Do sada se govorilo o podeli i autonomiji, paralelno sa ponavljanjem da se nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Još nijednom nije pomenuta ideja preseljenja naroda. E sada se i to desilo.
Sa predlogom da Beograd problem reši tako što će Srbe sa Kosova raseliti i nastaniti ih u ruralnim predelima Srbije, izašao je politički analitičar i sociolog Milan Nikolić.
Uprkos oštrim reakcijama dela javnosti koju je ova ideja vratila u ratne devedesete i posledice programa tzv. “humanog preseljenja”, ovaj analitičar, za koga važi da je blizak vladajućim demokratama u izjavi za RSE navodi bi u Srbiju sa Kosova prešli “samo oni koji to žele”, a da mesta ima kako u istočnoj Srbiji, tako i u Vojvodini.
“Nisam govorio ni o kakvom humanom preseljenju, nego samo ko hoće. Znači, nikakvo prisiljavanje, razmena teritorija ili slično. Naše selo stari, a većina ljudi o kojima mi pričamo na Kosovu je ruralnog porekla, to su seljaci koji bi mogli da nastave svoj način života u novim okolnostima sa kvalitetnijom zemljom, i ako bi država pomogla, to bi moglo da se uradi,” kaže Nikolić.
Dosta Palić, izbegla je sa Kosova. Nesumnjivo je među destinama hiljadama onih koji dobro znaju šta zapravo znači izmeštanje i promena sredine.
„I ljudima koji borave u Srbiji, a pogotovo onima koji su ostali na Kosovu je dosta raseljenja i seoba. Za raseljene i izbegle je i u drugim razvijenijim opštinama vrlo teško da se uklope u sredinu, dođu do posla i nečega što bi im obezbedilo život, a kamoli u istočnoj Srbiji. Pa tamo je sve zamrlo!“, navodi Dosta Palić.
Dok i sami predstavnici opština istočne Srbije podsećaju da bi ti predeli odavno bili nastanjeni da za to postoje elementarni uslovi, Vojvodina, koju kao mesto preseljenja Srba sa Kosova predlaže Nikolić, najbolji je primer kako su prošli oni koji su upravo kao žtrve jednog sličnog programa tu pronašli utočište tokom rata.
Ovako nešto, kažu u Beogradu, ni u kom slučaju nije ponovo opcija.
“U 21. veku nema govora o takvom planu, jer bi to podrazumevalo i rat ograničenog dejstva. Prvo, stanovništvo na to nikako ne bi pristalo”, kaže za RSE Oliver Ivanović iz Ministarstva za Kosovo.
Emotivna mobilizacija
Iako nije zvaničnik, niti predstavnik bilo koje stranke, Nikolićeva zalaganja (verovatno zbog izuzuetno čestog pojavljivanja u medijima) izazvala su reakcije, što onih desnih koji pod parolom “Kosovo je Srbija” pozivaju da se odande ne mrda, što onih koji se sećaju do čega je slična politika dovela pre dve decenije.
Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava navodi da je ona još uvek živa u Beogradu.
“To je na liniji onog projekta koji je na delu od devedesetih, a to je zgušnjavanje Srba na teritoriji same Srbije. O tome govori i Dobrica Ćosić kada kaže ‘kada se dovoljno zgusnemo neće nas više moći deliti’. Srbija je u procesu depopulacije, to je pokazao i ovaj popis, i njima treba populacija koja će popuniti džepove u samoj Srbiji, kao što su uradili sa Srbima iz Hrvatske u Vojvodini, i to isključivo u mestima gde je bilo mešovito stanovništvo”, podseća Sonja Biserko i dodaje da je to proces koji traje već dvadeset godina.
“Već osamdesetih govori se o amputaciji Kosova. Ono je samo služilo za druge imperijalne zahteve Srbije u odnosu na bivše jugoslovenske republike i pomeranje srpske države na severozapad. Znači, Kosovo je bilo emotivna mobilizacija za tu imperijalnu politiku zato što je kroz nacionalizam lako mobilisati ljude koji žive dole, i oni su zapravo instrument i žrtva te politike”, dodaje predsednica Helsinškog odbora.
Milana Nikolića pitali smo i zašto smatra da bi raseljavanje stanovništva bilo bolje rešenje od onog da Srbija sa kosovskim vlastima zajedno radi na poboljšanju položaja naroda u državi u kojoj živi, a za koju i sam smatra da bi konačno trebalo priznati da nije deo Srbije.
“Vlasti Srbije mogu koliko god hoćete da razgovaraju sa Prištinom, i oni će to da rade jer su to uslovi Evropske unije. Ali, problem je u tome što je većina veoma neprijateljska prema srpskoj etničkoj manjini. Ljudi tamo nemaju sigurnost, nemaju posao, ne mogu normalno da kupuju u radnjama, svako malo su izloženi različitim vrstama nasilja i žive u strahu”, navodi Nikolić.
Sonja Biserko svakog je meseca na Kosovu i ima drugačije impresije.
“Poslednjih nekoliko godina smo radili isključivo sa Srbima u enklavama i oni su posle učešća na kosovskim izborima za godinu dana promenili svoju situaciju. Pogotovo u Gračanici, Štpcima i nekim drugim opštinama, Srbi su vrlo zadovoljni jer su se otvorile mogućnosti za zapošljavanje, razne projekte, kao što je podizanje bolnica, škola i tome slično. Apsolutno je netačan argument Beograda da Srbi južno od Ibra ne mogu da se kreću, i to je jedna mantra koja služi kao opravdanje za to da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno,” kaže Sonja Biserko.
S obzirom na to da poruke političara i medijske izveštaje sa Kosova sačinjavaju isključivo negativne vesti o tenzijama, tučama, napadima i ubistvima, kojima se etnički predznak daje i onda kada ga nema, retko se koja pozitivna vest sa Kosova probije do Beograda.
Novinari RSE zabeležili su nekoliko takvih primera prilikom posete srpskim enklavama južno od Ibra:
No primeri suživota sa Kosova u Srbiji ne dominiraju, što prostor otvara nekim starim mestima sa tragičnim posledicama.
Sa predlogom da Beograd problem reši tako što će Srbe sa Kosova raseliti i nastaniti ih u ruralnim predelima Srbije, izašao je politički analitičar i sociolog Milan Nikolić.
Uprkos oštrim reakcijama dela javnosti koju je ova ideja vratila u ratne devedesete i posledice programa tzv. “humanog preseljenja”, ovaj analitičar, za koga važi da je blizak vladajućim demokratama u izjavi za RSE navodi bi u Srbiju sa Kosova prešli “samo oni koji to žele”, a da mesta ima kako u istočnoj Srbiji, tako i u Vojvodini.
Ljudima koji borave u Srbiji, a pogotovo onima koji su ostali na Kosovu je dosta raseljenja i seoba, kaže Dosta Palić koja je izbegla sa Kosova.
“Nisam govorio ni o kakvom humanom preseljenju, nego samo ko hoće. Znači, nikakvo prisiljavanje, razmena teritorija ili slično. Naše selo stari, a većina ljudi o kojima mi pričamo na Kosovu je ruralnog porekla, to su seljaci koji bi mogli da nastave svoj način života u novim okolnostima sa kvalitetnijom zemljom, i ako bi država pomogla, to bi moglo da se uradi,” kaže Nikolić.
Dosta Palić, izbegla je sa Kosova. Nesumnjivo je među destinama hiljadama onih koji dobro znaju šta zapravo znači izmeštanje i promena sredine.
„I ljudima koji borave u Srbiji, a pogotovo onima koji su ostali na Kosovu je dosta raseljenja i seoba. Za raseljene i izbegle je i u drugim razvijenijim opštinama vrlo teško da se uklope u sredinu, dođu do posla i nečega što bi im obezbedilo život, a kamoli u istočnoj Srbiji. Pa tamo je sve zamrlo!“, navodi Dosta Palić.
Dok i sami predstavnici opština istočne Srbije podsećaju da bi ti predeli odavno bili nastanjeni da za to postoje elementarni uslovi, Vojvodina, koju kao mesto preseljenja Srba sa Kosova predlaže Nikolić, najbolji je primer kako su prošli oni koji su upravo kao žtrve jednog sličnog programa tu pronašli utočište tokom rata.
Ovako nešto, kažu u Beogradu, ni u kom slučaju nije ponovo opcija.
“U 21. veku nema govora o takvom planu, jer bi to podrazumevalo i rat ograničenog dejstva. Prvo, stanovništvo na to nikako ne bi pristalo”, kaže za RSE Oliver Ivanović iz Ministarstva za Kosovo.
Emotivna mobilizacija
Iako nije zvaničnik, niti predstavnik bilo koje stranke, Nikolićeva zalaganja (verovatno zbog izuzuetno čestog pojavljivanja u medijima) izazvala su reakcije, što onih desnih koji pod parolom “Kosovo je Srbija” pozivaju da se odande ne mrda, što onih koji se sećaju do čega je slična politika dovela pre dve decenije.
Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava navodi da je ona još uvek živa u Beogradu.
Sonja Biserko
“To je na liniji onog projekta koji je na delu od devedesetih, a to je zgušnjavanje Srba na teritoriji same Srbije. O tome govori i Dobrica Ćosić kada kaže ‘kada se dovoljno zgusnemo neće nas više moći deliti’. Srbija je u procesu depopulacije, to je pokazao i ovaj popis, i njima treba populacija koja će popuniti džepove u samoj Srbiji, kao što su uradili sa Srbima iz Hrvatske u Vojvodini, i to isključivo u mestima gde je bilo mešovito stanovništvo”, podseća Sonja Biserko i dodaje da je to proces koji traje već dvadeset godina.
“Već osamdesetih govori se o amputaciji Kosova. Ono je samo služilo za druge imperijalne zahteve Srbije u odnosu na bivše jugoslovenske republike i pomeranje srpske države na severozapad. Znači, Kosovo je bilo emotivna mobilizacija za tu imperijalnu politiku zato što je kroz nacionalizam lako mobilisati ljude koji žive dole, i oni su zapravo instrument i žrtva te politike”, dodaje predsednica Helsinškog odbora.
Milana Nikolića pitali smo i zašto smatra da bi raseljavanje stanovništva bilo bolje rešenje od onog da Srbija sa kosovskim vlastima zajedno radi na poboljšanju položaja naroda u državi u kojoj živi, a za koju i sam smatra da bi konačno trebalo priznati da nije deo Srbije.
“Vlasti Srbije mogu koliko god hoćete da razgovaraju sa Prištinom, i oni će to da rade jer su to uslovi Evropske unije. Ali, problem je u tome što je većina veoma neprijateljska prema srpskoj etničkoj manjini. Ljudi tamo nemaju sigurnost, nemaju posao, ne mogu normalno da kupuju u radnjama, svako malo su izloženi različitim vrstama nasilja i žive u strahu”, navodi Nikolić.
Sonja Biserko svakog je meseca na Kosovu i ima drugačije impresije.
“Poslednjih nekoliko godina smo radili isključivo sa Srbima u enklavama i oni su posle učešća na kosovskim izborima za godinu dana promenili svoju situaciju. Pogotovo u Gračanici, Štpcima i nekim drugim opštinama, Srbi su vrlo zadovoljni jer su se otvorile mogućnosti za zapošljavanje, razne projekte, kao što je podizanje bolnica, škola i tome slično. Apsolutno je netačan argument Beograda da Srbi južno od Ibra ne mogu da se kreću, i to je jedna mantra koja služi kao opravdanje za to da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno,” kaže Sonja Biserko.
S obzirom na to da poruke političara i medijske izveštaje sa Kosova sačinjavaju isključivo negativne vesti o tenzijama, tučama, napadima i ubistvima, kojima se etnički predznak daje i onda kada ga nema, retko se koja pozitivna vest sa Kosova probije do Beograda.
Novinari RSE zabeležili su nekoliko takvih primera prilikom posete srpskim enklavama južno od Ibra:
No primeri suživota sa Kosova u Srbiji ne dominiraju, što prostor otvara nekim starim mestima sa tragičnim posledicama.