Spašavanje života u jeku napada na opkoljeni grad 1992. godine za Goraždane Memu Šetkića i Nedeljka Jevđevića je bio sasvim normalan i očekivan čin, nešto što se podrazumijeva. U zemlji u kojoj političari kreiraju ambijent u kojem se pomoć komšiji smatra nacionalnom izdajom, a ne primjerom suživota, Memo i Nedeljko ostaju anonimni Goraždani posvećeni vlastitim problemima i obavezama.
Memo Šetkić radio je kao prijevoznik, a Nedeljko Jevđević kao RTV mehaničar u jednom goraždanskom servisu. Te 1992. godine sve je mirisalo na rat, dalo se naslutiti, ali naši sagovornici nisu vjerovali da je moguće da se desi sve ono što će uslijediti.
„Prije rata bio prijevoznik i bili smo raja. Ja sam baš sa Nedeljkom išao u školu“, kaže Memo Šetkić.
„Ja sam imao prijatelja i muslimana i Srba. Moje društvo nije ni spominjalo taj tar nikakav. Mi smo pričali o muzici, filmovima“, navodi Nedeljko Jevđević.
„Ja kupio u septembru 1991. drugi kamion. Da sam znao da će biti rat, ne bih ga ni kupovao, pa je li?“, priča Memo.
„Ali sad kad pogledaš, vidiš da se sve vidjelo“, dodaje Nedeljko.
Odrasli su zajedno, dijelili školske klupe, živjeli u komšiluku. Od početka napada na Goražde 4. maja 1992. godine, u opkoljenom gradu bez struje, vode i hrane, zajedno su strahovali od granata sa okolnih brda. Sve dok jedna od njih nije pala u blizini stana u kojem je Nedeljko živio sa roditeljima:
„Druga polovina avgusta. Pošao sam da izađem, i kako sam izlazio iz zgrade čujem pada granata, okrenem se, bacim, u tome me pogodi geler u leđa. Nekako sam ušao u zgradu, u kući, legao. Tu su mi roditelji prvu pomoć ukazali, zaustavili krvarenje, a u međuvremenu su išli da nađu ko će da me prebaci do bolnice. To bilo možda oko 10 ujutro.“
„Do dva i nešta je bio napad. Niko nije mogao dići glave. Do pola tri nisam ni znao da je ranjen, pošto su dolje tukli tenkovi, a mi smo bili preblizu da nas trefi. Kažu ima ranjen civil, nije vojni obaveznik, odmah sam kontao da je žensko. E ko je - kažu nekakav, zovu ga Nedeljko. Pošto smo mi išli zajedno u školu, ja njega znam, onda smo pravo otišli dolje. U međuvremenu su oni njega iznijeli, stavili smo ga u kola. I njegova stara sa nama pošla - Anđa.“
„Ja sam bio već krvario tri, četiri sata i ja sam bio samo svjestan dok ležim – čim ustanem, ja se onesvijestim. Ali kad sam vidio Memu, bilo mi je drago. Taj čovjek je bez pola riječi neko šatorsko krilo donio, mene su ubacili golf – i, bogami, bila je pucnjava kad smo izlazili ispred zgrade. Pucali su na nas.“
Povratak u svakodnevni život
Rizikujući vlastiti život, Memo je školskog prijatelja uspio transportovati do ambulante, ali novi problemi su počeli kada je rodbina ranije dovezenih pacijenata prepoznala Nedeljka.
„Što se tiče same ambulante, nije, ali narod oko ambulante jeste. Kad su njega unijeli, onda je neko poznao da je to Nedeljko, da je on Srbin po nacionalnosti - i kao treba ga ubiti, treba ga voziti, neka ga vode ovi, nek ovo, nek ono. Međutim, nisam ja dao, oćerao sam ih odatle, nisam dao nikome da priđe – mada ja to nisam toliko ozbiljno shvatio“, kaže Memo Šetkić.
Nedeljko je shvatio da je bilo problema, ali detalje ne zna jer već je gubio svijest.
U gradu koji je u potpunom obruču bio izložen stalnim opasnostima, junaci naše priče vratili su se svakodnevnim obavezama.
Memo je tokom rata izgubio dom, a Nedeljko bio izložen čestim uvredama, optužbama, u nekoliko navrata i fizičkim napadima. Sa porodicom i još nekoliko građana srpske nacionalnosti 1994. godine pokušao je i pobjeći iz grada, ali je uhapšen i zbog dezerterstva osuđen na pet, a oslobođen nakon dvije godine zatvora.
