Krajem februara u Hagu se održava međunarodna konferencija o nasleđu Tribunala. Jedno od važnijih pitanja biće i arhiva Suda za ratne zločine.
Ko će, gde i pod kojim uslovima čuvati dokumentaciju - kako onu koja je korišćena tokom sudskih procesa, tako i onu koja nije stigla pred sud? Može li se sačuvati tajnost dokumenta koji bi bilo kome ugrozili život, a paralelno staviti javnosti na raspolaganje ovo neizmerno izvorište podataka o zločinima?
U regionu postoje različita mišljenja, pa i sporenja. Ove nedelje tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević rekao je da ne treba arhiva da bude smeštena ni u Sarajevu ni u nekom drugom mestu u regionu, već van njega, u Hagu, Nju Jorku ili na nekom trećem, neutralnom mestu.
Šta misle oni koji su se svih ovih godina sarađivali sa Tribunalom, koji su, najčešće uprkos žestokih otpora, predano radili na suočavanju sa prošlošću i pomirenju u regionu i koji će to nastaviti i kad Tribunal završi svoj posao?
Mirsad Tokača, direktor Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva, o Vukčevićevom stavu:
„Naravno da je moj stav da bi arhiva morala biti, prije svega, u Sarajevu. Zato što se gotovo 85 odsto svih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije dogodio u BiH, zato što se otprilike toliki procenat slučajeva vodio pred Tribunalom i što se najveći deo dokumentacije odnosi na događaje u Bosni.“
Iz Banje Luke je već stigla primedba - a zašto Sarajevo?
„Ma dajte, to su stari stavovi. Vi čim pomenete državu, da će u njenom centru biti nešto, odmah se počnu javljati oni koji ne vole čuti pomisao da postoji država BiH,“ kaže Tokača.
Vesna Teršelič, direktorka Centra za suočavanje sa prošlošću "Documenta" iz Hrvatske, kaže da je manje važno gde će biti smeštena arhiva, značajanije je kako sačuvati tajnost, a sa druge i najširu dostupnost građe:
“Za dostupnost bi bilo puno bolje da arhiva bude u regiji. Mislim da je tu logični izbor BiH jer je tamo ubijeno i nestalo najviše ljudi. Međutim, ukoliko se dogovor ne postigne oko toga, onda ona može biti i izvan regij, ali da se dogovori dostup do ključnih informacija do kojih ni pravosuđe nije u svim slučajevima imalo.”
KONAČNU ODLUKU DONEĆE UN
Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, međutim, izričito je protiv da originalna haška dokumenta ostanu u regionu:
“Imajući u vidu šta se na ovim prostorima događalo, kakav je to bio rat, kakva je to bila bitka da se prikažu netačni podaci, da se falsifikuju snimci, mislim da na ovo područje ne treba nikako da dođe originalna dokumentacija. Ona treba da stoji u Hagu. Ionako je Hag postao mesto gde su smeštene međuanrodne pravne institucije.”
