Deklaracija kojom se osuđuje genocid u Srebrenici poslednjih je dana ponovno podelila javnost u Srbiji. Jedni smatraju da treba osuditi srebrenički zločin i paralelno izglasati deklaraciju kojom se osuđuju zločini nad Srbima. Druga grupa smatra da je dovoljna jedna deklaracija s osudom svih zločina počinjenih na Balkanu, dok treća skupina zagovara usvajanje deklaracije u identičnom tekstu u kojem je to učinio Evropski parlament.
Portparolka Demokratske stranke Jelena Trivan kaže za Radio Slobodna Evropa da je predloga najveće stranke u Srbiji da se usvoje dve deklaracije, a taj predlog podržalo je i nekoliko ministara:
„Želimo pojedinačnom deklaracijom da osudimo zločin u Srebrenici smatrajući da je to zločin koji je posle Drugog svetskog rata dobio posebno mesto u smislu da je za taj zločin presuđeno na Međunarodnom sudu pravde, da je ocenjen kao genocid, kao najveći zločin posle Drugog svetskog rata i da se i Evropski parlament posebnom rezolucijom na njega osvrnuo i njega osudio. S druge strane, mislimo da su se veliki zločini dešavali i na drugim stranama, ne samo protiv Srba nego i protiv drugih naroda, ne samo Bošnjaka, koji nisu naišli na pravedno zadovoljenje ni u međunarodnim pravnim institucijama, ali ni u političkoj javnosti.“
Sa druge strane predstavnici najveće opozicione stranke, Srpske napredne, kažu da je njihov stav u početku bio donošenje samo jedne deklarcije kojom bi se osudili svi zločini. Ali zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vučić kaže za Radio Slobodna Evropa da je ta stranka sada otvorena za dogovor sa svim parlamentarnim strankama u vezi sa brojem i sadržajem deklaracija:
„Nama je izgledalo u prvom trenutku da bi možda jedna rezolucija bila bolja, ali danas mi nemamo tu nekakav potpuno zatvoren stav. Spremni smo da razgovaramo i da vidimo sam tekst i da podnosimo amandmane i da pokušamo da nađemo zajednički jezik sa onima koji predlažu tu vrstu deklaracije. Za nas je neverovatno i neprihvatljivo da vi nešto odbijate i prihvatate, a da niste ni videli. Samo kažem da smo potpuno otvoreni i da smo spremni da sačekamo da vidimo šta je u tekstu, pa da i sami utičemo na njega, ili da razgovaramo sa predstavicima režima o svemu tome i da pokušamo da nađemo zajednički jezik, jer mislim da to nije pitanje samo za sad, već je to pitanje civilizacijskog odnosa, jednog ljudskog odnosa prema onome što se dešavalo.“
Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, kaže za Radio Slobodna Evropa da smatra da je usvajanje samo jedne deklaracije, i to one kojom bi se osudili svi zločini u nekadašnjoj SFRJ, loše i pogrešno:
„Prvo, ako se usvaja ta rezolucija, ja bih svakako predložio svakome da najprije vidi kakva je i šta u njoj piše, jer na kraju ima pet tačaka i prva tačka počinje osuđivanjem svih zločina na tlu nekadašnje Jugoslavije, što znači da i oni koji to predlažu nisu pročitali rezoluciju i sada imamo situaciju kada se govori sve napamet.“
Pitanje usvajanja Deklaracije o Srebrenici svakim danom izaziva po neku novu reakciju. Već uveliko se govori o tome da je uslov za njeno usvajanje nekih ne samo opozicionih već i vladajućih stranaka da se iz Deklaracije izbaci reč genocid i da se zameni rečju zločin. To se svakako neće svideti porodicama žrtava, ali neće svedočiti ni o istini imajući u vidu da je Međunarodni sud taj zločin proglasio genocidom. Ipak, mnogi veruju da će i takva jedna rezolucija predstavljati pozitivan pomak u političkom životu Srbije.
I dok predsednik Srbije Boris Tadić pronalazi ozbiljne razloge za usvajanje jedne ovakve deklaracije, ovom rezolucijom se skida i anatema sa našeg naroda i štiti nacionalni interes, kaže on, dotle su ministri u vladi Mirka Cvetkovića po ovom pitanju suprotstavljeni. I dok ministarka pravde Snežana Malović podržava ideju o usvajanju dve deklaracije kojima bi se osudili zločini u Srebrenici, ali i svi ostali zločini počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, dotle ministar policije i predsednik SPS-a Ivica Dačić smatra da bi jednom rezolucijom trebalo osuditi sve zločine na prostoru bivše Jugoslavije.