Glad, razaranje, strah i smrt upoznali su tokom tri i po godine rata, ali danas pamte dobre ljude i kao da se sa sjetom prisjećaju tog perioda:
„Kad sad gledam, bilo je dobro uz rat samo da se nije ginulo.“
„Čitav život kad presaberem, rekao bih da mi je bilo najinteresantnije u ratu. Suprugu sam upoznao u ratu, profurali, kasnije se uzeli. Upoznao sam dobrih ljudi. Čovjek ovako s vremenom gubi vjeru u ljude. Bila jedna komšinica Esma. Moji starci po 33 kile smršali, ja sam 25. Kad je ova žena čula da mi nemamo baš šta da jedemo, odmah je došla, donijela pet kila brašna. Bilo je ovih starih komšija koji su stvarno pomagali.“
„Neko cijepa drva, svi dođu, pomognu mu. Neko radi ovo, svi mu pomažu. Znači niko nije gledao ko je, šta je, samo daj da se pomogne, da se učini. Svi su išli izderani, svi su išli gladni, ali opet se moglo. A sad je drukčije.“
„Sveli su nas kao u oborku stoku. Drži te, pomalo ti daje da paseš, samo da si živ. Kad vidiš nekog od svojih prijatelja, uvijek staneš - ali manje-više svi smo mi danas u nekim obavezama. Uglavnom radi jedan član porodice - trči kući, trči na posao. Meni uvijek prijatelji, iz Goražda muslimani, dođu za Božić, za Vaskrs, ja njima odem za Bajram. Gledamo to, jer ako ništa, bar se možemo za te praznike obići.“
„U svakom gradu ima tih slučajeva. Nije to samo kod nas. U tom ratu je to sasvim normalna sitaucija. Da li se on zvao Nedeljko ili Anto ili Đuro ili Mujo, kako se god zvao, kad ga strefi, moraš ga voditi doktoru - kad smo bili svi u istom loncu.“
*********
Svi prilozi iz ovosedmičnog programa Pred licem pravde:
Bosanska Posavina: Žrtve u pravnom vakuumu čekaju pravdu
Tužbe Livnjaka: Koliko košta dan u logoru
Mine u BiH i dalje vrebaju na svakom koraku
Goraždanska ljudska priča Meme i Nedeljka
Suđenje Stanišiću i Simatoviću: Svjedočenje o operaciji 'Pauk'
*********
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR).
Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici.
Memo Šetkić radio je kao prijevoznik, a Nedeljko Jevđević kao RTV mehaničar u jednom goraždanskom servisu. Te 1992. godine sve je mirisalo na rat, dalo se naslutiti, ali naši sagovornici nisu vjerovali da je moguće da se desi sve ono što će uslijediti.
„Prije rata bio prijevoznik i bili smo raja. Ja sam baš sa Nedeljkom išao u školu“, kaže Memo Šetkić.
„Ja sam imao prijatelja i muslimana i Srba. Moje društvo nije ni spominjalo taj tar nikakav. Mi smo pričali o muzici, filmovima“, navodi Nedeljko Jevđević.
„Ja kupio u septembru 1991. drugi kamion. Da sam znao da će biti rat, ne bih ga ni kupovao, pa je li?“, priča Memo.
Odrasli su zajedno, dijelili školske klupe, živjeli u komšiluku. Od početka napada na Goražde 4. maja 1992. godine, u opkoljenom gradu bez struje, vode i hrane, zajedno su strahovali od granata sa okolnih brda.
„Ali sad kad pogledaš, vidiš da se sve vidjelo“, dodaje Nedeljko.
Odrasli su zajedno, dijelili školske klupe, živjeli u komšiluku. Od početka napada na Goražde 4. maja 1992. godine, u opkoljenom gradu bez struje, vode i hrane, zajedno su strahovali od granata sa okolnih brda. Sve dok jedna od njih nije pala u blizini stana u kojem je Nedeljko živio sa roditeljima:
„Druga polovina avgusta. Pošao sam da izađem, i kako sam izlazio iz zgrade čujem pada granata, okrenem se, bacim, u tome me pogodi geler u leđa. Nekako sam ušao u zgradu, u kući, legao. Tu su mi roditelji prvu pomoć ukazali, zaustavili krvarenje, a u međuvremenu su išli da nađu ko će da me prebaci do bolnice. To bilo možda oko 10 ujutro.“
„Do dva i nešta je bio napad. Niko nije mogao dići glave. Do pola tri nisam ni znao da je ranjen, pošto su dolje tukli tenkovi, a mi smo bili preblizu da nas trefi. Kažu ima ranjen civil, nije vojni obaveznik, odmah sam kontao da je žensko. E ko je - kažu nekakav, zovu ga Nedeljko. Pošto smo mi išli zajedno u školu, ja njega znam, onda smo pravo otišli dolje. U međuvremenu su oni njega iznijeli, stavili smo ga u kola. I njegova stara sa nama pošla - Anđa.“
„Ja sam bio već krvario tri, četiri sata i ja sam bio samo svjestan dok ležim – čim ustanem, ja se onesvijestim. Ali kad sam vidio Memu, bilo mi je drago. Taj čovjek je bez pola riječi neko šatorsko krilo donio, mene su ubacili golf – i, bogami, bila je pucnjava kad smo izlazili ispred zgrade. Pucali su na nas.“
Povratak u svakodnevni život
Rizikujući vlastiti život, Memo je školskog prijatelja uspio transportovati do ambulante, ali novi problemi su počeli kada je rodbina ranije dovezenih pacijenata prepoznala Nedeljka.
„Što se tiče same ambulante, nije, ali narod oko ambulante jeste. Kad su njega unijeli, onda je neko poznao da je to Nedeljko, da je on Srbin po nacionalnosti - i kao treba ga ubiti, treba ga voziti, neka ga vode ovi, nek ovo, nek ono. Međutim, nisam ja dao, oćerao sam ih odatle, nisam dao nikome da priđe – mada ja to nisam toliko ozbiljno shvatio“, kaže Memo Šetkić.
Nedeljko je shvatio da je bilo problema, ali detalje ne zna jer već je gubio svijest.
U gradu koji je u potpunom obruču bio izložen stalnim opasnostima, junaci naše priče vratili su se svakodnevnim obavezama.
Glad, razaranje, strah i smrt upoznali su tokom tri i po godine rata, ali danas pamte dobre ljude i kao da se sa sjetom prisjećaju tog perioda.
Memo je tokom rata izgubio dom, a Nedeljko bio izložen čestim uvredama, optužbama, u nekoliko navrata i fizičkim napadima. Sa porodicom i još nekoliko građana srpske nacionalnosti 1994. godine pokušao je i pobjeći iz grada, ali je uhapšen i zbog dezerterstva osuđen na pet, a oslobođen nakon dvije godine zatvora.
Glad, razaranje, strah i smrt upoznali su tokom tri i po godine rata, ali danas pamte dobre ljude i kao da se sa sjetom prisjećaju tog perioda:
„Kad sad gledam, bilo je dobro uz rat samo da se nije ginulo.“
„Čitav život kad presaberem, rekao bih da mi je bilo najinteresantnije u ratu. Suprugu sam upoznao u ratu, profurali, kasnije se uzeli. Upoznao sam dobrih ljudi. Čovjek ovako s vremenom gubi vjeru u ljude. Bila jedna komšinica Esma. Moji starci po 33 kile smršali, ja sam 25. Kad je ova žena čula da mi nemamo baš šta da jedemo, odmah je došla, donijela pet kila brašna. Bilo je ovih starih komšija koji su stvarno pomagali.“
„Neko cijepa drva, svi dođu, pomognu mu. Neko radi ovo, svi mu pomažu. Znači niko nije gledao ko je, šta je, samo daj da se pomogne, da se učini. Svi su išli izderani, svi su išli gladni, ali opet se moglo. A sad je drukčije.“
„Sveli su nas kao u oborku stoku. Drži te, pomalo ti daje da paseš, samo da si živ. Kad vidiš nekog od svojih prijatelja, uvijek staneš - ali manje-više svi smo mi danas u nekim obavezama. Uglavnom radi jedan član porodice - trči kući, trči na posao. Meni uvijek prijatelji, iz Goražda muslimani, dođu za Božić, za Vaskrs, ja njima odem za Bajram. Gledamo to, jer ako ništa, bar se možemo za te praznike obići.“
„U svakom gradu ima tih slučajeva. Nije to samo kod nas. U tom ratu je to sasvim normalna sitaucija. Da li se on zvao Nedeljko ili Anto ili Đuro ili Mujo, kako se god zvao, kad ga strefi, moraš ga voditi doktoru - kad smo bili svi u istom loncu.“
*********
Svi prilozi iz ovosedmičnog programa Pred licem pravde:
Bosanska Posavina: Žrtve u pravnom vakuumu čekaju pravdu
Tužbe Livnjaka: Koliko košta dan u logoru
Mine u BiH i dalje vrebaju na svakom koraku
Goraždanska ljudska priča Meme i Nedeljka
Suđenje Stanišiću i Simatoviću: Svjedočenje o operaciji 'Pauk'
*********
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR).
Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici.