* “Na kojoj ste dužnosti u Štabu VK OS RBiH, ko vas je postavio i kada?”
Znam dobro da sudija itekako zna sve ove podatke, imam apsolutno svest o njihovoj suvišnosti, ali strpljivo i korektno odgovaram na njih.

* Ustao sam ljutito i napustio kancelariju. Što me pita, kada “svi znaju” da sam dobio od ustaša 80.000 DM, Pale o tome „objektivno svedoče“; pa argumentira da sam ostao u „Alijinoj vojsci“, jer sam od ustaša dobio novac i da bi izbegao zatvor u JNA zbog dezerterstva i prodaje oružja.

Dok sam vodio belešku vrata sobe otvori s treskom neka spodoba, do zuba naoružana. U dovratku se pojaviše još trojica. Galame, ispuštaju neartikulisane glasove, mašu oružjem iznad glava. Idioti, primitivci. “Gledaj ga, gledaj Divljaka, četnika!” - hihoće se najviši i najgrlatiji.

Islednik me pita: Kakav ste, kao čovjek?

11.12.1992.
Osam dana se nisam okupao, ni obrijao!? Nikad duže, od kako znam za sebe. Presvlaka i pribor su ostali u ARKI. Gnušam se vlastite prljavštine. I svega što mi se dešava. Uvukla se golema tuga u mene. Dva dana ne mogu ništa zabeležiti. Gubim li to snagu? Pozitivnu energiju? Hoću li se lomiti? Sve češće i intenzivnije mislim na svu moju decu, sinove, unuke, snahe. Na bolesnu suprugu, moju Veru. Sanjam ih i mučim se. Zadnji san sam upamtio: u nepoznatoj kući gomila ljudi, a među njima i moje troje, sinovi i Vera. Želimir lomi sve stakleno po kući, a gomila vrišti, plače, kuka. Po svuda srča (tur., staklo – nap. autora)! Vrišti i Vera: “Sine, što nas brukaš!?” Nalazim Želimira u jednoj prostoriji. Lepi parčiće vaze i, smejući se, kaže mi: “Nema problema, sve će biti u redu!” Pitam se, da li sme zakleti ironičar tumačenja snova kao što sam ja, zatražiti da mu neko protumači bar jedan? Ako smem, želim da mi protumače baš ovaj. Sad i odmah, jer mnogo brinem za svoje u Sarajevu, strepim da se nešto strašno nije dogodilo!?

Sve ove dane u „apartmanu“ vraćam se na razgovor (06.12.1992) sa Hadžovićem, predsednikom Vojnog suda 4. K., poznanikom iz preratnog vremena, kada sam bio komandant TO okruga Mostar. Snebivajući se, moli da ga izvinim što mora po profesionalnoj funkciji i po naređenju komandanta Pašalića provesti postupak isleđivanja. Moli za razumevanje i saradnju. Preporučuje iskrenost i iscrpnost. “Kažite sve što znate!”

Nisam bio sposoban, smiren i koncentrisan da odmah po razgovoru notiram silu pitanja koja su mi postavljena. Tek desetak dana kasnije zapisujem ona koja ću pamtiti do kraja svoga života.

“Kako ste, kao čovjek?”
“Teško mi je odgovoriti, neko drugi treba reći da li sam ja čovek...»
“Dobro, kako vi to kažete. Prvo ćemo uzeti vaše osobene podatke. Ime i prezime, ime oca, datum i mjesto rođenja”, poče pravo isleđivanje.

“Na kojoj ste dužnosti u Štabu VK OS RBiH, ko vas je postavio i kada?”
Znam dobro da sudija itekako zna sve ove podatke, imam apsolutno svest o njihovoj suvišnosti, ali strpljivo i korektno odgovaram na njih. “Od kada ste u Konjicu, po čijem naređenju, sa kojim ciljem?”, slede nova pitanja.

“Bio sam sa predsednikom Izetbegovićem u SAD na zasedanju UN. Trebalo je da se prikaže multinacionalni karakter ARBiH. U Konjic sam došao da se priključim Seferu Haliloviću, koji je trebalo da formira IKM na Igmanu. Radio sam sa Delalićem, Karićem, Rekićem od Igmana do Jablanice i Prozora”, odgovorio sam u jednom dahu.

