Deni Porej, šef regionalne kancelarije Svetskog fonda za prirodu (WWF), za ‘Zašto?’ objašnjava zbog čega planirana gradnja oko dve hiljade mini elektrana na rijekama širom Balkana umesto ekonomske koristi donosi veliku štetu okolišu i prirodi, te kako sve češći lokalni protesti mogu pomoći da se pokrene široka rasprava o opravdanosti i posljedicama ovakvih projekata.
- Odlično stanje reka
Mi smo, mislim na celu regiju bivše Jugoslavije, pa i na Albaniju, jedno od glavnih mesta na kojima se danas vrši investicija u male hidroelektrane.
Kad pogledamo na globalnom nivou, mi smo jedan ‘hot spot’ gde se to danas dešava, a dešava se iz nekoliko razloga.
Dešava se zato što imamo još uvek reke, naš ceo region ima do 60 posto reka na kojima nema brana i koje su još u odličnom stanju, dok na primer takvo stanje u Zapadnoj Evropi je ispod deset posto.
Dakle, imamo potencijal za razvijanje malih hidroelektrana.
Operiše se nekom cifrom od čak planiranih 1.500 do 2.000 hidroelektrana u regionu.
Za Crnu Goru to je 80, za Srbiju ta cifra je u stotinama, visokim stotinama, za BiH također, znači to je od 500-800.
Što se tiče velikih hidroelektrana, mi smo više manje u regionu sve napravili, ostalo je možda par nekih reka, Morača, hidrolektrana na Drini, i dole u Albaniji. Sad su ostale male.
- Subvencije i isplativost
Problem sa malim hidroelektranama je što investitori smatraju da imamo slabe institucije koje ne mogu da se izbore sa okolišnim dozvolama i uticajem na prirodu i narod koji nije previše zainteresovan.
I postoji još jedna stvar zašto se to sve dešava: postoji sprega između subvencija i hidroelektrana i ovog problema ne bi bilo da mi nemamo zakone koji plaćaju subvencije za hidroelektrane.
Investitori u hidroelektrane dobijaju zagarantovanu cenu struje koja je nekoliko puta veća od tržišne cene, i ta zagarantovana cena struje može biti na 20, pa čak i na 30 godina.
Mi smo radili jednu studiju u Republici Srpskoj koja pokazuje da će jedna mala hidroelektrana tokom 30 godina koštati Republiku Srpsku milion maraka.
Kada računamo proizvodnju struje, poreze, investicije u izgradnju, pa sa druge strane stavimo subvencije koje RS mora da plati, to košta državu milion maraka.
Dakle, zato mi imamo male hidroelektrane danas u našem regionu, zato što je to jedan najsigurniji način da se napravi novac, naravno ako imate prilično tvrd obraz pa vas baš briga što ćete razvaliti sve reke.
Znam da se hidrocentrala isplati u roku od deset godina sa takvom cenom struje.
Uzmete kredit i izgradite i onda posle sedam-deset godina vratite taj kredit i onda 20 godina kako padne kiša, vi imate novac.
- Mala količina energije
Ja se nadam da će uskoro početi jedan stvarni dijalog u smislu da li te male hidroelektrane rešavaju nešto od naših energetskih problema.
U smislu energetske efikasnosti, koliko nam treba energije da bi proizveli jedan euro, BiH je najgora u Evropi, a onda iza nje ide Srbija, pa malo poslije nje ide Bugarska.
Znači, nama treba 40 posto više energije da bi proizveli jedan euro nego prosečno u EU.
Mi imamo ozbiljne razgovore da vodimo na temu koja je naša energetska budućnost, a koristiti male hidroelektrane kao argument da mi time rešavamo deo našeg pitanja energetske budućnosti je zaista smešan.
Te male hidroelektrane imaju tako mali udeo u našem celom energetskom miksu da taj argument otpada.
Trebamo razgovarati o tome da li ta mala količina energije koju one proizvode vredi uništavanja.
Mi mislimo da ne.
