U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li ima sličnosti između Krima i Kosova. Sagovornici su bili Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije iz Beograda, i Predrag Simić, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka.
Bilo je reči o razlici između aneksije, što je krimski slučaj i proglašenja nezavisnosti, što je slučaj Kosova, može li se porediti stradanje Albanaca na Kosovu sa položajem Rusa na Krimu, šta je prethodilo kosovskoj nezavisnosti, a šta aneksiji Krima, da li je bitna razlika između Kosova i Krima u tome što je Kosovo pre proglašenja nezavisnosti bilo pod upravom Ujedinjenih nacija, a Krim je u roku od desetak dana došao pod rusku upravu, kako to da Rusija i dalje tvrdi da je kosovska nezavisnost nelegitimna iako krimsku intervenciju, za koju kaže da je legitimna, pravda kosovskim presedanom, kao i o tome kako kosovski i krimski slučaj stoje sa stanovišta međunarodnog prava.
Jelena Milić: Nije imao nikakvog osnova. Ovo je vrlo licemerno ali opasno rezonovanje. Razlika između Kosova i Krima je, pre svega, u tome što ukrajinske snage nisu dejstovale protiv građana Krima, niti su kršile njihova ljudska prava i činile zločine protiv čovečnosti, a sve to je Miloševićev režim radio na Kosovu 1998. i 1999. godine. Dalje, u slučaju Kosova prvo su bili mirovni pregovori koje je Milošević odbio, a zatim je usledio čitav niz događaja koji je doveo do NATO intervencije. Onda je došlo do pregovora o novom statusu Kosova koji su propali. U međuvremenu je 1999. usvojena
Rezolucija 1244 koja je predvidela da u slučaju neuspeha pregovora Kosovo ima pravo na samoopredeljenje. Ukratko, paralela između Krima i Kosova je neosnovana i opasna, jer bi krimski presedan mogao da posluži usijanim glavama u Republici Srpskoj i na severu Kosova, možda i na severu Crne Gore i Makedonije.
Predrag Simić: Čini mi se da smo zaboravili da Krim nije prvi takav Putinov potez. On je to isto uradio sa Južnom Osetijom i Ahbazijiom šest meseci posle proglašenja nezavisnosti Kosova i zapadnog priznavanje te nezavisnosti. Putin je tada rekao da je Moskva prepustila Vašingtonu da odabere da li će se pridržavati Povelje Ujedinjenih nacija, koja garantuje nepovredljivost suvereniteta i integriteta svake države, ili će dati primat pravu naroda na samoopredeljenje. "Pošto se Amerika u slučaju Kosova opredelila za ovo drugo, i mi smo se za to isto opredelili", rekao je tada Putin. Podsetio bih da je otcepljenje Južne Osetije i Abhazije bilo je praćeno kratkotrajnim ratom Rusije protiv Gruzije. Prema tome, Krim nije ništa novo i prosto me zbunjuje što se tome iznenađujemo. Putin je na izvestan način rekao "ako napravite presedan, ako date primat pravu na samoopredeljenje u odnosu na integritet i suverenitet, onda ste otvorili Pandorinu kutiju". Mislim da je Krim samo jedna od mnogih utvara koja će izleteti
iz te kutije. Kosovo je otvorilo put Krimu.
Jelena Milić: Slažem se da nismo trebali i nismo smeli da budemo iznenađeni Putinovim gestom na Krimu. Centar za evroatlantske studije je na tako nešto ukazivao već godinu i po dana skrečući pažnju na pojačanu prisutnost Rusije u Bugarskoj i Srbiji, a rekla bih i u Republici Srpskoj. Kad je reč o Kosovu, činjenica je da je NATO intervencija došla posle serije opomena i pokušaja da se zaustavi Milošević, što je posle dovelo i do novog statusa Kosova. Ništa od toga nije bilo u slučaju Krima. Ako bismo tražili ne paralele u smislu presedana već istorijske sličnosti, onda bi se moglo govoriti o vrlo neprijatnim sličnostima između onoga što je Milošević radio devedesetih i onoga što je Hitler radio 1937. i 1938. godine. Hitler odbija da komunicira sa ostalim akterima na međunarodnoj sceni, zarad unutrašnjih političkih potreba kreira novu realnost na terenu i onda interveniše pozivajući se na tu realnost. Videli smo na primeru Čehoslovačke koliko su Francuska i Engleska krajem 30-tih godina prošlog veka bile nemoćne da zaustave takvo ponašanje.
Predrag Simić: I u jednom i u drugom slučaju SAD i Rusija su proglasile da pravo naroda na samoopredeljenje potiče iz ugroženosti ljudskih prava. Isto onako kao što su Albanci tvrdili da su im ugrožena ljudska prava, tako se u slučaju Krima može govoriti o ljudskim pravima ruske većine na Krimu. Čini mi se da Rusija koristi argumente koje su Sjedinjene Američke Države koristile u slučaju Kosova. Međutim, ovde postoji nešto ozbiljnije od ljudskih prava. U slučaju Rusije radi se o nuklearnoj supersili koja neće da dozvoli da joj se ispod prozora postave protivničke rakete. To nije dozvolio Kenedi na Kubi 1961. godine, a ni Putin očigledno neće dozvoliti da se u Ukrajini
instalira američki antiraketni štit. Ovde, rekao sam, nije samo reč o ljudskim pravima, ovde je u pitanju odnos između dve nuklearne supersile koje se ponašaju onako kako su se ponašale u hladnom ratu. Mislim da ovde presedan nije Kosovo, već Kubanska kriza.
Predrag Simić: Šta su ljudska prava u etnički mešanim sredinama? U Sarajevu postoje tri vrste ljudskih prava - bošnjačka, hrvatska i srpska. Bošnjaci, Srbi i Hrvati su se odmah na početku raspada Jugoslavije izjasnili u prilog svojih etničkih prava i tako je to i danas. Ukrajina nije daleko od toga. Pored podele na istočni i zapadni deo, Ukrajina ima četiri različite crkve. Sve četiri su pravoslavne, ali su različite. Ukrajina ima dosta različito stanovništvo, a i Krim ima vrlo specifičnu istoriju. U ovakvim situacijama, pitanje ljudskih prava postaje vrlo komplikovano, jer će se uvek pojaviti neko ko će reći da su njegova prava ugrožena. To je bilo u slučaju Kosova, to je bilo u slučaju ruske većine na Krimu.
Jelena Milić: Kad je reč o ljudskim pravima, Kosovo i Krim uopšte ne mogu da se porede. Na Kosovu se nije radilo o pravu na korišćenje jezika i o drugim etničkim pravima, tamo je bilo ugroženo pravo na život. Srpske oružane snage - vojska, policija i paravojne formacije koje su bile pod njihovom komandom - vršile su etničko čišćenje i proterivanje Albanaca sa Kosova. Koristile su prekomernu silu čak i protiv tada terorističke organizacije Oslobodilačke vojske Kosova. To se ni na koji način ne može porediti sa položajem ruske većine na Krimu. Miloševića je 1992. godine Džordž Buš stariji upozorio da se njegovo ponašenje neće tolerisati. To upozorenje je ponovio i Klinton čim je došao na vlast. Onda su eskalirale Hrvatska i Bosna i Hercegovina, a kada se videlo da se Milošević sprema da takvo nešto uradi i na Kosovu, ponovo je krenula serija pritisaka na njega.
NATO intervenciji prethodio je čitav niz mera koje su imale za cilj prevenciju masovnih zločina, ali one nisu urodile plodom. Ničega takvog nije bilo na Krimu. Treba se podsetiti da su inspiratori demonstracija u Ukrajini bile organizacija civilnog društva, koje su se pobunile protiv Janukovičevog ugrožavanja prava na slobodu okupljanja i protiv visoko korumpiranog sistema. Kasnije su krenule i druge stvari. Ti ljudi nisu sprečavali ni upotrebu ruskog jezika u Ukrajini, niti bilo koja kolektivna i individualna prava Rusa na Krimu. Govoriti o identičnoj ugroženosti ljudskih prava na Kosovu i na Krimu - opasna je zamena teza. Kršenje etničkih prava se izjednačava sa masovnim zločinima protiv čovečnosti. To su potpuno različite stvari.
Predrag Simić: Mislim da robujemo nekim stereotipima. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma postojala je volja da se slično uradi i na Kosovu, pa su 6. septembra 1996. godine, uz posredovanje biskupa Vinćenca Palje iz katoličke zajednice Sveti Eđidio, Milošević i Rugova potpisali sporazum. Što taj sporazum nije ispoštovan, nije krivica samo na Miloševiću, ma kakav on bio. Znam o čemu se radilo, jer sam bio uključen i radio sam na tome sa pokojnim Đinđićem i mnogim drugim. A kad je reč o Ukrajini, ako se ne varam, Zapad, Janukovič i opozicija su postigli sporazum - i Rusija je u to bila uključena - o održavanju vanrednih parlamentarnih izbora. Janukovič se složio, ali nakon toga dolazi juriš na institucije i njihovo preuzimanje, zapravo revolucija. U tom pogledu, ne samo Krim ili Moskva, nego ni Kijev nema baš mnogo osnova da se poziva na legitimnost vlasti koja ga u ovom trenutku predstavlja. Da nije bilo revolucionarnog preuzimanja vlasti, verovatno bi vanredni parlamentarni izbori sprečili ovo što se dogodilo na Krimu. Nisu čekali izbore. Došlo je do nasilja. U ovom trenutku i Evropska unija i Rusija ispituju ko su bili snajperisti, na čijoj su strani bili. Čini mi se da je vrlo teško raščistiti ko je kriv, a ko prav.