“Šta znate o Delaliću? Kada je i kako napustio Konjic? Da li je nagovještavao da će pobjeći iz Konjica?”, pita Hadžovićev asistent Amar.

“Ono što znam o Delaliću je pozitivno. Čuo sam da je uložio velika lična sredstva za odbranu Konjica. Poštovan je i cenjen, i od vojnika i od civila. Direktno je kontaktirao sa komandantom. Znam da Sefer ima u njega puno poverenje. Pričao je da mu prete iz HVO i da je neko pucao na njega. Ne znam kako je napustio Konjic.”

Potom je usledila serija pitanja na koje sam odgovarao kratko, sa “da” i “ne”. Imao sam živu asocijaciju na postupak u Vojnom sudu u Sarajevu, ujesen 1992. godine.

I, onda, kao uzgredno, pitanje: “Gde vam je porodica?”
“Supruga u sarajevskoj bolnici već devet meseci. Sinovi Želimir i Vladimir negde na linijama odbrane Sarajeva” - odgovorio sam ponosno. Kad je isto pitanje istražni sudija ponovio malo kasnije, sa skrivenom ljutnjom dao sam isti odgovor.

“Pa, priča se da su u Podgorici!” - procedio je kao za sebe, a onda nastavio: “Da li znate, to jeste da li su vam poznati podaci o dvadesetak ubijenih civila u zatvoru Čelebići”?

“Ne znam ništa o tome” - rekao sam sa mnogo negativnog naboja u glasu.

“Šta znate o komandantu Seferu Haliloviću?”
“O komandantu sve najbolje. To je moj princip. Ovih meseci često smo se čuli putem radioveze. Davao je upute Delaliću i meni, i odobravao naše odluke bez sustezanja.”

“A, da li ste vi njega izveštavali o stanju na ovim prostorima, o ubistvima u Čelebiću, o otuđivanju naoružanja i municije, o puštanju zarobljenika, i dugom?” - uporan je islednik.

“O svemu što sam znao, što sam sām proverio, izveštavao sam ga lično. Uostalom, Delalić je sa Karićem i Pašalićem pisao dnevne izveštaje u vreme oružanog sukoba, napada HVO na Prozor i selo Doljane.”

“Izjavili ste da ste imali zadatak da formirate brigade u Konjicu i Jablanici. Do sada niste uradili gotovo ništa. Kažu da ste opstruirali formiranje jedinica.” – Hadžović se ne libi da me optuži.

“Gospodine Hadžoviću, upozoravam vas da sam zamenik komandanta i treba da vodite računa kako razgovarate sa mnom. O tome zašto ne ide brže formiranje brigada treba pitati ljude u Konjicu i Jablanici, predsednike ratnog Predsjedništva i komandanta brigade. Karić, Alija i Brada su opstruirali moj rad na formiranju jedinica. Uvredljivo je kada čujem da kažu: ‘Pukovniku ne treba vjerovati’. Vi ste na pogrešnom tragu, ako me dovodite u vezu s neuspehom u formiranju brigada” - govorio sam veoma žustro i nedovoljno kontrolisano.

“Dobro, nemate razloga za takvo reagovanje. Ja sam dužan da proverim optužbe koje postoje. Prema vama se ponašam kao prema zameniku komandanta, ali moram postupiti kako mi je naređeno. Još nekoliko pitanja oko zatvora u Čelebiću. Vi ste potpisali naređenje o zatvaranju zatvora i prebacivanju zatvorenika u Zenicu. Istovremeno ste upravnika zatvora poslali za upravnika zatvora u Tarčinu, a za njega se priča da je odgovoran za ubistva u zatvoru!”

“Jesam, po odluci Sefera Halilovića, a na zahtev Međunarodnog komiteta Crvenog krsta napisao sam to naređenje. Upravnika zatvora uputio sam u Tarčin na predlog Zejnila Delalića. Ja nemam nikakav podatak o njegovoj odgovornosti za ubistva. I, gospodine, ne znam zašto stalno dovodite u vezu mene i Čelebiće!”

Oglušivši se na pitanje, istražitelj je nastavio u svom stilu: “Zašto ste suđeni od JNA?”

