila da će za nekoliko sedmica pobediti Francusku a potom za isto vreme i Rusiju i tako postati svetski lider. Umesto toga, našla se u višegodišnjem ratu na dva fronta.
Pročitajte i ovo: Nacionalistički natpis na grobu Gavrila PrincipaKoliko su elite podbacile u sagledavanju šire slike svedoči i činjenica da su posle samo nekoliko meseci sve zaraćene strane potrošile gotovo svu municiju. Tada je osim samog bojišta postalo presudno ubrzati rad vojne industrije. Na prvi ratni Božić, 25. decembra 1914, britanski i nemački vojnici u Francuskoj i Belgiji prestali su da pucaju jedni na druge, izašli iz blatnjavih rovova i na ničijoj zemlji razmenili hranu i poklone. Zaigrali su čak i fudbal šutirajući limenke. Kažu da samo dvadesetpetogodišnji Adolf Hitler nije hteo da se pridruži slavlju, smatrajući to nečasnim.
Takođe, koliko su velike sile bile zatečene razmerama rata pokazuje i podatak da je mobilisano 60 miliona vojnika, među njima 13 miliona nemačkih. To je daleko premašivalo i najsmelije procene uoči rata. Tako je Šlifenov plan iz 1905. predviđao mobilizaciju najviše dva miliona nemačkih vojnika u slučaju sukoba.
Totalni rat
Poklič "kući do Božića" ostao je pusti san. Ipak, tih meseci stanovništvo, a pre svega regruti, doživljavalo je rat sa zanosom, što je rezultat propagande. Stoga se Prvi svetski rat može opisati i kao medijski, čija je iskustva kasnije usavršio glavni Hitlerov propagandista Gebels.
U svakom slučaju, nemački planovi o brzoj pobedi na Zapadu, a potom prebacivanju svih snaga na Istok protiv Rusije, doživeli su krah još u septembru 1914. Tako se brzi rat pretvorio u rovovski, pre svega na zapadnom frontu, koji je tokom "duge 1915," kako je naziva Jakob Tarner, profesor Univerziteta u Cirihu, pokazao svoj razorni potencijal novim oružjem, zločinima nad civilnim stanovništvom i brutalnošću okupatorskih režima.
Tokom rata je prvi put masovno upotrebljeno hemijsko oružje (bojni otrovi), zatim tenkovi, avioni i podmornice sa torpedima kojima su gotovo paralizovali plovidbu morima.
Nova oružja su učinila ubijanje bezličnim. Tako Harry Graf Kessler u svojim dnevnicima poredi rat s poslom. U tom smislu, vojnici koji su upravljali velikim topovima, podsećali su ga na birokrate. U svakom slučaju, Prvi svetski rat je prerastao u totalni rat - što je podrazumevalo maksimalne ciljeve, sva sredstva i sveopštu mobilizaciju. U ovom ratu je počinjen i prvi genocid - nad Jermenima od strane Otomanske imperije.
Tokom rata je prvi put masovno upotrebljeno hemijsko oružje (bojni otrovi), zatim tenkovi, avioni i podmornice sa torpedima kojima su gotovo paralizovali plovidbu morima. (Ahrivska fotografija hemijskog oružja)
Ubrzo se uviđa da je reč o ratu koji umesto da rešava, zapravo, samo stvara nove probleme.
"Ne znamo za šta se borimo", objašnjavao je 1917. glavni organizator nemačke ratne ekonomije Walter Rathenau. Stoga je bila stavljena u pogon propagandna mašinerija u cilju "proizvodnje smisla rata".
Međutim, za razliku od oduševljenja na početku rata, sa njegovim prolongiranjem raslo je nezadovoljstvo vojnika koji su u međuvremenu proveli nekoliko godina u rovovima. Stoga su, kako se rat bližio kraju, sve masovnije dezertirali na gotovo svim zaraćenim stranama.
Prekretnica je bila ulazak SAD u rat 1917. godine na strani sila Antante jer su na udaru nemačkih podmornica u Atlantiku bili i američki brodovi. Ta odluka je bila motivisana i interesima bankara koji su finansirali članice Antante, a generalno zaokreta u politici SAD koji je nakon višedecenijske izolacionističke politike želeo da stupi na međunarodnu scenu na kojoj posle Prvog svetskog rata preuzima primat, jer su evropske sile bile devastirane.
Međutim, ishod je do pred sam kraj bio neizvestan, jer se, s druge strane, Rusija povukla iz rata nakon Oktobarske revolucije iste godine. Ipak, premoć u naoružanju i ljudstvu članica Velike Antante je bila presudna. Tako su imale dvostruko više mitraljeza i aviona nego Nemačka, a raspon u broju tenkova je bio još izraženiji.