Jelena Milić: Nije ukrajinski problem počeo nasilnim preuzimanjem vlasti, kako kaže profesor Simić. Počeo je tako što je Janukovič izgubio svoj demokratski legitimitet kako zbog ogromne korupcije tako i zbog smanjivanja prava na političko udruživanje i individualne slobode. Mislim da su demonstranti na Majdanu itekako znali i ko su snajperisti i ko finansira ultradesničare. Imali smo mi sve to i kod nas devedesetih godina, a i kasnije. Znamo kako su dolazili ruski ratni turisti i kako su dolazila "braća" Noćni vukovi kad god je bila eskalacija krize na severu Kosova. To su, na žalost, poznati mehanizmi ruskog uticaja u regionu - kreira se situacije na terenu, pa se onda na nju reaguje.
Predrag Simić: UNMIK se gotovo povukao sa Kosova i on je svoju ulogu završio. Onaj ko sada ima stvarnu moć na Kosovu je KFOR, a to je NATO. Mislim da Putin to vidi upravo na taj način. Ako je NATO mogao da uspostavi svoju vlast na Kosovu - istina sa mandatom Ujedinjenih nacija, što ništa ne menja - Putin smatra da i Rusija ima to isto pravo. Što se mene tiče, ne mislim da je to u redu ni u jednom, ni u drugom slučaju. Ali želeo bih da kažem još nešto. Kada je Milošević rešio da učini najgore što je učinio, bio je to početak intervencije NATO pakta. Zbog toga mislim da argumenti koji nam dolaze sa Zapada, o prevelikim razlikama između Kosova i Krima, ne stoje u potpunosti, jer se često u zapadnim objašnjenjima govori da su Miloševićeva čišćenja počela pre NATO intervencije.
Nisu. Mislim da je tu ipak došlo do zamene teza. Milošević se držao sporazuma sa biskupom Paljom, problem je bio na albanskoj strani, jer su oni sporazum Milošević-Rugova posmatrali kao međudržavni sporazum i tu je zapelo. Čak su se povukli i ljudi na albanskoj strani, koji su u početku prihvatili taj sporazum i i s kojima sam ja bio vrlo blizak kao, na primer, Fehmi Agani.
U krajnjoj liniji Holbruk i Gelbard su doveli celu albansku delegaciju u Beograd i sećamo se da je tamo neki sporazum postignut. Tek posle toga je počela UČK, kao što je i na Majdanu krenulo nakon sporazuma. Prema, tome, ako uđemo u ozbiljnu analizu, ima ovde nekih paralela koje će jedna pažljivija analiza otkriti.
Predrag Simić: NATO je već u leto 1998. godine razradio plan vojne intervencije. U septembru su Morton Abramovic i grupa američkih stručnjaka objavili onaj plaćeni oglas u Njujork tajmsu pod naslovom "Mr. President, Milosevic is the problem". To je bilo otvoreno pismo predsedniku Klintonu. Bio sam u Parizu u poslednjem pokušaju francuskog posredovanja. Bili su tada i Suroi i čitava albanska ekipa, a sa druge strane bili smo mi - bio je Đinđić, Vesna Pešić, Samardžić, Svilanović. Tada smo učinili poslednji pokušaj da Albancima kažemo - izađite na srpske izbore, uzmite sve glasove na Kosovu, nemojte prepustiti promiloševićevskoj manjini da uzme te glasove i da omogući Miloševiću da vlada. Oni su rekli da neće, a kada sam jednog Albanca pitao zašto nećete da izađetu na srpske izbore, on mi je rekao da neće da se mešaju u unutrašnje stvari susedne države.
Jelena Milić: Gospodin Simić je upravo govorio o tome koliki su bili napori opozicije u Srbiji da zaustavi dalju eskalaciju. Znamo i kolike je napore ulagala međunarodna zajednica. Sve je to bilo uzalud. Prema tome, nisu Sjedinjene Američke države bombardovale Srbiju tek tako, što im je dunulo ili zato što su, kako kažu Dveri, htele da pokažu da podržavaju jednu muslimansku zemlju. Uostalom, to što je neko odustao od nenasilnih metoda borbe ne opravdava Miloševićevu prekomernu upotrebu sile. Šta radi Putin? Putin kaže - Amerikanci su pogrešili i ja ću to isto da uradim, ali ja sam dobar momak, a oni su loši momci.
Predrag Simić: Ja stalno pokušavam da kažem da ovde nije reč o ljudskim pravima, već o odnosu nuklearnih supersila. Jedno je kada razgovaraju lavovi i slonovi, a drugo kad razgovaraju ostale životinje. I kad se oni svađaju i kad vode ljubav svi ostali trpe posledice. Prošlo je već četvrt veka od završetka hladnog rata, pa smo malo zaboravili šta znači kada razgovaraju zemlje koje u svom arsenalu imaju interkontinentalne rakete, satelite i ostalo. Čini mi se da u ovom trenutku Putin reaguje kao lider nuklearne supersile, koja je rešila svoje unutrašnje probleme, koja je izašla iz Jeljcinjove ere i koja sada ima samopouzdanje. On u krajnjoj liniji reaguje i kao lider kome je akcija na Krimu, ako je verovati ispitivanjima javnog mnjenja, podigla popularnost u Rusiji na sedamdeset posto. To je činjenica s kojom, svidela se ona nama ili ne, moramo u ovom trenutku računati. Kada dođe do odmeravanja snaga, kada su u pitanju suverenitet, bezbednost i granice, velike države se drugačije ponašaju nego što to nalažu principi.
Mislim da ću na svojim budućim predavanjima verovatno obnoviti lekcije iz vremena hladnog rata, jer će mojim studentima one više koristiti nego lekcije o liberalnoj školi međunarodnih odnosa. A što se tiče vašeg pitanja - mislim da je Njujork tajms pre neki dan to vrlo dobro objasnio na primeru Amerike. Taj list piše da Amerika svugde priznaje pravo na samoopredeljenje osim tamo gde ga ne priznaje i onda je naveo spisak zemalja gde Amerika priznaje to pravo, kao i spisak onih gde ga ne priznaje. Mislim da i Putin u ovom trenutku pravi svoj spisak. Kad je reč o ruskom stavu prema Kosovu, treba imati u vidu da je Rezolucija 1244 u stvari ruska rezolucija. Rusija je nametnula tu rezoluciju nakon završetka vojne intervencije na Kosovu i Rusija se je neće odreći, jer smatra da je to bilo remek delo Vitalija Čurkina i čitave ruske spoljne politike. Da li je kontradiktorno? Jeste, ali u ovom slučaju ne govorimo right is might, to jest - pravo je moć, nego might is right - sila je pravo. Putin verovatno u ovom trenutku misli da i on, kao i Amerika, može da kaže might is right.
Jelena Milić: Nije to stvar snage, nego cinizma. Uostalom, Ukrajina nije druga stana u ovom sukobu, jer ona nije više nuklearna sila. I tu je odgovornost Evropske unije i NATO pakta da pomognu Ukrajini, jer su se na to obavezali Budimpeštanskim sporazumom, kada se Ukrajina odrekla nuklearnog oružja u zamenu za obećanje da će biti poštovan njen suverenitet i teritorijalni integritet.
Predrag Simić: Imao je isto onoliko koliko je imao i 2008. godine u slučaju Južne Osetije i Abhazije kada je navodio iste argumentima kao i sada. Ja sam nedavno u jednom tekstu pokazao evoluciju njegovih stavova od vremena pregovora o Kosovu, kada je bio tvrdo na liniji očuvanja integriteta i suvereniteta država, što je i dovelo do Rezolucije 1244. U međuvremenu je proglašenje nezavisnosti Kosova dovelo do evolucije njegovoh stavova, i tako se došlo do ove tačke koju sada imamo u vezi sa Krimom. Prema tome, ja mislim da je Kosovo otvorilo brešu u međunarodnom pravu i strateškom razmišljanju Rusije i da u ovom trenutku nema mnogo argumenata za traženje nekih velikih razlika. Prosto, kada jedan šav počne da se para - gde god da počne paranje - na kraju će se isparati čitav džemper. U ovom slučaju to je međunarodno pravo.
Jelena Milić: Ne postoji nijedna tačka u kojoj bi se ta dva slučaja - slučaj Kosova i slučaj Krima - mogli spojiti i povezati. Intervencija na Kosovu je došla na kraju serije događaja čiji je početak bio genocid u Ruandi, što je izazvalo frustraciju Zapada zato što nije imao mehanizme da to spreči. Onda je došla dodatna frustracija zbog nemogućnosti da se zaustave krvavi ratovi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, pogotovo genocid u Srebrenici, pa propali pokušaj da se od Miloševića napravi faktor stabilnosti i mira. Da se ne lažemo - svega toga nije bilo u slučaju Krima. Mislim da ovo što sada radi Putin nema veze sa poštovanjem međunarodnog prava. Ovo je demonstriranje
poslednjih trenutaka moći režima Vladimira Putina u njegovom nastojanju da provocira Zapad. Da ponovim, ne postoji nijedna tačka u kojoj bi se Krim i Kosovo mogli uporediti.
Bilo je reči o razlici između aneksije, što je krimski slučaj i proglašenja nezavisnosti, što je slučaj Kosova, može li se porediti stradanje Albanaca na Kosovu sa položajem Rusa na Krimu, šta je prethodilo kosovskoj nezavisnosti, a šta aneksiji Krima, da li je bitna razlika između Kosova i Krima u tome što je Kosovo pre proglašenja nezavisnosti bilo pod upravom Ujedinjenih nacija, a Krim je u roku od desetak dana došao pod rusku upravu, kako to da Rusija i dalje tvrdi da je kosovska nezavisnost nelegitimna iako krimsku intervenciju, za koju kaže da je legitimna, pravda kosovskim presedanom, kao i o tome kako kosovski i krimski slučaj stoje sa stanovišta međunarodnog prava.
Omer Karabeg: Predsednik Rusije Putin je u nedavnom govoru, kojim je proglasio pripajanje Krima Rusiji, rekao da je Krim iskoristio pravo koje je dato Kosovu. Situacija na Kosovu je potpuno analogna krimskoj, rekao je on. Mislite li da je Putin imao osnova da se pozove na Kosovo?
Jelena Milić: Nije imao nikakvog osnova. Ovo je vrlo licemerno ali opasno rezonovanje. Razlika između Kosova i Krima je, pre svega, u tome što ukrajinske snage nisu dejstovale protiv građana Krima, niti su kršile njihova ljudska prava i činile zločine protiv čovečnosti, a sve to je Miloševićev režim radio na Kosovu 1998. i 1999. godine. Dalje, u slučaju Kosova prvo su bili mirovni pregovori koje je Milošević odbio, a zatim je usledio čitav niz događaja koji je doveo do NATO intervencije. Onda je došlo do pregovora o novom statusu Kosova koji su propali. U međuvremenu je 1999. usvojena
Paralela između Krima i Kosova je neosnovana i opasna, jer bi krimski presedan mogao da posluži usijanim glavama u Republici Srpskoj i na severu Kosova, možda i na severu Crne Gore i Makedonije
Predrag Simić: Čini mi se da smo zaboravili da Krim nije prvi takav Putinov potez. On je to isto uradio sa Južnom Osetijom i Ahbazijiom šest meseci posle proglašenja nezavisnosti Kosova i zapadnog priznavanje te nezavisnosti. Putin je tada rekao da je Moskva prepustila Vašingtonu da odabere da li će se pridržavati Povelje Ujedinjenih nacija, koja garantuje nepovredljivost suvereniteta i integriteta svake države, ili će dati primat pravu naroda na samoopredeljenje. "Pošto se Amerika u slučaju Kosova opredelila za ovo drugo, i mi smo se za to isto opredelili", rekao je tada Putin. Podsetio bih da je otcepljenje Južne Osetije i Abhazije bilo je praćeno kratkotrajnim ratom Rusije protiv Gruzije. Prema tome, Krim nije ništa novo i prosto me zbunjuje što se tome iznenađujemo. Putin je na izvestan način rekao "ako napravite presedan, ako date primat pravu na samoopredeljenje u odnosu na integritet i suverenitet, onda ste otvorili Pandorinu kutiju". Mislim da je Krim samo jedna od mnogih utvara koja će izleteti
Kosovo je otvorilo put Krimu
Jelena Milić: Slažem se da nismo trebali i nismo smeli da budemo iznenađeni Putinovim gestom na Krimu. Centar za evroatlantske studije je na tako nešto ukazivao već godinu i po dana skrečući pažnju na pojačanu prisutnost Rusije u Bugarskoj i Srbiji, a rekla bih i u Republici Srpskoj. Kad je reč o Kosovu, činjenica je da je NATO intervencija došla posle serije opomena i pokušaja da se zaustavi Milošević, što je posle dovelo i do novog statusa Kosova. Ništa od toga nije bilo u slučaju Krima. Ako bismo tražili ne paralele u smislu presedana već istorijske sličnosti, onda bi se moglo govoriti o vrlo neprijatnim sličnostima između onoga što je Milošević radio devedesetih i onoga što je Hitler radio 1937. i 1938. godine. Hitler odbija da komunicira sa ostalim akterima na međunarodnoj sceni, zarad unutrašnjih političkih potreba kreira novu realnost na terenu i onda interveniše pozivajući se na tu realnost. Videli smo na primeru Čehoslovačke koliko su Francuska i Engleska krajem 30-tih godina prošlog veka bile nemoćne da zaustave takvo ponašanje.
Omer Karabeg: U slučaju Krima radi se o aneksiji, to jest o pripajnju te teritorije drugoj državi, a u slučaju Kosova o proglašenju nezavisnosti. Mogu li se te dve situacije porediti?
Predrag Simić: I u jednom i u drugom slučaju SAD i Rusija su proglasile da pravo naroda na samoopredeljenje potiče iz ugroženosti ljudskih prava. Isto onako kao što su Albanci tvrdili da su im ugrožena ljudska prava, tako se u slučaju Krima može govoriti o ljudskim pravima ruske većine na Krimu. Čini mi se da Rusija koristi argumente koje su Sjedinjene Američke Države koristile u slučaju Kosova. Međutim, ovde postoji nešto ozbiljnije od ljudskih prava. U slučaju Rusije radi se o nuklearnoj supersili koja neće da dozvoli da joj se ispod prozora postave protivničke rakete. To nije dozvolio Kenedi na Kubi 1961. godine, a ni Putin očigledno neće dozvoliti da se u Ukrajini
U slučaju Rusije radi se o nuklearnoj supersili koja neće da dozvoli da joj se ispod prozora postave protivničke rakete
Omer Karabeg: Ali, da vidimo kako stoje stvari sa ljudskim pravima. Da li su ljudska prava Rusa na Krimu bila u istoj meri ugrožena kao prava Albanaca na Kosovu 1999. godine?
Predrag Simić: Šta su ljudska prava u etnički mešanim sredinama? U Sarajevu postoje tri vrste ljudskih prava - bošnjačka, hrvatska i srpska. Bošnjaci, Srbi i Hrvati su se odmah na početku raspada Jugoslavije izjasnili u prilog svojih etničkih prava i tako je to i danas. Ukrajina nije daleko od toga. Pored podele na istočni i zapadni deo, Ukrajina ima četiri različite crkve. Sve četiri su pravoslavne, ali su različite. Ukrajina ima dosta različito stanovništvo, a i Krim ima vrlo specifičnu istoriju. U ovakvim situacijama, pitanje ljudskih prava postaje vrlo komplikovano, jer će se uvek pojaviti neko ko će reći da su njegova prava ugrožena. To je bilo u slučaju Kosova, to je bilo u slučaju ruske većine na Krimu.
Na Kosovu se nije radilo o pravu na korišćenje jezika i o drugim etničkim pravima, tamo je bilo ugroženo pravo na život.
NATO intervenciji prethodio je čitav niz mera koje su imale za cilj prevenciju masovnih zločina, ali one nisu urodile plodom. Ničega takvog nije bilo na Krimu. Treba se podsetiti da su inspiratori demonstracija u Ukrajini bile organizacija civilnog društva, koje su se pobunile protiv Janukovičevog ugrožavanja prava na slobodu okupljanja i protiv visoko korumpiranog sistema. Kasnije su krenule i druge stvari. Ti ljudi nisu sprečavali ni upotrebu ruskog jezika u Ukrajini, niti bilo koja kolektivna i individualna prava Rusa na Krimu. Govoriti o identičnoj ugroženosti ljudskih prava na Kosovu i na Krimu - opasna je zamena teza. Kršenje etničkih prava se izjednačava sa masovnim zločinima protiv čovečnosti. To su potpuno različite stvari.
Predrag Simić: Mislim da robujemo nekim stereotipima. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma postojala je volja da se slično uradi i na Kosovu, pa su 6. septembra 1996. godine, uz posredovanje biskupa Vinćenca Palje iz katoličke zajednice Sveti Eđidio, Milošević i Rugova potpisali sporazum. Što taj sporazum nije ispoštovan, nije krivica samo na Miloševiću, ma kakav on bio. Znam o čemu se radilo, jer sam bio uključen i radio sam na tome sa pokojnim Đinđićem i mnogim drugim. A kad je reč o Ukrajini, ako se ne varam, Zapad, Janukovič i opozicija su postigli sporazum - i Rusija je u to bila uključena - o održavanju vanrednih parlamentarnih izbora. Janukovič se složio, ali nakon toga dolazi juriš na institucije i njihovo preuzimanje, zapravo revolucija. U tom pogledu, ne samo Krim ili Moskva, nego ni Kijev nema baš mnogo osnova da se poziva na legitimnost vlasti koja ga u ovom trenutku predstavlja. Da nije bilo revolucionarnog preuzimanja vlasti, verovatno bi vanredni parlamentarni izbori sprečili ovo što se dogodilo na Krimu. Nisu čekali izbore. Došlo je do nasilja. U ovom trenutku i Evropska unija i Rusija ispituju ko su bili snajperisti, na čijoj su strani bili. Čini mi se da je vrlo teško raščistiti ko je kriv, a ko prav.
Znamo kako su dolazili ruski ratni turisti i kako su dolazila "braća" Noćni vukovi kad god je bila eskalacija krize na severu Kosova. To su, na žalost, poznati mehanizmi ruskog uticaja u regionu
Omer Karabeg: Vratimo se poređenju Kosova i Krima. Na Kosovu je, nakon intervencije NATO pakta, uspostavljena administracija Ujedinjenih nacija - UNMIK, dok je nakon intervencije na Krimu odmah uspostavljena ruska vlast.
Predrag Simić: UNMIK se gotovo povukao sa Kosova i on je svoju ulogu završio. Onaj ko sada ima stvarnu moć na Kosovu je KFOR, a to je NATO. Mislim da Putin to vidi upravo na taj način. Ako je NATO mogao da uspostavi svoju vlast na Kosovu - istina sa mandatom Ujedinjenih nacija, što ništa ne menja - Putin smatra da i Rusija ima to isto pravo. Što se mene tiče, ne mislim da je to u redu ni u jednom, ni u drugom slučaju. Ali želeo bih da kažem još nešto. Kada je Milošević rešio da učini najgore što je učinio, bio je to početak intervencije NATO pakta. Zbog toga mislim da argumenti koji nam dolaze sa Zapada, o prevelikim razlikama između Kosova i Krima, ne stoje u potpunosti, jer se često u zapadnim objašnjenjima govori da su Miloševićeva čišćenja počela pre NATO intervencije.
Ako uđemo u ozbiljnu analizu, ima nekih paralela između Kosova i Krima koje će jedna pažljivija analiza otkriti
U krajnjoj liniji Holbruk i Gelbard su doveli celu albansku delegaciju u Beograd i sećamo se da je tamo neki sporazum postignut. Tek posle toga je počela UČK, kao što je i na Majdanu krenulo nakon sporazuma. Prema, tome, ako uđemo u ozbiljnu analizu, ima ovde nekih paralela koje će jedna pažljivija analiza otkriti.
Omer Karabeg: Ali, gospodine Simiću, da li mislite da je to moglo da opravda proterivanje tolikog broja ljudi sa Kosova?
Predrag Simić: NATO je već u leto 1998. godine razradio plan vojne intervencije. U septembru su Morton Abramovic i grupa američkih stručnjaka objavili onaj plaćeni oglas u Njujork tajmsu pod naslovom "Mr. President, Milosevic is the problem". To je bilo otvoreno pismo predsedniku Klintonu. Bio sam u Parizu u poslednjem pokušaju francuskog posredovanja. Bili su tada i Suroi i čitava albanska ekipa, a sa druge strane bili smo mi - bio je Đinđić, Vesna Pešić, Samardžić, Svilanović. Tada smo učinili poslednji pokušaj da Albancima kažemo - izađite na srpske izbore, uzmite sve glasove na Kosovu, nemojte prepustiti promiloševićevskoj manjini da uzme te glasove i da omogući Miloševiću da vlada. Oni su rekli da neće, a kada sam jednog Albanca pitao zašto nećete da izađetu na srpske izbore, on mi je rekao da neće da se mešaju u unutrašnje stvari susedne države.
Jelena Milić: Gospodin Simić je upravo govorio o tome koliki su bili napori opozicije u Srbiji da zaustavi dalju eskalaciju. Znamo i kolike je napore ulagala međunarodna zajednica. Sve je to bilo uzalud. Prema tome, nisu Sjedinjene Američke države bombardovale Srbiju tek tako, što im je dunulo ili zato što su, kako kažu Dveri, htele da pokažu da podržavaju jednu muslimansku zemlju. Uostalom, to što je neko odustao od nenasilnih metoda borbe ne opravdava Miloševićevu prekomernu upotrebu sile. Šta radi Putin? Putin kaže - Amerikanci su pogrešili i ja ću to isto da uradim, ali ja sam dobar momak, a oni su loši momci.
Omer Karabeg: Putin kaže da je Krim iskoristio ono isto pravo koje je iskoristilo i Kosovo, a odmah nakon toga tvrdi da je aneksija Krima u skladu sa međunarodnim pravom, a kosovska nezavisnost nije. Zar to ne deluje kontradiktirno?
Predrag Simić: Ja stalno pokušavam da kažem da ovde nije reč o ljudskim pravima, već o odnosu nuklearnih supersila. Jedno je kada razgovaraju lavovi i slonovi, a drugo kad razgovaraju ostale životinje. I kad se oni svađaju i kad vode ljubav svi ostali trpe posledice. Prošlo je već četvrt veka od završetka hladnog rata, pa smo malo zaboravili šta znači kada razgovaraju zemlje koje u svom arsenalu imaju interkontinentalne rakete, satelite i ostalo. Čini mi se da u ovom trenutku Putin reaguje kao lider nuklearne supersile, koja je rešila svoje unutrašnje probleme, koja je izašla iz Jeljcinjove ere i koja sada ima samopouzdanje. On u krajnjoj liniji reaguje i kao lider kome je akcija na Krimu, ako je verovati ispitivanjima javnog mnjenja, podigla popularnost u Rusiji na sedamdeset posto. To je činjenica s kojom, svidela se ona nama ili ne, moramo u ovom trenutku računati. Kada dođe do odmeravanja snaga, kada su u pitanju suverenitet, bezbednost i granice, velike države se drugačije ponašaju nego što to nalažu principi.
Čini mi se da u ovom trenutku Putin reaguje kao lider nuklearne supersile, koja je rešila svoje unutrašnje probleme, koja je izašla iz Jeljcinjove ere i koja sada ima samopouzdanje
Mislim da ću na svojim budućim predavanjima verovatno obnoviti lekcije iz vremena hladnog rata, jer će mojim studentima one više koristiti nego lekcije o liberalnoj školi međunarodnih odnosa. A što se tiče vašeg pitanja - mislim da je Njujork tajms pre neki dan to vrlo dobro objasnio na primeru Amerike. Taj list piše da Amerika svugde priznaje pravo na samoopredeljenje osim tamo gde ga ne priznaje i onda je naveo spisak zemalja gde Amerika priznaje to pravo, kao i spisak onih gde ga ne priznaje. Mislim da i Putin u ovom trenutku pravi svoj spisak. Kad je reč o ruskom stavu prema Kosovu, treba imati u vidu da je Rezolucija 1244 u stvari ruska rezolucija. Rusija je nametnula tu rezoluciju nakon završetka vojne intervencije na Kosovu i Rusija se je neće odreći, jer smatra da je to bilo remek delo Vitalija Čurkina i čitave ruske spoljne politike. Da li je kontradiktorno? Jeste, ali u ovom slučaju ne govorimo right is might, to jest - pravo je moć, nego might is right - sila je pravo. Putin verovatno u ovom trenutku misli da i on, kao i Amerika, može da kaže might is right.
Jelena Milić: Nije to stvar snage, nego cinizma. Uostalom, Ukrajina nije druga stana u ovom sukobu, jer ona nije više nuklearna sila. I tu je odgovornost Evropske unije i NATO pakta da pomognu Ukrajini, jer su se na to obavezali Budimpeštanskim sporazumom, kada se Ukrajina odrekla nuklearnog oružja u zamenu za obećanje da će biti poštovan njen suverenitet i teritorijalni integritet.
Omer Karabeg: U zaključku - da li je Putin imao osnova da se poziva na Kosovo?
Mislim da je Kosovo otvorilo brešu u međunarodnom pravu i strateškom razmišljanju Rusije
Jelena Milić: Ne postoji nijedna tačka u kojoj bi se ta dva slučaja - slučaj Kosova i slučaj Krima - mogli spojiti i povezati. Intervencija na Kosovu je došla na kraju serije događaja čiji je početak bio genocid u Ruandi, što je izazvalo frustraciju Zapada zato što nije imao mehanizme da to spreči. Onda je došla dodatna frustracija zbog nemogućnosti da se zaustave krvavi ratovi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, pogotovo genocid u Srebrenici, pa propali pokušaj da se od Miloševića napravi faktor stabilnosti i mira. Da se ne lažemo - svega toga nije bilo u slučaju Krima. Mislim da ovo što sada radi Putin nema veze sa poštovanjem međunarodnog prava. Ovo je demonstriranje
Ne postoji nijedna tačka u kojoj bi se Krim i Kosovo mogli uporediti