“Već sam vam rekao. Naredio sam da se iz magacina TO opštine Kiseljak, isporuči policiji ove opštine oko sto cevi pešadijskog naoružanja i 20.000 metaka. To je bilo suprotno odluci komandanta Republičkog štaba TO RBiH i Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Zato sam osuđen na devet meseci zatvora. Kakve sad to veze ima sa današnjim proveravanjem?”

Opet, oglušivši se na moje pitanje, nastavlja: “Kažu da ste od Hrvata dobro naplatili to davanje oružja. Koliko ste novca dobili?”

Ustao sam ljutito i napustio kancelariju. Što me pita, kada “svi znaju” da sam dobio od ustaša 80.000 DM, Pale o tome „objektivno svedoče“; pa argumentira da sam ostao u „Alijinoj vojsci“, jer sam od ustaša dobio novac i da bi izbegao zatvor u JNA zbog dezerterstva i prodaje oružja.

Istražni sudija me ostavio izvesno vreme na miru. Pustio me da se malo “ohladim”. Nekoliko sati kasnije nastavlja sa isleđivanjem.

“Gospodine pukovniče, vjerujte mi, čudi me vaše ponašanje. Meni je naloženo da podignem optužnicu protiv vas. Iz vaših odgovara i podataka sa kojim raspolažem moram donijeti odluku. Jer, otkud vi, Srbin, na tako visokoj dužnosti na ovim prostorima, gdje s dešavaju čudne stvari? Hrvati vas optužuju za četništvo, za saradnju sa Miloševićem, da svađate muslimanski i hrvatski narod. Srbi vas optužuju da ste prodali oružje Hrvatima i izdali sopstveni narod. A prije nekoliko dana ovdje su neki Muslimani htjeli da vas ubiju, jer opstruirate formiranje jedinica i borbu sa četnicima. Pa, sada, kažite u kakvoj se situaciji ja nalazim? Zato je za vas najbolje da odgovarate na postavljena pitanja.”

Zvučalo mi je uverljivo.

“Šta znate o Edibu Šariću, Draganu Andriću, Nadi Hajduk? Oni se dovode u vezu sa vama.” - nastavio je istražitelj svoj posao.

”Šarića sam upoznao prvi put kada sam došao u Konjic kod Zejnila Delalića. Hrabar i odvažan čovek. Stručan i veoma odan Bosni i Hercegovini. Radili smo zajedno mnoge borbene dokumente. Dragana Andića znam više od deset godina. Bio sam sretan kada sam ga vidio u Štabu odbrane Konjica i kod Zejnila. Iako je rezervni starešina, u vojnom znanju odskače od većine oficira bivše JNA koji su sada u Armiji RBiH. Vrstan je operativac, odlično crta radne karte, planove borbenih dejstava. S njim sam obišao najveći broj jedinica u Konjicu i Jablanici. Mnogo mi je pomogao da se snađem u ovoj sredini. Nadu Hajduk sam vidio tri-četiri puta. Znam da drži neku kafanu u gradu. Druži se sa Đinom i Mirom. Kad sam je prvi put sreo, rekla mi je: ‘Sada će nam biti malo lakše od ove policije.’ Ne znam šta je time htela da kaže? Eto, toliko o njima.”

“Prisjetite se da li ima još nešto važno sa vašom povezanošću sa ove tri osobe” - insistira islednik.
“Ne, za sada toliko. Ako se još nečega setim, reći ću vam naknadno.”

“Šta znate o operaciji ‘Jug–92’?”
“Veoma malo. Samo onoliko koliko su mi rekli Delalić, Andrić i Prevljak. Pokušana je deblokada Sarajeva, ali nije bilo sinhronizacije sa napadom iz grada. Mali broj ljudi učestvovao je u deblokadi, minimalna podrška artiljerije i slabo rukovođenje i komandovanje borbenim dejstvima. To je njihovo mišljenje. Svi smo u Sarajevu od te operacije mnogo očekivali.”

“Dobro. Po vašem mišljenju zašto komandant Halilović nije izišao iz Sarajeva, iako je to, kako vi kažete, dogovoreno sa predsjednikom Izetbegovićem?”

“Pa, ni meni nije jasno. Uostalom, dvadesetak oficira Vojne komande Oružanih snaga izišlo je iz Sarajeva i otišlo u Goražde, Mostar i Zenicu. Jedva čekam da se komandant pojavi na Igmanu i stane u kraj javašluku koji vlada. Ovako, zaista, ne može dalje!”

