Ofanzivu turske armije protiv Kurda na severu Sirije, velike sile ne samo da ravnodušno posmatraju, već i na neki način odobravaju. Ista ćutnja je vladala i pre nekoliko meseci kada je iračka armija, potpomognuta iranskim milicijama, preuzela kontrolu nad Kirkukom i okolinom potisnuvši kurdske pešmerge.
Samo četiri godine ranije, ne samo na Bliskom istoku već i u svetu, se sa strepnjom pratilo kako padaju jedan za drugim sirijski i irački gradovi u ruke ekstremističke "Islamske države" (IDIL). Iračka armija, iako opremljena najmodernijim američkim oružjem, raspadala se pred naletom militanata, koji su za nekoliko dana zauzeli trećinu zemlje. Drugi po veličini grad Mosul je pao maltene za samo nekoliko sati, iako ga je branilo 27.000 vojnika, dok je ekstremista bilo svega 1.500. Islamisti su stigli samo 90 kilometara od Bagdada.
Velike sile su bile zatečene i nisu mogle da odmah reaguju, a neke su se držale po strani zbog svojih geopolitičkih kalkulacija. Jedina snaga koja se tada odlučno suprostavila "Islamskoj državi" bile su kurdske pešmerge, među kojima je bilo i dosta žena. Iako malobrojniji i slabije naoružani od islamista, uspeli su da uspore i zadrže njihov napad. Svet ih je slavio kao Spartance predvođene kraljom Leonidasom koji su u Termopilskom klancu pre skoro 2.500 godina odolevali daleko nadmoćnijoj persijskoj vojsci cara Kserksa. Zbog toga ih nazivaju "Spartancima Bliskog istoka".
Međunarodna koalicija bi svakako pre ili kasnije pobedila "Islamsku državu", ali je pitanje kako bi izgledao tok rata da kurdske snage nisu primile taj prvi udar islamista. Kurdi su i dalje veoma važan faktor u koaliciji koja nastoji da uništi ostatke "Islamske države" u Siriji.
Na hiljade Kurda sa severa Sirije borilo se protiv IDIL-a (Foto: Pripadnik kurdskih snaga u Raki 2017)
Međutim, njihovi problemi su započeli čim se pokazalo da se ratni deo priče, makar kada je reč o borbi protiv "Islamske države", privodi kraju, te da za nju više nisu potrebni, a u međuvremenu fokus je na budućnosti Sirije i čitavog regiona, što utiče na nova geopolitička pozicioniranja i savezništva.
Štaviše, zemlje poput Turske, Iraka i Irana strahuju da bi nakon ovog rata politički ojačani Kurdi mogli da ostvare svoja prava i interese, a koji su im uskraćeni još od završetka Prvog svetskog rata.
"Na hiljade Kurda sa severa Sirije borilo se protiv IDIL-a, a sada osećaju da su SAD spremne da ih bace turskim vukovima", ističe Nikolas (Nicholas) Heras, analitičar Centra za novu američku bezbednost.
Kalkulacije Vašingtona i Moskve
Aspiracije Kurda u Siriji za autonomijom, kao i referendum prošle jeseni o nezavisnosti Kurdistana, to potvrđuju. Zato su u oba slučaja Turska, odnosno Irak, reagovale upotrebom sile, dok su SAD ostale po strani, iako su im Kurdi bili ključni saveznici na terenu u borbi protiv "Islamske države".
Vašington nije čak ni osudio oružane napade na Kurde u Iraku i Siriji, već je samo pozvao na uzdržanost i izbegavanje civilnih žrtava. Istovremeno, Rusija je omogućila turskoj avijaciji da koristi sirijski vazdušni prostor i olakšala njene operacije povlačeći svoje snage koje su već dve godine razmeštene u Afrinu koji je glavna meta napada.
Ovo nije prvi put da se sudbina, odnosno velike sile, poigrala sa Kurdima. Tako su irački Kurdi tokom 1970-ih, opremljeni američkim naoružanjem, bili podstaknuti na pobunu protiv Sadama Huseina kako bi se olakšala pozicija iranskog šaha Reze Pahlavija, saveznika Vašingtona. Međutim, šah je ubrzo postigao sporazum sa Sadamom, a SAD povukle – ignorišući apele Kurda za pomoć kako bi izbegli odmazdu.