Jelko Kacin kaže da stavovi Ivice Dačića i onih koji misle slično njemu nisu dobri ni po budućnost Srbije, ali ni po stabilnost u regionu:
„Ipak su stvari došle iz Srbije, nisu došle iz drugih dijelova nekadašnje Jugoslavije. Zato mislim da bi Srbija morala prije svega iskoristiti tu priliku da se sa svojim jasnim opredjeljenjem prema prošlosti, prema najstrašnijem zločinu - jer nema nijednog takvog, jer je to jedini zločin na tlu nekadašnje Jugoslavije koji je odlukom suda proglašen genocidom, da bi se Srbija morala okrenuti ka budućnosti i rasteretiti se svega onoga što prozilazi iz toga.“
Međunarodni sud pravde pre tri godine presudio je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. godine počinile genocid koji je Srbija prvo propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce. Ove godine u julu biće tačno 15 godina od zločina u Srebrenici, a stradanje više od 8.000 Bošnjaka i dalje je tema oko koje se u Srbiji vodi oštra debata.
Međutim, iako su mišljenja u vezi s usvajanjem Deklaracije o Srebrenici podeljenja, sociološkinja i ekspertkinja za pitanje genocida Janja Beč - Nojman kaže za Radio Slobodna Evropa da je važno da Srbija usvoji samo jednu deklaraciju, i to upravo onu koju je usvojio i Evropski parlament, i time pokaže ne samo spremnost na poštovanje evropskih standarda već i empatiju prema žrtvama:
„Srbija u teorijskom smislu spada u zemlje o kojima se predaje kao primeru poricanja genocida. Hajde da izađemo iz tog primera, hajde da kažemo da to društvo je imalo snage da izađe iz toga. Da podsetim: kao što je genocid zločin države, bez države on nije moguć - znači to nisu pijani pojedinci koji su tamo nešto napravili, tako je i poricanje genocida uvek strategija države. Hajde da izađemo iz te strategije poricanja, pa da se suočimo s tim da bismo stvarno ubrzali taj proces. A to će biti moguće preko usvajanje ove rezolucije, jedne, ove evropske. I ako kažemo da smo deo Evrope, onda moramo poštovati i njene standarde. I hajde da završimo sa poricanjem.“
Ukoliko srbijanska Skupština usvoji Rezoluciju o Srebrenici, BiH će ostati jedina zemlja koja taj dokument neće priznavati. Ironija sudbine, nevjerovatno, nemoguće, katastrofalno, neki su od komentara koji se mogu čuti kad se pomene ova nesvakidašnja situacija da genocid ne osuđuje država u kojoj je on počinjen.
„Mi smo svjedoci da vrh vlasti u RS je nedavno negirao i neke druge zločine koji su počinjeni nad civilnim stanovništvom, gdje je očigledna odgovornost oficira Vojske RS. Prema tome, to negiranje je nastavak te politike, ideologije koja se može očitovati i u mnogim drugim problemima koji su u ovom trenutku u BiH itekako uočljivi. Svakako da ta nespremnost da se suočimo s istinom o najtežim zločinima u BiH predstavlja jednu vrlo ozbiljnu prepreku daljoj integraciji bh. društva i normalizaciji odnosa.“
Ovo je sramota za BiH, tim prije što je pred državnim Parlamentom nekoliko puta ponuđen prijedlog, kaže Adem Huskić, zastupnik Stranke za BiH:
„Čak nije prihvaćena ni incijativa da se 27. januar proglasi danom sjećanja na žrtve holokausta, što, nažalost, govori da u RS još uvijek nisu raščistili sa fašizom i da je fašizam na ovim našim prostorima još uvijek jako prisutan, jer ja ne mogu na drugi način objasniti odbijanje ovih incijativa.“
Premijer RS Milorad Dodik, ujedno i predsjednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata, kaže kako ne spori sudski utvrđene činjenice. Ali podržava samo onu rezoluciju koja bi obuhvatila sve zločine počinjene tokom rata u BiH:
„Naravno da se u Srebrenici desio zločin koji je Međunarodni sud ocijenio kao lokalni genocid i mi ne sporimo tu ocjenu da je to bilo i da su u tome učestvovali čak i dijelovi određenih institucionalnih kapaciteta RS - tako piše u toj presudi. Mi smo to, naravno, primili znanju.“
Prema podacima Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva u Srebrenici je u direktnim vojnim dejstvima od 1991. do 1995. ubijeno ili nestalo 8.945 osoba. Od toga 8.460 Bošnjaka i 480 Srba. Direktor Centra Mirsad Tokača kaže da stavovi poput Dodikovih samo pokazuju podijeljenost BiH, no usvajanje rezolucije je imperativ:
