Političke i kulturne elite odgovorne za ksenofobiju kod mladih

Kukasti krst na spomeniku Šabanu Bajramoviću

U Srbiji se s predrasudama suočavaju pripadnici nacionalnih manjina, pre svih Albanci i Romi. Porazna statistika ne zaobilazi ni Hrvate ili Jevreje. Prema, ove sedmice objavljenom istraživanju, mnogi srednjoškolci osećaju netrpeljivost prema ljudima drugih nacionalnosti.

Poslednji primer koji govori o problemu postojanja predrasuda prema drugim narodima, dogodio se u centru Niša. Na spomeniku čuvenom pevaču romske muzike, Šabanu Bajramoviću, koji je podignut nakon smrti ovog umetnika, ponovo je iscrtan kukasti krst:

„Kukasti krstovi koji su se ovih dana pojavili, po ko zna koji put, samo su ilustracija odnosa prema Romima”, kaže Dragoljub Acković, potpredsednik Svetskog parlamenta Roma, nacionalne zajednice koja se u Srbiji gotovo svakodnevno suočava sa diskriminacijom, čiji se primeri samo smenjuju. Njegov utisak je da je etnička distanca prema Romima, gotovo postala „nešto što je normalno”.

I poslednje istraživanje o stavovima mladih u Srbiji, donelo je poražavajuće podatke o njihovom odnosu prema drugim nacijama. Prema tim rezultatima, mnogi predstavnici generacije koja je odrasla i prvi odnos prema svetu počela da gradi turobnih devedesetih godina, osećaju netrpeljivost prema drugim nacijama i manjinskim grupama, a u toj poraznoj statistici prednjače Albanci, Romi, Hrvati i Jevreji.

Prema rečima, Bojane Subašić, jedne od autorki istraživanja „Vrednosti i kulturni aktivizam maturanata Srbije”, koje je sproveo Zavod za proučavanja kulturnog razvitka, mladi uglavnom nemaju ništa protiv toga da osoba druge nacionalnosti bude njihov komšija ili drug iz razreda, ali im nije drago da to bude i njihov nastavnik ili vodeći političar u zemlji. Najveći otpor se javlja pri pomisli o sklapanju braka sa osobom druge nacionalnosti:

„Otprilike svaki sedmi maturant pokazuje netrpeljivost prema ulasku sa drugima u bilo kakav odnos i tu su tradicionalno orijentisani maturanti značajno više ksenofobični prema drugim narodima. Najveća netrpeljivost je prema albanskom narodu, zatim prema Romima i onda prema Hrvatima. Ono što je nas iznenadilo jeste da se Jevreji prema stepenu netrpeljivosti nalaze na četvrtom mestu. Najmanje ksenofobični su maturanti iz Vojvodine, dok najveću ksenofobičnost pokazuju Beograđani. Najotvoreniji su prema Rusima, Makedoncima i Crnogorcima", navodi Bojana Subašić.

Potrebno pomirenje na nacionalnom nivou

Kao i u slučaju Dragoljuba Ackovića, potpredsednika Svetskog parlamenta Roma, i iskustvo predsednika Nacionalnog saveta Albanaca, Galipa Bećirija, na žalost potvrđuje tužnu statistiku o predrasudama prema drugim nacijama. Lokalni zvaničnici u multietničkim opštinama s juga Srbije se, prema njegovim rečima, trude da povežu mlade kako ne bi bilo osećaja netrpeljivosti prema sugrađanima druge nacionalnosti, ali da, na nivou države, stvari stoje drugačije:

„Po meni država skoro da ništa ne radi kada su u pitanju Albanci. Ako pogledate ekonomski razvoj, skoro da ga i nema u Bujanovca Preševu i Medveđi. Što se tiče obrazovanja, kulture, informisanja, isto je tako. Primer je i to da Vlada Srbije još nije dala sredstva za rad Nacionalnom savetu Albanaca, zbog toga što nisu izašli na popis stanovništva. To je diskriminacija jer lokalne vlasti dobiju novac, a Nacionalni savet kao telo koje je formirano zakonima Srbije, ni dan danas nema sredstva. Država bi trebalo više i da se posveti druženju mladih u oblastima sporta, kulture, informisanja, a toga ima sve manje i manje", tvrdi Bećiri.

Socijalni psiholog Bora Kuzmanović primećuje da je etnička distanca među mladima postala upadljiva nakon raspada Jugoslavije, što je kod njih za posledicu imalo stvaranje nepoverenja u druge nacije. Taj osećaj se, međutim, zadržao i kod novih generacija, za šta odgovornost snose takozvane „političke i kulturne elite“:

„Ako se one svađaju, onda se to prenosi i na individualni plan i počinjemo da doživljavamo da nam je neprijatelj neka etnička grupa, kada vidimo da naši i njihovi rukovodioci ne mogu dogovoriti. Zato bi bilo jako važno neko pomirenje na tom nacionalnom nivou, nivou političkih elita. Mogućnost da se stanje popravi postoji, ali je dosta važno da se na tom globalnom planu nešto učini. Kada je reč o manjinskim grupama, kao što su Romi, nastavnici i škola bi mogli tu da odigraju ulogu, određenu ulogu bi nesumnjivo mogla da imaju sredstva masovnih komunikacija, a naravno, najvažnija je porodica", ocenjuje Kuzmanović.

Podaci koji govore o distanci koju mladi u Srbiji imaju prema pripadnicima drugih nacija ili manjinskih i seksualnih grupa, nisu iznenađujući za reditelja Stevana Filipovića, koji kaže da se sa sličnim stavovima susretao i na debatama organizovanim nakon premijere njegovog filma „Šišanje”, čija su tema nasilje, desničarske grupe i netrpeljivost:

„Mislim da je to što sada čujemo da misle mladi, rezultat neke državne politike koja se jako dugo, decenijama praktično, sprovodi u ovom ili onom obliku i to jeste strašno ali, s druge strane, ne vidim kako bi to moglo da bude iznenađenje. Plašim se da državnim liderima to i odgovara, pošto to nije nikakva alhemija. Vrlo je jasno – kakve vrednosti i kako plasirate kroz obrazovanje, kulturu. Ako kultura ne postoji, onda je još i gore i dobićete mlade kojima je, u najboljem slučaju, haos u glavi, a u najgorem su agresivni i ksenofobični", kaže Filipović.