"Tajne operacije ne treba mešati sa misionarskim radom", rekao je tadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer.
Vašington nije čak ni osudio oružane napade na Kurde u Iraku i Siriji (Foto: Napad turskih snaga na kurdske položaje uz granicu sa Sirijom)
S obzirom na dugu istoriju razočarenja, vođstvo sirijskih Kurda nije iznenađeno najnovijim razvojem situacije, kaže Etugrul Kurkcu, poslanik Kurdske narodne demokratske partije (HDP) u turskom parlamentu, inače bliske saveznice glavnog kurdskog pokreta u Siriji (YPG).
"Njihova saradnja sa Rusijom i SAD je bila taktičke prirode, tako da su već bili svesni da će ih napusti pod pritiskom Turske. Kako kažu, planine su im jedini strateški saveznici", ističe Kurkcu.
"Prodali su nas"
Nema sumnje da su toj izolaciji Kurda, delimično doprineli i njihovi lideri zbog loših procena i poteza. Tako je Vlada Kurdistana ignorisala apele Zapada da odloži referendum, kao i da sprovede nužne demokratske reforme. Lična vlast Masouda Barzanija, lidera Kurdistana, koji se povukao tek nakon referenduma iako mu je mandat istekao još 2013, svakako je oslabila jedinstvo kurdskih partija, što Bagdad vešto koristi.
Istovremeno, kurdski ultralevičarski pokret YPG u Siriji - koga SAD i Turska tretiraju kao terorističku grupu - uspostavio je još autoritarniju jednopartijsku vlast na teritoriju koju kontroliše, marginalizujući ostale kurdske političke stranke. Doduše, SAD su se tokom rata protiv "Islamske države" oslanjale na YPG, a i sada su planirale da formiraju pogranične snage sa 30.000 pripadnika iz redova Sirijskih demokratskih snaga (SDF) a čiju okosnicu bi činile kurdske "Jedinice za zaštitu naroda" (YPG). Ta inicijativa koju je pre nekoliko sedmica najavio američki državni sekretar Reks Tilerson (Rex Tillerson), bila je uostalom i neposredni povod za operaciju Turske. U svakom slučaju, interna politička dinamika među sirijskim i iračkim Kurdima delimično je delegitimisala njihove opravdane zahteve u očima onog dela sveta koji itekako drži do demokratskih vrednosti.
Međutim, uprkos ovim greškama kurdskih lidera, glavni razlog zašto su ih napustili saveznici, pre svega zapadni, kako piše Jaroslav Trofimov u "Vol strit džornalu" (The Wall Street Journal) - jeste surova realpolitika.
Ukoliko Vašington ne bi stao na stranu Vlade u Bagdadu, to bi onda dodatno gurnulo većinski šiitski Irak, sa ogromnim rezervama nafte, u zagrljaj Iranu kao zakletom neprijatelju SAD. Istovremeno, američko protivljenje turskoj operaciji u Afrinu u Siriji, ubrzalo bi distanciranje turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana od NATO-a i dalje približavanje ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
Protekla vlast Masouda Barzanija oslabila je jedinstvo kurdskih partija (Foto: zapaljeni poster sa Barzanijevim likom, Kirkuk)
Moskva je pristala na ofanzivu Turske jer upravo nastojanje da je odvoji od Zapada – uključujući i kroz nedavnu prodaju ruskog protivvazdušnog sistema S-400 Ankari – za nju je geopolitički mnogo važniji cilj nego prijateljstvo sa Kurdima bez države.
Stoga je Sipan Hemo, jedan od komandanata YPG, veoma frustiran potezom Kremlja: "Imali smo neke sporazume sa Rusijom. Međutim, ona ih je iznenada zanemarila i izdala nas. Oni su nas očito prodali".
Sužen manevarski prostor SAD
Rusija, dakle, nastoji da podrije jedinstvo NATO-a.
Stoga, kako ističe Garet Stensfild (Gareth Stansfield), profesor britanskog univerziteta Exerter, krajnje je vreme da se Zapad suoči sa neugodnim pitanjem – šta zaista želi da postigne na Bliskom istoku osim "izlizanih" saopštenja u kojima se promovišu mir, stabilnost i demokratija?
"To je svakako izuzetno teško pitanje, ali na koje mora da se odgovori. U odsustvu odgovora, događaji u Afrinu, i ono što bi moglo da usledi, izazivaće posledice od kojih će imati interes samo drugi", smatra profesor Stensfild.
SAD, koje za razliku od Rusije nemaju trupe u Afrinu, nisu bile u poziciji da spreče turske operacije. No, velika je nepoznanica da li će Erdogan ostvariti pretnju da napadne enklavu koju drže Kurdi na istoku Sirije, te da li će u tom slučaju oko 2.000 američkih vojnika, koji su tu razmešteni, reagovati na tursku akciju, kao što su to uradili prošle godine kada je Turska stajala iza manje ofanzive na grad Manbidž u toj regiji.
Džejms Džefri (James Jeffrey), bivši američki ambasador u Ankari i Bagdadu, očekuje da će Vašington "odlučno reagovati" na bilo koji turski napad na ovu kurdsku enklavu. Međutim, prema njegovom mišljenju, postoje ograničenja na spremnost Vašingtona da se suprostavi Erdoganu. "Kao što pokazuju američke i ruske reakcije na ofanzivu u Afrinu, Turska je ozbiljan igrač i SAD ne mogu da se nadaju da će moći bez nje da dugoročno utiču na zbivanja u Siriji".
Vašington je nastojao da zaobiđe Bagdad, direktno naoružavajući pešmerge u Kurdistanu (foto: pešmerga borci)
Fokusirajući se pre svega na borbu protiv "Islamske države", SAD su, kako piše Foreign Affairs, suzile manevarski prostor podrivajući svoje odnose i sa bliskoistočnim državama i Kurdima. Tako je Vašington nastojao da zaobiđe Bagdad, direktno naoružavajući pešmerge u Kurdistanu, predočavajući im istovremeno da moraju da ostanu podređeni iračkim vlastima. Isto se desilo i u Siriji gde su SAD naoružavale kurdske Jedinice za zaštitu (YPG), istovremeno podržavajući oružane upade Turske u Irak kako bi uništila pripadnike zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK), a koji su veoma bliski sa pokretom YPG.
"Ove protivrečnosti možda na prvi pogled omogućavaju fleksibilnost u delovanju Sjedinjenih Država, ali taj politički miks se na kraju pokazuje jalovim. Američka podrška ohrabruje kurdske aktere samo u meri da pojača već postojeće strahove Ankare, Bagdada i Teherana ali ne dovoljno da obuzda destabilizujuće i, možda, katastrofalne reakcije ovih država.
Drugim rečima, američki kratkovidi pristup ne može biti putokaz ni Kurdima niti njihovim neprijateljima, već samo povećava šanse za budući sukob", zaključuje Foreign Affairs.
Jačanje uticaja Rusije i Irana u Kurdistanu
Regionalna vlada Kurdistana je, uprkos gotovo jednoglasnoj podršci građana na referendumu o nezavisnosti 25. septembra, bila prinuđena da mesec dana kasnije "zamrzne" njegove rezultate nakon vojničkih poraza i ekonomske i saobraćajne blokade koju je nametnula Vlada u Bagdadu.
Naime, iračka armija potpomognuta iranskim šiitskim milicijama potisnula je kurdske pešmerge iz Kirkuka i okoline. Reč je o područjima koje su Kurdi zauzeli 2014. pošto što su proterali ekstremiste "Islamske države" koji su nekoliko meseci ranije zauzeli tu teritoriju potisnuvši iračke snage. Tada je područje pod kontrolom Kurdistana prošireno za oko 40 odsto, uključujući i naftom bogat Kirkuk. Ovaj grad i okolina su predmet sporenja Vlade u Bagdadu i Kurdistana već duže vreme. Naime, Sadamov režim je proterivao Kurde iz Kirkuka i okoline i naseljavao Arape.
Teheran jača poziciju u delu Kurdistana (Foto: irački borac odan režimu u blizini Arbila u Kurdistanu)
Mnogi su očekivali odlučniji otpor kurdskih snaga pred ofanzivom iračke armije. Međutim, kurdske pešmerge na tom području su pod kontrolom Patriotske unije Kurdistana (PUK), koja je u opoziciji u Kurdistanu i sklonija dogovoru sa Bagdadom a ima i dobre odnose sa Iranom.
Barzanijeva Kurdska demokratska partija (KDP) je čak optužila rivalski PUK, sa kojim je 1990-ih čak nekoliko godina ratovala, da je prepustila Kirkuk bez borbe u zamenu sa specijalne povlastice Bagdada i Teherana porodici nedavno preminulog predsednika Iraka Džalala Talabanija, koja i dalje ima ključnu reč u ovoj kurdskoj partiji.
Sin nekadašnjeg dugogodišnjeg lidera Patriotske unije Kurdistana Bafel Talabani je negirao ove navode, ističući da su pešmerge morale da se povuku nakon pogibije 100 njihovih pripadnika. Istovremeno, on je optužio Barzanija da je organizovanje referenduma bila "kolosalna greška". Međutim, čak i mnogi članovi Patriotske unije Kurdistana su kritikovali Talabanijevu porodicu.
"Ona je odgovorna za katastrofu koja je zadesila Kirkuk", kazala je Revaz Fajak, čelnica poslaničkog kluba PUK-a u kurdistanskom parlamentu.
Ovom navodnom dogovoru je posredovao komandant iranskih specijalnih jedinica general Kasem Sulejmani. To je još jedan pokazatelj da Teheran jača poziciju u ovom delu Kurdistana, što svakako ne nailazi na odobravanje Vašingtona. Naime, Barzanijeva vlada je svih ovih godina blisko sarađivala sa SAD, Turskom pa i Izraelom.
Stoga je Barzani nezadovoljan izostankom vojne i političke podrške Vašingtona Kurdima u trenutku kada je iračka armija pokrenula ofanzivu, ali i referendumu o nezavisnosti.
"Kada sam ja služio u Iraku, naš cilj je sve vreme bio da balansiramo naše obaveze i privrženost i Bagdadu i Kurdistanu a da pri tom ne odajemo utisak da favorizujemo jednu ili drugu stranu. Mislim da će sada to biti mnogo teže", kazao je Robert Ford, američki ambasador u Bagdadu nakon invazije 2003.
Moskva je ojačala uticaj kao jedina velika zemlja koja je bila neutralna prema referendumu o nezavisnosti (foto: referendum o nezavisnosti)
To će svakako voditi slabljenju pozicije SAD u Kurdistanu, a što koristi i Rusija čija je državna naftna kompanija Rosnjeft potpisala u septembru ugovor sa KAR grupom bliskoj Barzanijevoj KDP partiji o investiciji od jedne milijarde dolara za gradnju naftovoda "Tak-tak" ka Turskoj koji bi omogućio izvoz od milion barela nafte dnevno. Dogovorene ruske investicije u Kurdistan od prošle jeseni, kako piše američki magazin The Nation, dostigle su četiri milijarde dolara. Osim obezbeđivanja preko potrebnih sredstava finansijski uzdrmanom Kurdistanu, Moskva je ojačala uticaj kao jedina velika zemlja koja je bila neutralna prema referendumu o nezavisnosti.
Aduti Kurdistana uprkos izolaciji
Gubitkom kontrole nad dva bogata naftna polja kod Kirkuka, gotovo je prepolovljena isporuka ovog energenta iz Kurdistana – sa 600.000 na oko 300.000 barela dnevno. Kurdska vlada je na osnovu sporazuma sa Bagdadom nakon pada Sadama Huseina dobijala određeni procenat od naftnih prihoda, ali je poslednjih godina sama direktno izvozila "crno zlato" preko Turske uprkos protivljenju iračkih vlasti.
Imajući u vidu da je to takoreći jedini izvozni proizvod, gubitak naftnih polja kod Kirkuka u kombinaciji sa padom cena, ozbiljno je uzdrmao ekonomiju Kurdistana. Stoga su njegovi dugovi dostigli 20 milijardi dolara a u mogućnosti je da isplaćuje samo 25 odsto zarada zaposlenih u javnom sektoru. Situaciju je dodatno zakomplikovala i iračka blokada međunarodnog aviosaobraćaja na dva aerodroma u Kurdistanu, zatim kopnenih graničnih prelaza ka Turskoj i Iranu, kao i pristupa ove regije međunarodnim finansijskim tokovima.
Međutim, finansijski kolaps Kurdistana ne bi išao u prilog ni Vladi u Bagdadu. Najpre, većina robe široke potrošnje stiže u Irak iz Turske preko Kurdistana i kurdski trgovci imaju ključnu ulogu u njenoj distribuciji. Takođe, Iraku su preko potrebna strana ulaganja za obnovu oštećene i uništene infrastrukture, a investitori nisu spremni za poslovne poduhvate u zemljama ophrvane sukobima. Stoga će pravi test biti donorska konferencija za rekonstrukciju Iraka sredinom februara u Kuvajtu.
Vaš browser nepodržava HTML5
Kurdima planine saveznici
Iako je trenutno u diplomatskoj defanzivi, vlast Kurdistana ne želi da popusti pred svim zahtevima Bagdada, koji je u političkoj ofanzivi. Tako su Kurdi odbili zahtev iračkih vlasti da prepuste kontrolu nad bogatim naftnim poljem Kurmala.
U međuvremenu su počeli pregovori dve strane. Irački premijer Hajder al Abadi se nedavno sreo u Bagdadu sa predsednikom Vlade Kurdistana Nečirvanom Barzanijem, a potom i na marginama Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Uprkos saglasnosti, kako javljaju bliskoistočni mediji, o "70 odsto pitanja", ipak, ključni dogovori se mogu očekivati tek nakon parlamentarnih izbora u Iraku u maju ove godine.
Naime, relativno umereni šiitski premijer Abadi, na koga računaju i SAD, mora da do izbora zadrži čvrstu liniju prema Kurdistanu kako bi privukao i radikalnije birače. Istovremeno, Kurdi računaju da će im opet pripasti ključna uloga "jezička na vagi" u iračkom parlamentu – koja god da frakcija među većinskim šiitima pobedi – računajući zauzvrat na znatne ustupke. Naravno, ukoliko prevaziđu zlu kob podela među kurdskim partijama, a što je nebrojeno puta do sada išlo u prilog njihovim protivnicima.
Kurdsko pitanje se ne može ignorisati
Zvanična Ankara je pokrenula ofanzivu na severu Sirije da bi sprečila stvaranje kurdske autonomne oblasti i njeno korišćenje kao baze za upade PKK boraca u Tursku. Međutim, imajući u vidu da Sirijske demokratske snage raspolažu sa 50.000 boraca i kontrolišu 25 odsto Sirije, turske snage se već sada suočavaju sa snažnim otporom, iako nisu sve frakcije unutar SDF spremne da se bore protiv Erdoganove armije.
Prema izveštajima sa terena, u borbi prekaljeni Kurdi nanose ozbiljne gubitke turskoj armiji koja se još oporavlja od posledica čistki nakon neuspelog puča u leto 2016.
Stoga, kako ističe profesor Garet Stensfild, zapadne vlade ne mogu da olako ignorišu bitku za Afrin kao što se to desilo sa referendumom Kurda u Iraku.
"Zbivanja u Afrinu ne tiču se samo budućnosti Kurda na severu Sirije. Ona mogu da transformišu čitav region – pre svega Tursku, Irak i Iran – i imaju duboke posledice po Zapad s obzirom da se suočava sa izazovom sve uticajnije, dinamičnije i sposobnije Rusije", ističe Stensfild.
U međuvremenu, direktne ili prećutne geopolitičke nagodbe velikih sila zarad trenutnih interesa – opet na štetu Kurda - neće voditi dugoročnoj stabilnosti i prosperitetu na Bliskom istoku. Naprotiv, takvi aranžmani su kratkog daha jer počivaju mnogo više na odnosima moći i geopolitičkim kalkulacijama nego na principima - do nove krize kada će se pitanje položaja Kurda postaviti u još dramatičnijoj formi.