Za početak, idemo malo u svet fikcije. Zamislite da se putujući negde između Batajnice i Nove Pazove ili između Krnjače i Pančeva nađete na nekakvom „administrativnom prelazu“, na kojem će vam, i to sa obe strane, ljudi u različitim uniformama - od kojih jedne nemaju ništa što bi upućivalo na oznake države Srbije - tražiti dokumenta i postavljati vam razna zanimljiva pitanja. Ne nužno na vašem jeziku. Zamislite, dalje, da u Pančevo ili Pazovu vozite neku robu proizvedenu u Kruševcu ili Pirotu, ali da ta roba neće, bar ne legalno, moći da pređe preko tog "administrativnog prelaza" bez odobrenja, praćenog i potvrđenog odgovarajućim pečatom, na kojem će pisati „carina Vojvodina“. Šta biste iz svega viđenog i doživljenog zaključili? Bez sumnje to da je Vojvodina u odnosu na Beograd i Srbiju „druga država“.
E sad, zašto je sve ovo fikcija? Zato što nema ni „administrativnih prelaza“, ni „carine Vojvodine“, ni druge monete, ni neke policije nezavisne od ove kojom ministruje Ivica Dačić. A sve to naprosto otuda što Vojvodina nije „druga država“ nego autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije. Da, tako uostalom piše i u Ustavu Srbije, a ustavi načelno ne bi ni trebalo da budu dela fikcijske književnosti.
A sada, primenimo ova merila na Kosovo, i zapitajmo se: šta je fikcija? Sve ono - i štošta još - što je u prvom pasusu ovog teksta izmaštano, na onim tačkama u prostoru koje razdvajaju „užu“ Srbiju od Kosova jeste puka realnost. I niko s osećajem za elementarnu realnost nema iluzija da će takva realnost nestati; naprotiv, ona postaje „sve realnija realnost“. Nije li cela gužva oko Jarinja i Brnjaka izbila baš zbog toga što bi „predaja“ ovih prelaza značila isto što i kompletno zaokruživanje jedne i bez toga već vrlo realne realnosti? Zato je zvanični Beograd tako burno reagovao: shvatio je to, sasvim ispravno, kao („preuranjeno“?) oduzimanje onog poslednjeg vidljivog elementa fikcionalnog koji mu je služio kao kakav-takav zaklon pred stvarnošću kako Kosova, tako i same Srbije. Ako mu i tu fikciju oduzmete, ostaje mu samo preambula Ustava, a ta papirnata fikcija je tako slabo i nedarovito napisana da u nju ne veruju ni oni čitaoci koji mrdaju usnama dok čitaju. I koji su inače verovali u Deda Mraza sve do svoje šesnaeste.
Kada se sve ovo ima u vidu, zaista je lako pronaći u sebi svako moguće saosećanje za Borka Stefanovića, mladog diplomatu kojeg je predsednik Boris Tadić bacio u vatru i dao mu zadatak da sasvim ozbiljno i sa prigodnim uživljavanjem govori stvari protiv kojih se spontano buni sve što je bilo ko od nas u životu pročitao, saznao ili lično doživeo, sve što je suma ljudskih znanja i iskustava. Na primer, to da kada priznate nečiji carinski pečat, vi time ne priznajete da imate posla s drugom državom. I tu dovijanje sa Tajvanom ili Hong Kongom baš ništa ne pomaže.
Kako god bilo, „pobuna“ zvaničnog Beograda nakon posete Angele Merkel, koja, vredi ponoviti, zapravo nije rekla ništa što već nije znao svako ko je hteo da zna, trajala je prilično kratko, i zahvatila prilično plitko. Da ne bude zabune, ovo je dobra vest, jedna od retkih. Dobra naprosto zato što politika koja polazi od fikcije i gradi se na fikciji nikada i nigde nije dobra, pa je prilično nemoguće da bi odjednom i po nekom čudnom kosmičkom izuzetku bila dobra baš i jedino za Srbiju A. D. 2011.
Sa druge strane, na severu Kosova se opet „zakuvalo“, i nema baš mnogo nade u mirnu i zlatnu jesen. Vlast iz Beograda šalje protivurečne signale, kvazipatriotski mešetari rade svoja mešetarska posla, vlast u Prištini gleda da maksimalno eksploatiše situaciju i ostvari svoj strateški cilj „zaokruživanja državnosti na celoj teritoriji“. Borka Stefanovića neki uticajni krugovi na severu Kosova „smenjuju“ kao nekakvog „izdajnika“ i nacionalno nepouzdani element, a na nekim drugim adresama gledaju na njega kao na slatkorečiviju verziju Vuka Jeremića, a samog Jeremića tretiraju kao razmetnog sina iz političko-duhovnog braka Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Je li sve to logično? Nije. A opet, i jeste: sve te međusobno nepomirljive, a istovremeno se dešavajuće stvari moguće su prevashodno zato što ih proizvodi konfuzna politika Beograda, koja je, bar na rečima, čvrsto naumila da istraje na svom „i Evropa i Kosovo“ mantranju, čak i nekon što je ono javno, svima naočigled demontirano, čuvenom „nemačkom preciznošću“. Kada ga pitaju kako je to uopšte moguće, Boris Tadić, sa odlično odigranom spokojnošću onog-koji-zna-nešto-što-mi-ne-znamo, odgovara da je „moguće, časna reč“. Srbija će dobiti-sačuvati najbolje od oba sveta, ili je neće biti. A biće je. Ko ne veruje, biće razuveren. Kako i kada, ne zna se, važno je samo očuvati veru, ne biste li zaslužili spasenje. Bar do narednih izbora, a posle ćemo videti šta ćemo. Na drugoj strani, Tomislav Nikolić kao glavni pretendent na buduću vlast, sa iznenađujućom iskrenošću u jednom intervjuu ovih dana kaže da očekuje da će sve te neprijatne stvari oko Kosova aktuelna vlast biti ljubazna da nekako već razreši za svog mandata, tako da on lepo dođe na gotovo i posveti se nekim lepšim temama...
Šta je onda zaključak? Zaključka nema, jer je i priča još daleko od kraja. Žanrovski, to je više „trakavica“, telenovela u kojoj se stalno dešavaju silni uzbudljivi obrati ne bi li se prikrilo da se zapravo ne dešava ništa, jer se sve bitno desilo još na samom početku, u prvoj epizodi. Svi smo tu epizodu gledali - emitovana je još 1999. - ali sada najednom „nije patriotski“ priznati da se odlično sećaš njenog sadržaja.
E sad, zašto je sve ovo fikcija? Zato što nema ni „administrativnih prelaza“, ni „carine Vojvodine“, ni druge monete, ni neke policije nezavisne od ove kojom ministruje Ivica Dačić.
E sad, zašto je sve ovo fikcija? Zato što nema ni „administrativnih prelaza“, ni „carine Vojvodine“, ni druge monete, ni neke policije nezavisne od ove kojom ministruje Ivica Dačić. A sve to naprosto otuda što Vojvodina nije „druga država“ nego autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije. Da, tako uostalom piše i u Ustavu Srbije, a ustavi načelno ne bi ni trebalo da budu dela fikcijske književnosti.
A sada, primenimo ova merila na Kosovo, i zapitajmo se: šta je fikcija? Sve ono - i štošta još - što je u prvom pasusu ovog teksta izmaštano, na onim tačkama u prostoru koje razdvajaju „užu“ Srbiju od Kosova jeste puka realnost. I niko s osećajem za elementarnu realnost nema iluzija da će takva realnost nestati; naprotiv, ona postaje „sve realnija realnost“. Nije li cela gužva oko Jarinja i Brnjaka izbila baš zbog toga što bi „predaja“ ovih prelaza značila isto što i kompletno zaokruživanje jedne i bez toga već vrlo realne realnosti? Zato je zvanični Beograd tako burno reagovao: shvatio je to, sasvim ispravno, kao („preuranjeno“?) oduzimanje onog poslednjeg vidljivog elementa fikcionalnog koji mu je služio kao kakav-takav zaklon pred stvarnošću kako Kosova, tako i same Srbije. Ako mu i tu fikciju oduzmete, ostaje mu samo preambula Ustava, a ta papirnata fikcija je tako slabo i nedarovito napisana da u nju ne veruju ni oni čitaoci koji mrdaju usnama dok čitaju. I koji su inače verovali u Deda Mraza sve do svoje šesnaeste.
Kada se sve ovo ima u vidu, zaista je lako pronaći u sebi svako moguće saosećanje za Borka Stefanovića, mladog diplomatu kojeg je predsednik Boris Tadić bacio u vatru i dao mu zadatak da sasvim ozbiljno i sa prigodnim uživljavanjem govori stvari protiv kojih se spontano buni sve što je bilo ko od nas u životu pročitao, saznao ili lično doživeo, sve što je suma ljudskih znanja i iskustava. Na primer, to da kada priznate nečiji carinski pečat, vi time ne priznajete da imate posla s drugom državom. I tu dovijanje sa Tajvanom ili Hong Kongom baš ništa ne pomaže.
Kako god bilo, „pobuna“ zvaničnog Beograda nakon posete Angele Merkel, koja, vredi ponoviti, zapravo nije rekla ništa što već nije znao svako ko je hteo da zna, trajala je prilično kratko, i zahvatila prilično plitko. Da ne bude zabune, ovo je dobra vest, jedna od retkih. Dobra naprosto zato što politika koja polazi od fikcije i gradi se na fikciji nikada i nigde nije dobra, pa je prilično nemoguće da bi odjednom i po nekom čudnom kosmičkom izuzetku bila dobra baš i jedino za Srbiju A. D. 2011.
Sa druge strane, na severu Kosova se opet „zakuvalo“, i nema baš mnogo nade u mirnu i zlatnu jesen. Vlast iz Beograda šalje protivurečne signale, kvazipatriotski mešetari rade svoja mešetarska posla, vlast u Prištini gleda da maksimalno eksploatiše situaciju i ostvari svoj strateški cilj „zaokruživanja državnosti na celoj teritoriji“. Borka Stefanovića neki uticajni krugovi na severu Kosova „smenjuju“ kao nekakvog „izdajnika“ i nacionalno nepouzdani element, a na nekim drugim adresama gledaju na njega kao na slatkorečiviju verziju Vuka Jeremića, a samog Jeremića tretiraju kao razmetnog sina iz političko-duhovnog braka Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Je li sve to logično? Nije. A opet, i jeste: sve te međusobno nepomirljive, a istovremeno se dešavajuće stvari moguće su prevashodno zato što ih proizvodi konfuzna politika Beograda, koja je, bar na rečima, čvrsto naumila da istraje na svom „i Evropa i Kosovo“ mantranju, čak i nekon što je ono javno, svima naočigled demontirano, čuvenom „nemačkom preciznošću“. Kada ga pitaju kako je to uopšte moguće, Boris Tadić, sa odlično odigranom spokojnošću onog-koji-zna-nešto-što-mi-ne-znamo, odgovara da je „moguće, časna reč“. Srbija će dobiti-sačuvati najbolje od oba sveta, ili je neće biti. A biće je. Ko ne veruje, biće razuveren. Kako i kada, ne zna se, važno je samo očuvati veru, ne biste li zaslužili spasenje. Bar do narednih izbora, a posle ćemo videti šta ćemo. Na drugoj strani, Tomislav Nikolić kao glavni pretendent na buduću vlast, sa iznenađujućom iskrenošću u jednom intervjuu ovih dana kaže da očekuje da će sve te neprijatne stvari oko Kosova aktuelna vlast biti ljubazna da nekako već razreši za svog mandata, tako da on lepo dođe na gotovo i posveti se nekim lepšim temama...
Šta je onda zaključak? Zaključka nema, jer je i priča još daleko od kraja. Žanrovski, to je više „trakavica“, telenovela u kojoj se stalno dešavaju silni uzbudljivi obrati ne bi li se prikrilo da se zapravo ne dešava ništa, jer se sve bitno desilo još na samom početku, u prvoj epizodi. Svi smo tu epizodu gledali - emitovana je još 1999. - ali sada najednom „nije patriotski“ priznati da se odlično sećaš njenog sadržaja.