Kandić skreće pažnju i na, kako ona kaže, “opasna mesta” na kojima ne bi smela biti pohranjena haška dokumenta, mesta koja političari mogu lako da dosegnu:
“Ne smeju biti samo u tužilaštvima - zato što su tužilaštva postala opasna mesta. Tu uvek postoji mogućnost manipulacije, veliki prostor za razne političke dogovore, da se neki podaci što pre iznesu, da se neki sklone.“
Tokača će na februarskoj međunarodnoj konferenciji u Hagu izneti predlog da se pod okriljem UN-a oformi jedna regionalna nezavisna institucija sa sedištem u Sarajevu:
„To mora biti snažna institucija koju će fomirati UN u saradnji sa državama u regionu i kojoj će biti povjeren taj posao.“
Nerma Jelačić, portparolka Haškog suda, kaže da je u Tribunalu pokrenuta inicijativa za nekoliko projekata, poput stvaranja informativnih centara u državama regiona, kako bi, nezavisno od toga gde je original arhivske građe, ona bila dostupna građanima u bivšim zaraćenim područjima koja su bila poprište najstrašnijih zločina, najveći broj njih u Bosni i Hercegovini:
„Ti projekti uključuju mogućnost otvaranja informativnih cenatar u zemljama bivše Jugoslavije, kao i digitalizaciju svih arhiva koji se nalaze u Haškom tribunalu i pravljenje istih dostupnim.“
Vidan Hadžividanović sa Univerziteta u Notingemu, aktivista Beogradskog centra za ljudska prava, se poziva na svetsko iskustvo:
„Treba imati u vidu da se sve velike arhive o značajnim događajima nalaze u velikim svetskim centrima. Ja ne bih rekao da je bilo koja država bivše Jugoslavije postala svetski centar. Uz to, ratni zločini koji su se dogodili na našoj teritoriji nisu samo regionalno pitanje već i pitanje sa kojim treba ceo svet da dolazi u susret. Možda je najbolji primer za celu tu priču upravo dokumentacija Nirnberškog procesa. Ona je pohranjena na mikrofilmove u Vašingtonu, u nacionalnoj arhivi američkoj.“
Hadžividanović na kraju saopštava još jedan argument zašto bi arhiva morala biti za sada van Balkana:
„Sve dok postoje državne tajne, dok postoje teme koje ’vise u vazduhu’ i prete nekim novim zaoštravanjem odnosa među državama, mislim da ne treba davati šansu ni jednoj državi da iskoristi to preimućstvo posedovanja arhive kako bi se stvari dalje pogoršavale, umesto da se popravljaju.“
Konačnu odluku o haškoj arhivi doneće UN, ma gde ona bila smeštena. Najvažnije je da se ona koristi u procesu suočavanja i pomirenja, da ne ostane zaboravljena, prekrivena debelim slojem prašine koja će biti sklonjena ako za njom jednom u budućnosti neko posegne kao „argumentom“ za neke nove sukobe - kao što je to bilo sa stratištima u Jasenovcu, Blajburgu...
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Genocid u Srebrenici: završiti sa poricanjem
Šešeljevi incidenti u pritvoru
Nova optužnica Tužilaštva BiH za genocid u Srebrenici
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)
Ko će, gde i pod kojim uslovima čuvati dokumentaciju - kako onu koja je korišćena tokom sudskih procesa, tako i onu koja nije stigla pred sud? Može li se sačuvati tajnost dokumenta koji bi bilo kome ugrozili život, a paralelno staviti javnosti na raspolaganje ovo neizmerno izvorište podataka o zločinima?
U regionu postoje različita mišljenja, pa i sporenja. Ove nedelje tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević rekao je da ne treba arhiva da bude smeštena ni u Sarajevu ni u nekom drugom mestu u regionu, već van njega, u Hagu, Nju Jorku ili na nekom trećem, neutralnom mestu.
Šta misle oni koji su se svih ovih godina sarađivali sa Tribunalom, koji su, najčešće uprkos žestokih otpora, predano radili na suočavanju sa prošlošću i pomirenju u regionu i koji će to nastaviti i kad Tribunal završi svoj posao?
Mirsad Tokača, direktor Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva, o Vukčevićevom stavu:
„Naravno da je moj stav da bi arhiva morala biti, prije svega, u Sarajevu. Zato što se gotovo 85 odsto svih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije dogodio u BiH, zato što se otprilike toliki procenat slučajeva vodio pred Tribunalom i što se najveći deo dokumentacije odnosi na događaje u Bosni.“
Iz Banje Luke je već stigla primedba - a zašto Sarajevo?
Mirsad Tokača: Naravno da je moj stav da bi arhiva morala biti, prije svega, u Sarajevu. Zato što se gotovo 85 odsto svih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije dogodio u BiH, zato što se otprilike toliki procenat slučajeva vodio pred Tribunalom i što se najveći deo dokumentacije odnosi na događaje u Bosni.
„Ma dajte, to su stari stavovi. Vi čim pomenete državu, da će u njenom centru biti nešto, odmah se počnu javljati oni koji ne vole čuti pomisao da postoji država BiH,“ kaže Tokača.
Vesna Teršelič, direktorka Centra za suočavanje sa prošlošću "Documenta" iz Hrvatske, kaže da je manje važno gde će biti smeštena arhiva, značajanije je kako sačuvati tajnost, a sa druge i najširu dostupnost građe:
“Za dostupnost bi bilo puno bolje da arhiva bude u regiji. Mislim da je tu logični izbor BiH jer je tamo ubijeno i nestalo najviše ljudi. Međutim, ukoliko se dogovor ne postigne oko toga, onda ona može biti i izvan regij, ali da se dogovori dostup do ključnih informacija do kojih ni pravosuđe nije u svim slučajevima imalo.”
KONAČNU ODLUKU DONEĆE UN
Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, međutim, izričito je protiv da originalna haška dokumenta ostanu u regionu:
“Imajući u vidu šta se na ovim prostorima događalo, kakav je to bio rat, kakva je to bila bitka da se prikažu netačni podaci, da se falsifikuju snimci, mislim da na ovo područje ne treba nikako da dođe originalna dokumentacija. Ona treba da stoji u Hagu. Ionako je Hag postao mesto gde su smeštene međuanrodne pravne institucije.”
Kandić skreće pažnju i na, kako ona kaže, “opasna mesta” na kojima ne bi smela biti pohranjena haška dokumenta, mesta koja političari mogu lako da dosegnu:
“Ne smeju biti samo u tužilaštvima - zato što su tužilaštva postala opasna mesta. Tu uvek postoji mogućnost manipulacije, veliki prostor za razne političke dogovore, da se neki podaci što pre iznesu, da se neki sklone.“
Tokača će na februarskoj međunarodnoj konferenciji u Hagu izneti predlog da se pod okriljem UN-a oformi jedna regionalna nezavisna institucija sa sedištem u Sarajevu:
„To mora biti snažna institucija koju će fomirati UN u saradnji sa državama u regionu i kojoj će biti povjeren taj posao.“
Nerma Jelačić, portparolka Haškog suda, kaže da je u Tribunalu pokrenuta inicijativa za nekoliko projekata, poput stvaranja informativnih centara u državama regiona, kako bi, nezavisno od toga gde je original arhivske građe, ona bila dostupna građanima u bivšim zaraćenim područjima koja su bila poprište najstrašnijih zločina, najveći broj njih u Bosni i Hercegovini:
„Ti projekti uključuju mogućnost otvaranja informativnih cenatar u zemljama bivše Jugoslavije, kao i digitalizaciju svih arhiva koji se nalaze u Haškom tribunalu i pravljenje istih dostupnim.“
Vidan Hadžividanović sa Univerziteta u Notingemu, aktivista Beogradskog centra za ljudska prava, se poziva na svetsko iskustvo:
„Treba imati u vidu da se sve velike arhive o značajnim događajima nalaze u velikim svetskim centrima. Ja ne bih rekao da je bilo koja država bivše Jugoslavije postala svetski centar. Uz to, ratni zločini koji su se dogodili na našoj teritoriji nisu samo regionalno pitanje već i pitanje sa kojim treba ceo svet da dolazi u susret. Možda je najbolji primer za celu tu priču upravo dokumentacija Nirnberškog procesa. Ona je pohranjena na mikrofilmove u Vašingtonu, u nacionalnoj arhivi američkoj.“
Hadžividanović na kraju saopštava još jedan argument zašto bi arhiva morala biti za sada van Balkana:
„Sve dok postoje državne tajne, dok postoje teme koje ’vise u vazduhu’ i prete nekim novim zaoštravanjem odnosa među državama, mislim da ne treba davati šansu ni jednoj državi da iskoristi to preimućstvo posedovanja arhive kako bi se stvari dalje pogoršavale, umesto da se popravljaju.“
Konačnu odluku o haškoj arhivi doneće UN, ma gde ona bila smeštena. Najvažnije je da se ona koristi u procesu suočavanja i pomirenja, da ne ostane zaboravljena, prekrivena debelim slojem prašine koja će biti sklonjena ako za njom jednom u budućnosti neko posegne kao „argumentom“ za neke nove sukobe - kao što je to bilo sa stratištima u Jasenovcu, Blajburgu...
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Genocid u Srebrenici: završiti sa poricanjem
Šešeljevi incidenti u pritvoru
Nova optužnica Tužilaštva BiH za genocid u Srebrenici
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)