Nekada najveći neprijatelji Nemačka i Francuska i u Beogradu obeležavaju pedeset godina potpisivanja Jelisejskog sporazuma – dogovora koji je stavio tačku na njihove sukobe i krvave ratove. Stavljanjem neprijateljstava po strani, 18 godina po okončanju Drugog svetskog rata postale su pokretački motor procesa evropskih integracija koji je rezultirao nastankom Evropske unije. Koliko je njihov model primenjiv na rešavanje problema država u regionu?
Osamnaest godina bilo je potrebno ljutim neprijateljima da iza sebe ostave sukobe i krvave ratove koje su vodili između sebe. Tako su, nekada zavađenje države, čiji su ambasadori u Beogradu obeležili jubilej Jelisejskog sporazuma, krenule putem pomirenja i pola veka po potpisivanju sporazuma, postale pokretački motor Evropske unije.
Nasuprot tome, na prostoru Balkana tokom gotovo identičnog perioda od 18 godina, koliko je prošlo od kraja rata u BiH, na tom planu je učinjeno mnogo manje.
Ambasador Nemačke u Srbiji Hajnc Vilhem, koji je bio domaćin svom francuskom kolegi u beogradskoj rezidenciji, smatra da je primer koji su svetu pokazale Francuska i Nemačka važan za narode Balkana, jer se uprkos teškoćama, neprijateljstvu među narodima može stati na put.
„Za Nemačku koja je izazvala Drugi svetski rat i velike žrtve bila je velika sreća to što su je prihvatili evropski partneri. Potpuno je bilo jasno da to nije bilo moguće preko noći, da je bilo potrebno vreme, da bismo danas došli do toga što imamo. Naglašavam da pomirenje Francuske i Nemačke ne bi bilo moguće da istovremeno nije tekao proces evropskih integracija, što je bitna poruka narodima Balkana. Da je izmirenje mnogo pre moguće kada sve države Balkana budu članice Evropske unije“, ocenio je Vilhem.
Ispit suočavanja sa prošlošću
Gledanje preko nišana, ratovi, stradanja i žrtve koji su nekada karakterisali odnose dve države, zamenili su saradnja kroz zajednički Savet ministara, Savet bezbednosti, zajedničke vojne brigade, kancelarije za mlade i zajednički udžbenici istorije. Da ne govorimo o začetku ideje o Evropskoj uniji, čiji je prvi korak bilo ujedinjenje francuske i nemačke industrije uglja i čelika. Ipak za zbližavanje dve države trebalo je vremena, a tokom procesa je bilo i pritisaka sa strane, kaže francuski ambasador Fransoa Gzavije Denio.
„Pre potpisivanja sporazuma De Gol i Adenauer proveli su pet godina raspravljajući o različitim temama i spremajući se za taj korak. Što se tiče pritisaka sa strane, ne treba idealizovati stvari: Naravno svet je takav kakav jeste, u to vreme postojale su jake pretnje Sovjetskog saveza, dok su Sjedinjene Države tražile ponovno naoružavanje Nemačke posle Drugog svetskog rata", kaže on.
Da li se i kako ovakav ili sličan model može primeniti u regionu i kome je to trenutno najpotrebnije? Istoričarka Dubravka Stojanović uverena je da bi Srbija prva morala krenuti tim putem, zbog toga što postoji opasnost da će je zbog kursa na kome se sada nalazi, napustiti sve države sveta. Pre toga međutim mora položiti ispit suočavanja sa prošlošću, prihvatiti princip tranzicione pravde i pomiriti sa činjenicama koje su očigledne celom svetu.
“Problem je u tome što elite koje se smenjuju na vlasti od 2000. prosto nisu napustile onaj program s kojim je Srbija ušla u rat. Dok mi ne kažemo šta smo mi tim ratom hteli i samim tim se ne odvojimo od tog programa, tog ugovora nema. Ono što mi kao stručnjaci možemo je da radimo na tim zajedničkim udžbenicima, koji po mom mišljenju ne treba da budu zajednički u smislu da se dođe do jednog narativa o tome kakve su bile naše istorije. Već ono što mi već dugo radimo u Centru za demokratiju i pomirenje u Solunu – to su knjige koje se zasnivaju na multiperspektivnosti gde se daju različita viđenja različitih strana”, navela je Stojanović.
Međutim, osim već očiglednog nedostatka političke volje i pokušaj zvaničnog zajedničkog tumačenja istorijskih činjenica koje su obeležile ratne godine, za sada je bez uspeha. Stoga će gest nemačkog kancelara Vilija Branta koji je klekao na kolena pred spomenikom jevrejskim žrtvama iz varšavskog geta ostati uzor koji treba da dostignu balkanski lideri.
Osamnaest godina bilo je potrebno ljutim neprijateljima da iza sebe ostave sukobe i krvave ratove koje su vodili između sebe. Tako su, nekada zavađenje države, čiji su ambasadori u Beogradu obeležili jubilej Jelisejskog sporazuma, krenule putem pomirenja i pola veka po potpisivanju sporazuma, postale pokretački motor Evropske unije.
Nasuprot tome, na prostoru Balkana tokom gotovo identičnog perioda od 18 godina, koliko je prošlo od kraja rata u BiH, na tom planu je učinjeno mnogo manje.
Ambasador Nemačke u Srbiji Hajnc Vilhem, koji je bio domaćin svom francuskom kolegi u beogradskoj rezidenciji, smatra da je primer koji su svetu pokazale Francuska i Nemačka važan za narode Balkana, jer se uprkos teškoćama, neprijateljstvu među narodima može stati na put.
„Za Nemačku koja je izazvala Drugi svetski rat i velike žrtve bila je velika sreća to što su je prihvatili evropski partneri. Potpuno je bilo jasno da to nije bilo moguće preko noći, da je bilo potrebno vreme, da bismo danas došli do toga što imamo. Naglašavam da pomirenje Francuske i Nemačke ne bi bilo moguće da istovremeno nije tekao proces evropskih integracija, što je bitna poruka narodima Balkana. Da je izmirenje mnogo pre moguće kada sve države Balkana budu članice Evropske unije“, ocenio je Vilhem.
Ispit suočavanja sa prošlošću
Gledanje preko nišana, ratovi, stradanja i žrtve koji su nekada karakterisali odnose dve države, zamenili su saradnja kroz zajednički Savet ministara, Savet bezbednosti, zajedničke vojne brigade, kancelarije za mlade i zajednički udžbenici istorije. Da ne govorimo o začetku ideje o Evropskoj uniji, čiji je prvi korak bilo ujedinjenje francuske i nemačke industrije uglja i čelika. Ipak za zbližavanje dve države trebalo je vremena, a tokom procesa je bilo i pritisaka sa strane, kaže francuski ambasador Fransoa Gzavije Denio.
Zastava EU ispred Evropskog parlamenta
„Pre potpisivanja sporazuma De Gol i Adenauer proveli su pet godina raspravljajući o različitim temama i spremajući se za taj korak. Što se tiče pritisaka sa strane, ne treba idealizovati stvari: Naravno svet je takav kakav jeste, u to vreme postojale su jake pretnje Sovjetskog saveza, dok su Sjedinjene Države tražile ponovno naoružavanje Nemačke posle Drugog svetskog rata", kaže on.
Da li se i kako ovakav ili sličan model može primeniti u regionu i kome je to trenutno najpotrebnije? Istoričarka Dubravka Stojanović uverena je da bi Srbija prva morala krenuti tim putem, zbog toga što postoji opasnost da će je zbog kursa na kome se sada nalazi, napustiti sve države sveta. Pre toga međutim mora položiti ispit suočavanja sa prošlošću, prihvatiti princip tranzicione pravde i pomiriti sa činjenicama koje su očigledne celom svetu.
“Problem je u tome što elite koje se smenjuju na vlasti od 2000. prosto nisu napustile onaj program s kojim je Srbija ušla u rat. Dok mi ne kažemo šta smo mi tim ratom hteli i samim tim se ne odvojimo od tog programa, tog ugovora nema. Ono što mi kao stručnjaci možemo je da radimo na tim zajedničkim udžbenicima, koji po mom mišljenju ne treba da budu zajednički u smislu da se dođe do jednog narativa o tome kakve su bile naše istorije. Već ono što mi već dugo radimo u Centru za demokratiju i pomirenje u Solunu – to su knjige koje se zasnivaju na multiperspektivnosti gde se daju različita viđenja različitih strana”, navela je Stojanović.
Međutim, osim već očiglednog nedostatka političke volje i pokušaj zvaničnog zajedničkog tumačenja istorijskih činjenica koje su obeležile ratne godine, za sada je bez uspeha. Stoga će gest nemačkog kancelara Vilija Branta koji je klekao na kolena pred spomenikom jevrejskim žrtvama iz varšavskog geta ostati uzor koji treba da dostignu balkanski lideri.