A da li ste vi razmišljali o tome da ste žrtvovani od vašeg Štaba?” - pita Hadžoivić kao iz zasede.
Nasmejao sam se. Nisam odmah odgovorio. Zašto bih o tome razmišljao? Zašto bih mislio da me hoće žrtvovati? Odgovorio sam: “Ne, nisam razmišljao. O tome neću ni da razmišljam.”

Tu noć sam dugo analizirao razgovor. Postalo mi je jasno da ono o čemu su govorili Pašalić i Hakalović “ne pije vode”. Nije to tako naivno. Jasno sam osetio da istražitelj sumnja u mene. Optužbe o saradnji s četnicima, da sam kriv za svađu Muslimana i Hrvata, za trgovinu oružjem, za logor Čelebići - nisu davali mesta bezbrižnosti. Rojile su se sumnje i u meni samom. Ko su njihovi svedoci? Ko će meni posvedočiti? Hoće li mi istražitelj poverovati?

13.12.1992.
Proveo sam dva dana u razmišljanju i čitanju fotomonografije “Drugi svjetski rat”. Niko me nije uznemiravao, niko nije dolazio po mene. Iz knjige sam doznao da su Francuzi osudili na smrt generala De Gola!? Istina, oni nacisti, iz Višija! Ako su mogli suditi De Golu, pa zašto ne mogu i meni suditi? U muci postavljam ovo stupidno pitanje. Kakvog li bestidnog upoređenja mene i De Gola, pa makar se radilo i o osudi! Ovo upoređenje mi je došlo kao da sam sam sebi stavio melem na ranu!

Do mene je doprla vest, preko stražara na obezbeđenju, kako je Juka Prazina rekao: „Tamo mu je odavno mjesto. Govorio sam ja vama kakvo je on đubre!“ Znam da nije on jedini što tako misli: Uz njih, bez ikakve sumnje, stavljam i dojučerašnje „drugove“ koji ni nosa da povire i upitaju „Kako ste pukovniče? Da li vam treba šta?» Gde su sada Begić, Bilajac, Karić, Pašalić, Ćatić, Prevljak?

Ostale osumnjičene viđam tek povremeno. Gledam Šarića, Zajku, Miru, Ališpagu....Svi su odreda utučeni, umorni, neispavani i zaplašeni. Neki mi krišom došaptavaju da se „interesuju sa Vas“. Mučno, brate!

Dopire vest da je predsednik Izetbegović već dan-dva u Konjicu. Dragan od nekog čuo. Jesam li se ponadao? Pokrio sam se ćebetom po glavi, nemam rupu da u nju dreknem “U cara Trojana kozje uši!” i poveo tih dijalog sa mojim predsednikom. Kao, pita me: “Šta se to sa tobom dešava?” Odgovaram mu: “Ispituju. Mene brine što mi je sa decom i suprugom Verom. Znate li kako je njima, predsedniče?“ Mislim, znaće, kao što sam ja hteo da znam kako je njemu u transporteru u Dobrovoljačkoj.

Čujem korake i glasove u hodniku. Dižem ćebe sa glave. Očekujem. Nadam se. Koraci i glasovi odoše niz hodnik.

Večerašnji razgovor sa Draganom Andrićem do bola me rastužio. Govorio mi je o zločinu koji se dogodio u Konjicu u noći između devetog i desetog jula 1992. godine.“To je bio stravičan događaj, nezapamćen ni u prošlom ratu. Ubijena je poznata, časna konjička porodica Đure Golubovića. Ne znam ni razlog, ni povod tom brutalnom činu“ - sa bolnom grimasom na licu i drhtavim glasom priča Dragan. „Porodica Golubović je stanovala u novom konjičkom naselju Orašje. Đuro je bio profesor geografije. Bio je civilni invalid, teško se kretao. Žena Vlasta, po profesiji arhitekta, rodila mu je sinove Petra (7) i Pavla (5). Građani su bili šokirani masakrom porodice koja je bila poštovana i uvažavana, a skladan brak bio je primjer za druge. Šta se, zapravo, desilo ni sam ne znam. Raščišćavanje slučaja je u nadležnosti konjičke policijske uprave, a koliko znam istraga tapka u mjestu“ - objašnjava Dragan. „Gradom kolaju razne priče. Jedna, koja je svjedočenje komšije, govori o tome da je troje, četvoro maskiranih lica došlo u kuću Golubovića, naredili im da izađu iz stana i utrpali ih u Đurin auto. Porodicu su kroz selo Borce dovezli do Neretve, gdje su Vlastu, Petra i Pavla zaklali, a Đuru ubili“ - skoro jecajući objašnjava Dragan. „Dobro sam ih poznavao, ni mrava nisu zgazili! Njihova beživotna tijela nalazila su se tri, četiri dana na obali Neretve, a zatim su sahranjeni na pravoslavnom groblju na Musali“ - završio je rezignirano moj sapatnik u zatvoru u Parsovićima.

Naviralo mi na um bezbroj pitanja,ali posle šoka u kojem sam se nalazio nisam ni bio u stanju da dalje povedem razgovor o stradanju porodice Golubović. Kako do sada nisu pronađeni počinioci zločina? Zašto Vojna komanda nije povela istragu o tome da nisu, možda, pripadnici Armije BiH učinili masakr? Da li je to gnusno delo poruka građanima srpske i hrvatske nacionalnosti da im nije mesto u Konjicu, koji je primer antifašizma, tolerancije i suživota? Sa Draganom ću o ovim i drugim sličnim pitanjima razgovarati nekom drugom prilikom.

14.12. 1992.
Nedelja je, 16.35 sati. Sneg je na visovima okolnih brda. Hladno je, u sobi puno dima. Od slabog sagorevanja vlažnog drveta. Sadika više nema. Pre nekoliko dana ga pustili, bez ikakvog objašnjenja zbog čega je bio 10 dana u pritvoru. Od podneva je otišao i Dragan. Ostavio mi je papirić sa potpisom o predaji u kartaškoj partiji, kod stanja 41:16 za njega! Priželjkivao je da ga puste dan ranije, da prisustvuje 16. rođendanu sina. Nisu. Ipak je otišao sretan. Teško mu je pao nezaslužen pritvor. Još će mu sada biti teže živeti u Konjicu. Obeležen je zatvorom i sumnjom. Mali grad zna, inače, biti nemilosrdan prema svojim žiteljima, pogotovo u ovako teškim okolnostima. Mnogo smo pričali ovih uzničkih dana. Izbegavali smo, razumljivo, priče iz isleđenja. Jedino o čemu je razdragano pričao bilo je uvek o njegovoj muzičkoj grupi “Neretva”. Brat mu davno pre rata preselio u Suboticu. Trener je rukometnog kluba, sportski radnik. “Četnik za konjičku čaršiju!” - nevoljno mi je kazao Dragan.

I meni je „krenulo“ nabolje. Dobio sam pre dve noći pismenu potvrdu da se prekida istražni postupak, da nema indicija za podizanje optužnice i krivično gonjenje. U potpisu, komandant 4. Korpusa, Pašalić!? Vest me obradovala. Ali me i nagnala da se priupitam što je izazvalo obrat u procesu? Ako činjenice nisu bile sporne, da nisam uradio ništa od onog što su mi imputirali, ali nisu bile ni dovoljne da me zaštite, poštede muke i poniženja istrage? Mislim da je pravi uzrok obrta gospodin Emir Bijedić, crnomanjasti četrdesetogodišnjak, organ bezbednosti 4.Korpusa. Pre pet dana nonšalantno je ušao u naš “apartman”, zamolio Sadika i Dragana da „malo prošetaju“, uljudno se predstavio i objasnio razlog dolaska.

“Pošao sam sa jedinicom na Igman. Komandant Pašalić nije zadovoljan dosadašnjim radom istražnog suca Hadžovića, pa mi je naredio da dođem i obavim razgovor sa Vama. Od Vas tražim da kažete istinu (sic!). Od mene Vam zavisi kako će se završiti Vaš slučaj. Ovo što sam vam rekao i ono o čemu budemo razgovarali ne treba drugi da znaju. Popodne dolazim na razgovor."

Otišao je onako kako je i došao, nonšalantno. Deluje prepotentno. Po govoru i akcentu rekao bih da je rođeni Mostarac. Možda je iz porodice Džemala Bijedića? Kako je samo uvereno izgovorio: “Od mene vam zavisi...” Ko je on da može mimo moje istine, prave istine, odlučiti drugačije? Kakvu to novu istinu traži? Moja istina je ona koju sam već dao istražnom sucu i mogu se samo u beskraj ponavljati.

Emirov nastup u razgovorima nije se bitno razlikovao od Hadžovićevog. Ista pitanja o generalijama, ali i ostala, gotovo po identičnom šablonu. U dvodnevnim razgovorima on je polako proširivao teme interesovanja, pa su se tu našla i pitanja u vezi s mojim komandovanjem TO okruga Mostar od 1984 – 1989. Stekao sam utisak da je dobro informisan o „problemu“ i da nastoji brojnim pitanjima i gomilom odgovora, pronaći “pukotinu” i tako otkriti “važno” za njihove optužbe.

Drugog dana razgovora, da ne kažem isleđenja, Emir me stavio na kušnju, ili možda nije. U jednom trenu njegova ljudska mekoća odnela je prevagu nad profesionalnošću, pa mi je rekao: "Gospodin Izetbegović se nalazi kod komandanta Hakalovića. Možda bi bilo dobro da se ‘nađete’ u trpezariji kad bude izlazio iz komande, da vas vidi. Sigurno će poželjeti da porazgovara s Vama”.

Pogledao sam ga upitno i odgovorio na njegovu ljubaznost: "Hvala, gospodine Bijediću. Ne moram to učiniti. Gospodin predsednik sigurno zna da sam ovde uhićen, kako kažu naša braća Hrvati, ili kako se lepše kaže – ushićen, pa, ako ima nameru, pozvaće me na razgovor.”

Emir je kratko prokomentarisao: “Kako god hoćete, ali bi za Vas bilo dobro da vas Predsjednik primijeti”. Pri odlasku srdačno me pozdravio. “Komandanta ću upoznati o saznanjima do kojih sam došao. Imao sam dosta okršaja zbog Vas. Ne znam kakva će biti odluka.”

Kasnije je došao Pašalićev dokument o prekidu istrage. Izostao je poziv gospodina Izetbegovića za kratak susret i reč-dve. Njujorška predstava je završena. Ostaje narod. Šta ćemo sa njime? Sa Zuhrom i njenim ushićenjem? Hoćemo li joj uniziti veru da će “sve ovo u istoriju”!? Zna li ona da su umni ljudi već davno spoznali da se istorija jednom javlja kao tragedija, a drugi put kao komedija? Moramo shvatiti, nažalost, da postoji i njena treća varijanta. Tragikomična.

Melodičan ezan dopire sa seoske džamije i nadjačava huk nabujale Neretvice i galamu po hodnicima “školskog zatvora”. Zimski je akšam, mrak u 17,40 sati. Dok sam vodio belešku (pre desetak minuta) vrata sobe otvori s treskom neka spodoba, do zuba naoružana. U dovratku se pojaviše još trojica. Galame, ispuštaju neartikulisane glasove, mašu oružjem iznad glava. Idioti, primitivci. “Gledaj ga, gledaj Divljaka, četnika!” - hihoće se najviši i najgrlatiji. Manji, zdepasti, „s tri zuba u glavi“, dobacuje, kreveljeći se:

“Evo, sada će Zejnil doletiti iz inostranstva, dovešće kralja. ‘Narod se pita, hoće kralja, neće Tita’! Hej, ti, imaćeš kralja!”. Prozbori i treći, s maramom na glavi kao gusar, i s mitraljezom M–84 u ruci: “Inspektore!” - zove nekog - “Inspektore, da ga vidiš, ba, kako leži i piše”. Još jedna dugokosa glava proviri u sobu i pozva: “Idemo!” Odoše bučno, s kikotom, kao što su i došli. Nemoćni stražar pred vratima samo me gleda i, valjda osjećajući se krivim, procedi: “Nisam mogao da ih zaustavim, Alaha mi!” - i zatvori vrata.

Nastavljam beleške, ali primjećujem da mi slova idu ukrivo. Postbarbarski sindrom straha, što li? Ne, za pisanje treba koncentracija, moja se izgubila. Spas je možda u kartama, u slaganju “pasijansa". Pokušavam, ne ide. Napuniću “bubnjaru” drvetom i ugljem. Možda će mi toplota navući dremež i san. Treba pobeći iz stvarnosti, u njoj više nema ničeg lepog. U snu se nekad i dogodi.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.