„Zločin genocida je zločin svih zločina. Bilo šta da bi se upoređivalo s tim zločinom značilo bi relativizirati taj zločin. Dakle, rezolucija o genocidu se mora i treba usvojiti. I, nažalost, nisu u pitanju samo Dodik i njegove opstrukcije. Radi se o nizu drugih političara, čak i onih koji pripadaju narodu koji je žrtva, koji nisu smogli dovoljno snage da tu rezoluciju uvedu u Parlament i da se ona u Parlamentu usvoji pod svaku cijenu. To je test, zapravo, da li je zemlja raskrstila sa zločincima ili nije raskrstila sa zločincima, a prije svega s onima koji su počinili genocid.“
I prema Huskiću Srebrenica zaslužuje poseban tretman:
„Slažem se da treba usvojiti rezoluciju kojom se osuđuju svi zločini, međutim, Srebrenica je simbol stradanja civila u Evropi jer se tu desio najveći zločin poslije Drugog svjetskog rata. Srebrenica je simbol i mislim da ona zaslužuje poseban tretman.“
Rezoluciju o Srebrenici prihvatio je Evropski parlament, te pozvao sve evropske zemlje da je prihvate i obilježe 11. juli kao dan sjećanja na genocid u Srebrenici. Od Parlamenta BiH isto već godinama traže i udruženja žrtava. Predsjednica Udruženja Majke enklava Srebrenica i Žepa Kada Hotić:
„Mi smo tražili da se donesu izmjene i dopune Krivičnog zakona BiH - onaj ko negira genocid da bude i krivično gonjen, jer ne možemo istinu pobijati koja je toliko očevidna. Evropski parlament ju je donio na osnovu genocida, a svi ostali zločini ako se dokažu, onda neka se dopunjava. To ne može ići u jednu vreću.“
Todorović napominje kako je porodicama prihvatanje istine izuzetno važno:
„Imao sam priliku vrlo često razgovarati sa porodicama žrtava iz Srebrenice, i onoliko koliko ih je bolio nestanak njihovih najbližih, toliko ih ovih svih ovih godina nakon tog strašnog zločina boli brutalno negiranje onoga što se desilo i odbijanje dijela bh. društva, mislim na RS, da izrazi bilo koju vrstu solidarnosti, prihvatanje odgovornosti ili prihvatanje činjenica o onome što se desilo u Srebrenici. I jednostavno na kraju treba reći - zaista poražavajuće.“
Hotić ne gaji prevelike nade, iako bi priznanje značilo vraćanje povjerenja:
„Sramota. Ondje gdje se desilo, kome je najbitnije. Ako nam treba nekakav suživot, a treba nam naravno, treba nam BiH, istina se mora prihvatiti onakva kakva jeste. Niko nama sinove ne može vratiti, ali bar priznavanjem, i da imamo vjeru u ljude koji nastavljaju život u ovoj BiH, da osuđuju ono zlo koje je bilo.“
I tako bi se Bosna i Hercegovina mogla dovesti u položaj da najveći zločin u Evropi osude svi, uključujući i one odgovorne za nesprječavanje genocida, izuzev države na čijem je teritoriju genocid i počinjen.
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Šešeljevi incidenti u pritvoru
Nova optužnica Tužilaštva BiH za genocid u Srebrenici
Ko će, gde i pod kojim uslovima čuvati hašku arhivu?
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)
Portparolka Demokratske stranke Jelena Trivan kaže za Radio Slobodna Evropa da je predloga najveće stranke u Srbiji da se usvoje dve deklaracije, a taj predlog podržalo je i nekoliko ministara:
„Želimo pojedinačnom deklaracijom da osudimo zločin u Srebrenici smatrajući da je to zločin koji je posle Drugog svetskog rata dobio posebno mesto u smislu da je za taj zločin presuđeno na Međunarodnom sudu pravde, da je ocenjen kao genocid, kao najveći zločin posle Drugog svetskog rata i da se i Evropski parlament posebnom rezolucijom na njega osvrnuo i njega osudio. S druge strane, mislimo da su se veliki zločini dešavali i na drugim stranama, ne samo protiv Srba nego i protiv drugih naroda, ne samo Bošnjaka, koji nisu naišli na pravedno zadovoljenje ni u međunarodnim pravnim institucijama, ali ni u političkoj javnosti.“
Sa druge strane predstavnici najveće opozicione stranke, Srpske napredne, kažu da je njihov stav u početku bio donošenje samo jedne deklarcije kojom bi se osudili svi zločini. Ali zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vučić kaže za Radio Slobodna Evropa da je ta stranka sada otvorena za dogovor sa svim parlamentarnim strankama u vezi sa brojem i sadržajem deklaracija:
Jelko Kacin: Ipak su stvari došle iz Srbije, nisu došle iz drugih dijelova nekadašnje Jugoslavije. Zato mislim da bi Srbija morala prije svega iskoristiti tu priliku da se sa svojim jasnim opredjeljenjem prema prošlosti, prema najstrašnijem zločinu - jer nema nijednog takvog, jer je to jedini zločin na tlu nekadašnje Jugoslavije koji je odlukom suda proglašen genocidom, da bi se Srbija morala okrenuti ka budućnosti i rasteretiti se svega onoga što prozilazi iz toga.
