Kultura u Srbiji, po mnogima, i dalje prolazi kroz težak period, kako zbog manjka novca i nebrige nadležnih, tako i nedostatka kreativnosti. Scenu je prilično uzburkala nedavna odluka gradskih čelnika da Oktobarski salon postane bijenale, što kulturna javnost tumači kao uvod u njegovo gašenje. S druge strane mladi, mahom alternativni filmski autori, pokrenuli su bitku za spas beogradskih bioskopa i snalazeći se uspevaju da doprinesu sve siromašnijoj kulturnoj sceni.
Posle više od pola veka postojanja – Oktobarski salon, manifestacija koja je često otvarala značajna i ne toliko prijatna društvena pitanja našla se na udaru mera štednje gradskih čelnika zaduženih za kulturu, koji su na funkcije stupili pošto je Srpska napredna stranka preuzela vlast u prestonici Beogradu.
Odluka o promeni formata Salona, koji je između ostalog povezao domaću scenu sa svetskim tokovima, i njegovo održavanje na svake dve godine - u trenutku je zasenila malobrojne pozitivne pomake na ovdašnjoj sceni.
Milena Dragićević Šešić, profesorka beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, kaže za naš program da su bizarnosti koje prate taj slučaj, sudbinu Oktobarskog salona promovisale u sam vrh kuturnih događaja – ali po svojoj negativnosti.
Milena Dragičević Šešić
“Primer nasilja nad kulturom koji vrše naši političari i političke strukture. Oktobarski salon svojom otvorenošću prema svetu, činjenicom da nije revijalna već problemska izložba prosto je trn u oku jednoj drugačijoj kulturnoj politici koja želi pristup kulturi koji je reprezentativan, revijalan i neuznemiravajući, neupitan. I to je ono što nove gradske kulturne politike širom Srbije spremaju”, smatra Dragićević Šešić.
Gotovo istovremeno dogodila se i smena Mie David, dugogodišnje direktorke Kulturnog centra Beograda, prostora koji je publici uvek nudio uvid u drugačije, nekonvencionalne kulturne i umetničke sadržaje.
Ne tako davno bila je to izložba “Bogujevci - Vizuelna istorija” o zločinima koje su pripadnici srpske paravojne jedinice „Škorpiona“ počinili na Kosovu.
U septembru je pak, prvi put posle rata i granatiranja Dubrovnika 1991., u KCB-u prezentovana nezavisna dubrovačka scena izložbom “Grad je mrtav. Živio grad!”
“To je na neki način presjek umjetničke borbe kroz ovih 20 godina protiv devastacije grada koja je počela kroz ratno vrijeme, poratno vrijeme, pa sve do danas”, objašnjava Slaven Tolj umetnik i kustos izložbe.
Tolj smatra da je Dubrovnik paradigma za sve ono što se u današnje vreme događa u regionu, imajući u vidu rastakanje dubrovačkog javnog prostora oličenog u prodaji brda Srđ za izgradnju golf igrališta, zbog čega je važno što su tu postavku videli i Beograđani.
Slaven Tolj
“Čini se i Beograd prolazi kroz isti taj proces. Imali smo jedan rad koji se direktno referira na tu situaciju – na “Beograd na vodi” koji je isto značajan kao i pitanje Srđa I konačno pretvaranje Dubrovnika u destinaciju, brisanje tog grada i njegovo oduzimanje lokalnoj zajednici”, kaže Slaven Tolj.
Događaj koji je već dugo u fokusu ovdašnje javnosti, ali i regiona, pobravši neskrivene simpatije je poduhvat mladih nezadovoljnih umetnika koji su “okupirali” beogradski bioskop Zvezda, jednu od 14 žrtava privatizacije gradskih kino dvorana.
Njihov pokušaj da ovoj gradskoj ruini vrate nekadašnji sjaj kultnog stecišta dobio je podršku mnogobrojnih filmskih radnika. Premijerno je, posle višednevnog uređivanja prostora u Novom bioskopu Zvezda, kako mu je sada ime, prikazan film “Neposlušni” debitantsko ostvarenje Mine Đukić, mlade rediteljke i jedne od učesnice ove akcije.
(Trailer filma “Neposlušni”)
“Mi smo generacija koja stalno mora da pristaje na neko iščezavanje, nestajanje, odumiranje. Sasvim izvesno je da je to počelo da se dešava s kulturom, pa i svim vrednostima koje je sazdavaju. Međutim, mi smo odlučili da tražimo sve te vrednosti tamo gde su svi već odustali od njih i gde su se uglavnom ljudi pomirili sa tim da možda nema nade. I onda smo se mi dovoljno odmetnuli, a one su nas direktno odvele u taj podvig zvani Novi bioskop Zvezda i Pokret za okupaciju bioskopa. Nismo pristajali na izgovore da ljudi više ne vole film, ne žele u bioskope. Da se publika srozala na nivo banalne konzumacije komercijalnih sadržaja.”, smatra ova mlada rediteljka.
Njen prvenac, ljubavna priča o Leni i Lazaru prijateljima iz ranog detinjstva koji se sreću posle nekoliko godina razdvojenosti, tek je drugi film iz regiona, posle prošlogodišnjih pobedničkih “Krugova” Srdana Golubovića, prikazan na prestižnom festivalu “Sundance”, a ostvario je uspeh i na najznačajnijim svetskim smotrama nezavisnog filma.
“Kroz rad na filmu sam shvatila da su lepota i odbrana lepote jako opasne stvari, iako nisam shvatala zašto. Kasnije se ispostavilo da lepota, sloboda, istina…. Te vrednosti čine da se ljudi osećaju vrlo ugroženo i ogoljeno. Ne prija im takav odnos prema stvarima. U tom smislu je film koji ne referiše ni na kakvu jasnu socijalnu ili političku problematiku prostom borbom za lepotu ispada vrlo angažovan”, podvlači Mina Đukić.
Kao i u filmskoj smanjeni budžeti u pozorišnoj umetnosti gotovo da onemogućavaju produkciju predstava. Novca jedva da ima dovoljno za plate zaposlenih i održavanje teatara, a malobrojne premijere pozorišnih komada tretiraju se kao podvig.
Ipak, Ivan Medenica, pozorišni kritičar, smatra da je najviše trudauloženo u obeležavanje stopedesete godišnjice rođenja Branislava Nušića, svestranog komediografa i pripovedača, ali i stogodišnjice početka Prvog svetskog rata.
Medenica iz tog opusa izdvaja dva pozorišna komada iste tematike. “Mali mi je ovaj grob” po tekstu spisateljice Biljane Srbljanović u režiji Dina Mustafića i “Zmajeubice” koje je napisala Milena Marković, a režirala Iva Milošević, koji se bave sudbinom atentatora na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda Gavrila Principa.
(Trailer predstave “Zmajeubice”)
“Bilo je posebno zanimljivo da naše dve vodeće dramske spisateljice, dva vodeća dramska pisca pišu komad o istoj temi. Gde mi se čini da je u scenskoj realizaciji tog komada, kada imamo u vidu režiju, potpuniji umetnički utisak ostavila predstava rađena po tekstu Milene Marković “Zmajeubice” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mislim da je to jedna od umetnički najzrelijih predstava rediteljke sad već mlađe srednje generacije Ive Milošević”, smatra Medenica.
Tek nekoliko zbirki poezije i proze koje izlaze iz okvira uobičajenih lakih sadržaja, obeležile su književnu scenu, koja čini se, iz godine u godinu postaje sve siromašnija. Vladimir Arsenić, književni kritičar kaže da prosek vade dela mladih autora poput Dragane Mladenović, Tomislava Markovića, Srđana Srdića i Miće Vujičića, što međutim nije dovoljno da se prevaziđe postojeće stanje.
“Može na neki način da popravi utisak ukoliko roman Filipa Davida koji se očekuje da će izaći u toku meseca bude zaista onoliko dobar koliko očekujem da će biti. Došlo je do velikog pomeranja u shvatanju i ulozi književnosti u ovom društvu. Pokušana je jedna inicicijativa pisaca koja je prezentovana ministru kulture s namerom da se situacija na sceni pomalo sredi. Da se napravi jedan sistem nagrađivanja mladih pisaca i onih koji rade na novim rukopisima. Dakle neka vrsta stipendiranja pisaca, ali je taj pokušaj prilično propao”, kaže Arsenić.
Besparica ali i pokušaji prigušivanja uticaja kulturnog stvaralaštva, što je u Srbiji tokom 90-ih bio neprijatna svakodnevica, ispostavilo se da je doprinosila je jačanju alternative scene.
Milena Dragićević Šešić zaključuje da bi se takav trend mogao ponoviti, što nudi privremen izlaz, ali dugoročno znači dodatno gomilanje problema u kulturi.
“Sama činjenica da su naša pozorišta prikraćena za finansijska sredstva sa kojim mogu da prave nove i velike produkcije ukazuje da će one sada bujati po margini ili izvan glavnih tokova. Naravno to ne znači da je to sjajno i divno, naprotiv. Jer I te produkcije koje se javljaju negde sa strane, kao skriveni tok srpske kulture nisu značajno podržane I teško da mogu da ostvare velike pomake”, zaključuje Milena Dragićević Šešić.