- Divljački udar na prirodu
Mislim da naši ljudi još ne shvataju šta je ta derivaciona hidroelekrana, misle da je to mala vodenica na planinskom potočiću, ‘pa u čemu je tu problem?’.
Da napravite hidroelektranu, morate da napravite put do te planinske reke i morate da iskrčite šumu da bi stavili tu cev.
Reka se pregradi, iskopa se velika cev i dva kilometra reke se stavi pod zemlju u cev.
Znači, reka isuši na dva kilometra, poseče se okolo šuma da bi se ta cev stavila, i možete da pomnožite broj elektrana sa po jedno dva kilometra reka koje će nestati i imate jednu brojku koja je zaista frapantna.
Prema najgrubljoj proceni, ako kažemo da ima tu planiranih par hiljada mini hidroelektrana, derivacionih, ako to pomnožite sa jednim kilometrom -- a to je konzervativno -- neke uništene reke, vi ste dobili tu hiljadu do dve hiljade kilometara reka koje će otići u cev.
U Pirotu se dešava problem zato što Piroćanci osećaju da imaju problem sa izvorima, jer, kao što je urađeno u nacionalnom parku Kopaonik u Srbiji, kad stavite Jošaničku reku u cevi, vama se može desiti da presuše izvori jer te planinske reke natapaju izvore.
Umesto da ta kiša, bujična voda, se spere kroz šumu, pa polaku kroz reku, ona vam se jednom cevi sjuri nizbrdo i onda dobijate poplave.
- Evropska politika
Sav taj problem što je ta reka u cevi postaje problem lokalnih ljudi, a onda kažete da nećemo da se ljudi sele iz ruralnih područja i da svi dolaze u Sarajevo, Tuzlu ili Beograd, želimo da razvijamo ruralni turizam, i onda pukneš pola nacionalnog parka u cev.
To su stvari koje već sad polako dolaze u javnu diskusiju, jer ovo je jedno jaje koje je tako kompaktno, to je jedna tako fina priča, Evropska unija koja podržava razvoj održivih energetskih izvora želi da se Zapadni Balkan pridruži mreži.
Kada je bio sastanak sa (francuskim predsednikom Emmanuelom) Macronom u Sofiji sa liderima naših država, oko mnogo stvari nisu mogli da se dogovore, ali su se dogovorili da Balkan treba i dalje da investira u održivi izvor energije.
Tu imate jednu celu lepu priču, Evropska unija ima takve politike, mi imamo zakone koji omogućavaju subvencije, a te subvencije plaćaju građani i onda imamo lokalne biznismene i političare koji samo taj ceo sistem sprovode u delo.
U kojoj meri smo spremni da divljački udaramo po prirodi zarad koristi male grupe ljudi?
- Konsultacije na vreme
U Kruščici (kod Viteza) žene već mesecima patroliraju i brane svoju reku od policije i bagera, one svoju reku ne daju, i mislim da je to jedan primer toga kako može da dogori do noktiju.
Dešava se polako i na drugim mestima, u Pirotu nije jedinstvena stvar, dešava se u Srbiji na Rzavu, dešava se u BiH, dešava se i u Hrvatskoj.
Problematika toga je što se te male hidroelektrane grade u ruralnim područjima, nekad daleko od očiju i što lokalni stanovnici saznaju da se nešto dešava tek kad dođe prvi bager.
To je jedna stvar na kojoj mi pokušavamo da radimo kao Svetski fond za prirodu, a to je da tražimo da se konsultacije obave na vreme, uz puno učestvovanje javnosti, uz prave podatke, jer onda ne bi došlo do ovakvih stvari.
Nadam se da, možda, ako par puta investitori i političari budu videli da je opozicija takva da investicija propada, onda će možda doći neko vreme gde će shvatiti da je bolje imati konsultacije unapred, nego da im se nešto ovako dešava.
Optimista sam da će neki malo veći angažman, i zaista razgovor oko toga da li nam je ovo i u državnom interesu, dovesti do toga da ne stavljamo u cevi to što nam je ostalo.