„Nama je izgledalo u prvom trenutku da bi možda jedna rezolucija bila bolja, ali danas mi nemamo tu nekakav potpuno zatvoren stav. Spremni smo da razgovaramo i da vidimo sam tekst i da podnosimo amandmane i da pokušamo da nađemo zajednički jezik sa onima koji predlažu tu vrstu deklaracije. Za nas je neverovatno i neprihvatljivo da vi nešto odbijate i prihvatate, a da niste ni videli. Samo kažem da smo potpuno otvoreni i da smo spremni da sačekamo da vidimo šta je u tekstu, pa da i sami utičemo na njega, ili da razgovaramo sa predstavicima režima o svemu tome i da pokušamo da nađemo zajednički jezik, jer mislim da to nije pitanje samo za sad, već je to pitanje civilizacijskog odnosa, jednog ljudskog odnosa prema onome što se dešavalo.“
Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, kaže za Radio Slobodna Evropa da smatra da je usvajanje samo jedne deklaracije, i to one kojom bi se osudili svi zločini u nekadašnjoj SFRJ, loše i pogrešno:
„Prvo, ako se usvaja ta rezolucija, ja bih svakako predložio svakome da najprije vidi kakva je i šta u njoj piše, jer na kraju ima pet tačaka i prva tačka počinje osuđivanjem svih zločina na tlu nekadašnje Jugoslavije, što znači da i oni koji to predlažu nisu pročitali rezoluciju i sada imamo situaciju kada se govori sve napamet.“
Pitanje usvajanja Deklaracije o Srebrenici svakim danom izaziva po neku novu reakciju. Već uveliko se govori o tome da je uslov za njeno usvajanje nekih ne samo opozicionih već i vladajućih stranaka da se iz Deklaracije izbaci reč genocid i da se zameni rečju zločin. To se svakako neće svideti porodicama žrtava, ali neće svedočiti ni o istini imajući u vidu da je Međunarodni sud taj zločin proglasio genocidom. Ipak, mnogi veruju da će i takva jedna rezolucija predstavljati pozitivan pomak u političkom životu Srbije.
I dok predsednik Srbije Boris Tadić pronalazi ozbiljne razloge za usvajanje jedne ovakve deklaracije, ovom rezolucijom se skida i anatema sa našeg naroda i štiti nacionalni interes, kaže on, dotle su ministri u vladi Mirka Cvetkovića po ovom pitanju suprotstavljeni. I dok ministarka pravde Snežana Malović podržava ideju o usvajanju dve deklaracije kojima bi se osudili zločini u Srebrenici, ali i svi ostali zločini počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, dotle ministar policije i predsednik SPS-a Ivica Dačić smatra da bi jednom rezolucijom trebalo osuditi sve zločine na prostoru bivše Jugoslavije.
Jelko Kacin kaže da stavovi Ivice Dačića i onih koji misle slično njemu nisu dobri ni po budućnost Srbije, ali ni po stabilnost u regionu:
Janja Beč Nojman: Srbija u teorijskom smislu spada u zemlje o kojima se predaje kao primeru poricanja genocida. Hajde da izađemo iz tog primera, hajde da kažemo da to društvo je imalo snage da izađe iz toga. Da podsetim: kao što je genocid zločin države, bez države on nije moguć - znači to nisu pijani pojedinci koji su tamo nešto napravili, tako je i poricanje genocida uvek strategija države.
„Ipak su stvari došle iz Srbije, nisu došle iz drugih dijelova nekadašnje Jugoslavije. Zato mislim da bi Srbija morala prije svega iskoristiti tu priliku da se sa svojim jasnim opredjeljenjem prema prošlosti, prema najstrašnijem zločinu - jer nema nijednog takvog, jer je to jedini zločin na tlu nekadašnje Jugoslavije koji je odlukom suda proglašen genocidom, da bi se Srbija morala okrenuti ka budućnosti i rasteretiti se svega onoga što prozilazi iz toga.“
Međunarodni sud pravde pre tri godine presudio je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. godine počinile genocid koji je Srbija prvo propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce. