Srbija je i dalje zemlja, pokazuju to poslednji zvanični podaci, u kojoj su žene 15 odsto manje plaćene za isti posao koji obavljaju muškarci. Iako obrazovanije, za identičan procenat su i manje uposlene u odnosu na muški pol. Međutim i u okolnostima hronične nezaposlenosti koja pogađa oba pola, ima odvažnih žena, koje zahvaljujući svom trudu, sposobnostima i velikoj želji, ostvaruju poslovne uspehe, kako u multinacionalnim kompanijama, tako i u svom malom privatnom biznisu.
Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Evropska banka za obnovu i razvoj deo su njene internacionalne karijere, koja je otpočela pošto se po okončanju studija iz Beograda otisnula u svet, kada je to bilo mnogo lakše nego danas. Ipak, njenu uspešnu i bogatu karijeru nije mimoišao, čini se večno rasprostranjeni trend potplaćenosti u odnosu na muške kolege.
"Uvek je bilo ljudi koji su bili bolje plaćeni od mene za isti posao, ili čak i za manji. Ali nekako nisam gledala preko ramena, samo sam gurala svoje šta ja mogu. Takav je život. Jedan od elemenata za to je što smo možda u ovoj južnjačkoj sredini malo sve vaspitane tako. Drugi je što žene moraju da balansiraju između porodice i posla, imam utisak, više nego muškarci. Pogotovo u zemljama kao što je naša i da neke ne mogu da se snađu u svemu tome, prave kompromise koji su na uštrb njihove karijere, a ne nečeg drugog", kaže ona.
Jedino što se kao teg, upozorava naša sagovornica, može postaviti nasuprot marljivosti, odgovornosti i poslovnim sposobnostima ovdašnjih žena je manjak odvažnosti da se otisnu u poduhvat sa potencijano neizvesnim krajem, poput bavljenja privatnim preduzetništvom.
Priča biznis mame
Možda je dobar primer za to priča mlade grafičke dizajnerke Sonje Dakić. Ova majka dvoje dece se, odlaskom na trudničko bolovanje, susrela sa problemom koje imaju mnoge buduće majke u Srbiji. Dok je, tokom svoje prve trudnoće, redovno dolazila na posao u privatnoj firmi u kojoj je radila, sa poslodavcem nije imala nikakvih problema. Međutim, kada je Sonja konačno, na šta ima pravo zakonu, otvorila bolovanje firma joj je samoinicijativno prepolovila platu. Iako rezignirana, nije imala jasnih ideja šta i kako dalje da čini, sve dok potpuno slučajno nije došla do otkrića koje joj je, ispostaviće se, potpuno promenilo život:
"U tom trenutku nisam razmišljala o tome da pokrenem svoj posao, iskreno nikada sebe nisam videla kao nekoga ko će imati svoj biznis. Mislila sam da ću uvek raditi za drugoga. Kada se rodila moja ćerkica Zara, pre pet i po godina, prosto sam kao i svaka majka tražila šta je najbolje i najzdravije što mogu da joj priuštim. Tako sam, između ostalog otkrila pelene od bambusa", iskreno će Sonja.
Pošto je njena ćerka prerasla sve zalihe pamučnih pelena napravljenih od vlakana bambusa a kako ih, priča nam Sonja, nije bilo lako pronaći u bližem, niti daljem okruženju njen suprug je došao na revolucionarnu ideju: da otpočnu njihovu
proizvodnju.
Tako je udaren temelj nečemu što je postalo porodično-ortački biznis, kome se u međuvremenu pridružila i Sonjina kuma Violeta. U kući porodice Dakić nastaje preduzeće "Daj daj pelene" koje uspešno posluje već 3 godine.
"Prvi novac smo uložili, ono što se kaže, iz sopstvenih sredstava. To su bile naše pare koje smo suprug i ja dobili za svadbu i rođenje deteta. To je bio neki naš osnovni kapital. Osnovna ulaganja u prvoj godini sve ukupno su bila oko 10 000 evra. Od tog novca smo kupile mašine i plaćale žene koje su radile. Prosto, to je bio nov proizvod i nije mogao momentalno da se prodaje i pravi profit. Kada smo videli da je to nešto što može da funkcioniše, izradili smo biznis plan na osnovu koga smo dobili kredit, takođe u visini od 10 000 evra koji nam je omogućio da uzmemo veću količinu materjala i nastavimo da razvijamo posao", navodi Sonja.
Redovno izmiruje sve dažbine, kako prema državi, tako i prema zaposlenima, kojih je u zavisnosti od obima posla od 3 do 5, podvlači suvlasnica Sonja Dakić.
"Jako je veliki broj tih žena starijih od 50 godina koje su radile u Kluzu, Beku, Nikolasu, koje danas niko neće. Koje su negde van sistema i kojima treba posao. Kada razvijate neku svoju privatnu ideju, morate da uložite mnogo više od novca. Veru, nadu, puno entuzijazma da nešto progurate, ali zauzvrat dobijete zadovoljstvo da radite nešto u šta verujete, što volite. Zaista vam se neke mogućnosti i vrata otvaraju. Danas mi zaista stojimo negde kao prepoznatljiv proizvod, jedini koji ima eko znak dokazavši neke svoje kvalitete", ponosno zaključuje Dakić.
"Daj daj pelene" poslovanje planira da proširi na inostranstvo, jer u okruženju ima interesovanja za revolucionarne pelene od bambusovih vlakana. Jedan od aktuelnih problema je međutim, plaćanje iz inostranstva, za šta u Srbiji još nema rešenja.
Dragica Pilipović-Chaffey
"Voleti svoj posao znati ga, ne ispadati budala i ne biti lenj. Spremiti se dobro za pregovore, razgovore, analize. Podrazumeva se da sam morala da budem obrazovana, da znam u čemu pričam." Tako za RSE svoju priču otpočinje Dragica Pilipović Čefi, generalna direktorka kompanije SBB, jednog od najvećih multinacionalnih kablovskih operatera u regionu sa sedištem u Srbiji.Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Evropska banka za obnovu i razvoj deo su njene internacionalne karijere, koja je otpočela pošto se po okončanju studija iz Beograda otisnula u svet, kada je to bilo mnogo lakše nego danas. Ipak, njenu uspešnu i bogatu karijeru nije mimoišao, čini se večno rasprostranjeni trend potplaćenosti u odnosu na muške kolege.
"Uvek je bilo ljudi koji su bili bolje plaćeni od mene za isti posao, ili čak i za manji. Ali nekako nisam gledala preko ramena, samo sam gurala svoje šta ja mogu. Takav je život. Jedan od elemenata za to je što smo možda u ovoj južnjačkoj sredini malo sve vaspitane tako. Drugi je što žene moraju da balansiraju između porodice i posla, imam utisak, više nego muškarci. Pogotovo u zemljama kao što je naša i da neke ne mogu da se snađu u svemu tome, prave kompromise koji su na uštrb njihove karijere, a ne nečeg drugog", kaže ona.
Jedino što se kao teg, upozorava naša sagovornica, može postaviti nasuprot marljivosti, odgovornosti i poslovnim sposobnostima ovdašnjih žena je manjak odvažnosti da se otisnu u poduhvat sa potencijano neizvesnim krajem, poput bavljenja privatnim preduzetništvom.
Priča biznis mame
Možda je dobar primer za to priča mlade grafičke dizajnerke Sonje Dakić. Ova majka dvoje dece se, odlaskom na trudničko bolovanje, susrela sa problemom koje imaju mnoge buduće majke u Srbiji. Dok je, tokom svoje prve trudnoće, redovno dolazila na posao u privatnoj firmi u kojoj je radila, sa poslodavcem nije imala nikakvih problema. Međutim, kada je Sonja konačno, na šta ima pravo zakonu, otvorila bolovanje firma joj je samoinicijativno prepolovila platu. Iako rezignirana, nije imala jasnih ideja šta i kako dalje da čini, sve dok potpuno slučajno nije došla do otkrića koje joj je, ispostaviće se, potpuno promenilo život:
"U tom trenutku nisam razmišljala o tome da pokrenem svoj posao, iskreno nikada sebe nisam videla kao nekoga ko će imati svoj biznis. Mislila sam da ću uvek raditi za drugoga. Kada se rodila moja ćerkica Zara, pre pet i po godina, prosto sam kao i svaka majka tražila šta je najbolje i najzdravije što mogu da joj priuštim. Tako sam, između ostalog otkrila pelene od bambusa", iskreno će Sonja.
Pošto je njena ćerka prerasla sve zalihe pamučnih pelena napravljenih od vlakana bambusa a kako ih, priča nam Sonja, nije bilo lako pronaći u bližem, niti daljem okruženju njen suprug je došao na revolucionarnu ideju: da otpočnu njihovu
proizvodnju.
"Prvi novac smo uložili, ono što se kaže, iz sopstvenih sredstava. To su bile naše pare koje smo suprug i ja dobili za svadbu i rođenje deteta. To je bio neki naš osnovni kapital. Osnovna ulaganja u prvoj godini sve ukupno su bila oko 10 000 evra. Od tog novca smo kupile mašine i plaćale žene koje su radile. Prosto, to je bio nov proizvod i nije mogao momentalno da se prodaje i pravi profit. Kada smo videli da je to nešto što može da funkcioniše, izradili smo biznis plan na osnovu koga smo dobili kredit, takođe u visini od 10 000 evra koji nam je omogućio da uzmemo veću količinu materjala i nastavimo da razvijamo posao", navodi Sonja.
Sonja i Violeta, vlasnice "Daj daj pelene"
"Daj daj pelene" uspeva svojom proizvodnjom da isplaćuje troškove, što ovu firmu ne svrstava u kategoriju gubitaša, poput mnogih državnih preduzeća. Zapošljava bivše radnice nekada veoma razvijene, a danas propale tekstilne industrije.Redovno izmiruje sve dažbine, kako prema državi, tako i prema zaposlenima, kojih je u zavisnosti od obima posla od 3 do 5, podvlači suvlasnica Sonja Dakić.
"Jako je veliki broj tih žena starijih od 50 godina koje su radile u Kluzu, Beku, Nikolasu, koje danas niko neće. Koje su negde van sistema i kojima treba posao. Kada razvijate neku svoju privatnu ideju, morate da uložite mnogo više od novca. Veru, nadu, puno entuzijazma da nešto progurate, ali zauzvrat dobijete zadovoljstvo da radite nešto u šta verujete, što volite. Zaista vam se neke mogućnosti i vrata otvaraju. Danas mi zaista stojimo negde kao prepoznatljiv proizvod, jedini koji ima eko znak dokazavši neke svoje kvalitete", ponosno zaključuje Dakić.
"Daj daj pelene" poslovanje planira da proširi na inostranstvo, jer u okruženju ima interesovanja za revolucionarne pelene od bambusovih vlakana. Jedan od aktuelnih problema je međutim, plaćanje iz inostranstva, za šta u Srbiji još nema rešenja.