Prekretnica je bila ulazak SAD u rat 1917. godine na strani sila Antante. (Vudro Vilson u Kongresu objavljuje da SAD ulaze u rat)
Bilans rata je 10 miliona poginulih vojnika, još toliko civila te 20 miliona ranjenih. Neposredno po završetku sukoba, Evropu je pogodila epidemija gripa ("španska groznica") koja je odnela 20 miliona života.
Ostalo je pitanje zašto se vodio rat do istrebljenja, do poraza jedne strane, bez iole ozbiljnijeg pokušaja da se pronađe kompromis jer će se ubrzo pokazati da nijedno pitanje nije rešeno ovim sukobom. Naprotiv, samo je trasiran put za još žešći rat.
Rat jedini pobednik
Evropa je izašla iz rata razorena. Zbog toga Jorn Leonhard smatra da je "pobednik bio sam rat", jer je izneverena najveća nada tog doba da bi Prvi svetski rat mogao biti, kao što je isticao britanski književnik Herbert George Wells, "rat koji će okončati sve ratove".
Na političkom planu nestala su četiri carstva. Austro-Ugarska je prestala da postoji i stvorene su nove države: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Poljska, Čehoslovačka, Finska, Estonija, Letonija i Litvanija. Rusija je postala prva socijalistička država, a u Nemačkoj je srušen carizam. Istra, Rijeka i Zadar su dodeljeni Italiji. Položaj Britanije i Francuske, iako su jedine velike sile koje su se po dotadašnjim kriterijima mogle smatrati pobednicama u ratu, bitno je oslabljen.
Pročitajte i ovo: Mombauer: Ne možemo u 1914. tražiti odgovore za probleme u 2014.Jedini pravi pobednik rata bile su SAD, kojima je rat doneo procvat industrije i postupni dolazak na poziciju glavne ekonomske sile u svetu. SAD će te potencijale iskoristiti tek nakon Drugog svetskog rata. Prema odlukama Versajske konferencije, Nemačka je morala da napusti sve okupirane zemlje, Alzas i Loren i levu obalu Rajne, te da demilitarizuje Rajnsku oblast.
Ona je bila ekonomski iznurena zbog velikih ratnih reparacija koje je morala da plati. Sve veća privredna kriza sa kojom se suočavala u kombinaciji sa nezadovoljstvom zbog položaja Nemaca koji su ostali u novostvorenim državama (Čehoslovačka i Poljska), zatim delovanje levičarskih organizacija na talasu pobede ruskih boljševika - sve to je olakšalo dolazak Hitlera na vlast i kasnije vodilo izbijanju Drugog svetskog rata, čiji se zametak može naći u primirju potpisanom na kraju Prvog svetskog rata.
Sukob iz 1914. završen tek 1989.
Rat iz 1914. je tako nastavljen 1939, pa istoričari govore o modernom 30-godišnjem ratu iz 17. veka. Čak, da je ovaj sukob u raznim formama trajao sve do 1989. kada je pao Berlinski zid, čime je završena jedna epoha i, istovremeno, kratki 20. vek (1914-1918), kako ga još nazivaju.
Pročitajte i ovo: Hiršfeld: Neodlazak vlasti Srbije u Sarajevo politička instrumentalizacijaUprkos radovima hamburškog istoričara Frica Fišera 1960-ih (Fišerova kontroverza), kojima dokazuje da su car Vilhem II i njegovi ministri uglavnom samostalno isprovocirali Prvi svetski rat - i dan danas se nastoji relativizovati odgovornost Nemačke za ovaj sukob. Štaviše, konstruiše se teza da nije bilo Prvog, onda ne bi bilo ni Drugog svetskog rata. Stoga ako se umanji odgovornost Nemačke za Prvi svetski rat, onda će iz današnje perspektive njena uloga u oba svetska rata izgledati drugačije.
Prvi svetski rat još traje
"Drugi svetski rat je završen, ali Prvi još traje", navodi bugarski analitičar Ivan Krastev izjavu jednog turskog zvaničnika, misleći na haotičnu situaciju na Bliskom istoku, što je posledica i odluka na kraju Prvog svetskog rata.
U tom smislu je veoma bitno uočiti istorijsku "senku imperija", odnosno, kako ističe Jorn Leonhard, strah od imperijalizma nakon pada imperija. Na primer Rusija, zatim sukobi od baltičkih zemalja do jugoistočne Evrope, preko Bliskog do Dalekog istoka.
"To su sve teritorije koje su nekada uglavnom bile pod vlašću ruske, austrougarske i turske imperije. Raspad ovih imperija jedno je od nasleđa Prvog svetskog rata. Može se osnovano tvrditi da nakon Prvog svetskog rata u mnogo čemu nije ustanovljena stabilna državna struktura koja bi popunila prazninu posle raspada ova tri carstva. Veoma je važno to imati na umu da bi se razumele neke od aktuelnih kriza", ukazuje Leonhard.
Pročitajte i ovo: Kiger: Politički motivisano umanjivanje odgovornosti Nemačke za Veliki ratTo se odnosi na Ukrajinu i Krim, zatim poimanje koncepta nacionalne države u jugoistočnoj Evropi, problem položaja Kurda u Turskoj, Palestinaca, situacije u Iraku i Iranu. Na primer, sunitski militanti koji su izazvali pobunu u Iraku pre nekoliko godina, pominjali su Sajks-Piko sporazum iz 1916. (tajni sporazum Francuske i Britanije od podeli bliskoistočnog dela Osmanlijskog carstva pre nego što je ono i formalno srušeno).
Takođe, uoči Prvog svetskog rata situaciju je dodatno usložnjavala pojava sila u usponu poput SAD, Japana i Nemačke i, istovremeno, imperije na zalasku, poput turske, austrougarske i ruske. Ako se posmatra današnja pozicija SAD, Kine i Rusije, važnu ulogu igra strah od opadanja sopstvene moći i, istovremeno, jačanja drugih. Tome treba dodati i bojazan od "zaokruživanja", zaključuje Leonhard.
Jedna od posledica Prvog svetskog rata su i dan danas nerešeni sporovi nakon primene koncepta predsednika SAD Vudroa Vilsona o pravu naroda na samoopredeljenje. Mađarska je po tom principu ostala bez dve trećine svoje teritorije 1919, a tri miliona njenih sunarodnika se našlo u drugim državama. Stoga aktuelni premijer Viktor Orban uspeh svoje populističke politike zasniva i na pokušaju da ispravi ovu "istorijsku nepravdu".
Ako se posmatra današnja pozicija SAD, Kine i Rusije, važnu ulogu igra strah od opadanja sopstvene moći i, istovremeno, jačanja drugih.
Osim sličnosti između sadašnje situacije i one uoči Prvog svetskog rata, isto tako se mogu praviti paralele između aktuelnog stanja i onog nakon Prvog svetskog rata: jačanje populizma u Evropi mnoge podseća na 1920-e, kada stupa na scenu Musolinijev fašistički pokret, a potom Hitlerov nacistički. Paraliza Ujedinjenih nacija može se uporediti sa stanjem u kome se našlo Društvo naroda, iz koga se Hitler povukao, a čak ni SAD nikada nisu ušle u ovu organizaciju, iako je ono bila zamisao Vudroa Vilsona. Takođe, 2008. je izbila najveća ekonomska kriza od Velike depresije krajem 1920-ih. Očito je da lekcije iz kraha od pre deset godina nisu izvučene, što potvrđuju i sve veći trgovinski sporovi koji mogu imati nesagledive, ne samo ekonomske već i političke posledice.
Pročitajte i ovo: Štrandman: Ferdinand bio prepreka širenju SrbijePo rečima Vladimira Gligorova, jedan sistem ravnoteže evropskih i svetskih sila raspao se uoči Prvog svetskog rata, a drugi, iliberalni, pred Drugi svetski rat. Zbog toga je današnji neoiliberalizam obnova radikalnog nazadnjaštva iz vremena uspona totalitarnih sistema, smatra Gligorov.
Stoga bi aktuelni svetski lideri trebalo da imaju u vidu primer predsednika SAD Džona Kenedija u vreme kubanske raketne krize 1962. godine. Naime, tada je upravo objavljena poznata knjiga "Puške avgusta" (The Guns of August) Barbare Tukmen u kojoj analizira kako je izbio Prvi svetski rat. Na vrhuncu krize u odnosima sa Sovjetskim Savezom, Kenedi je zatražio od svih članova svog ratnog kabineta da pročitaju ovu knjigu da se ne bi ponovile iste greške kao prilikom izbijanja Prvog svetskog rata kada je situacija izmakla kontroli.
Vaš browser nepodržava HTML5
Podkast: Današnji svet sličan je onom uoči 1914.
Ukoliko se ne izvuku te pouke, onda se iz sadašnje situacije - koju Erik Hobsbaum u svojoj poslednjoj knjizi "Izlomljena vremena" opisuje kao vreme lišeno vizije budućnosti, vodiča i koordinata - mogu izroditi najopasniji scenariji.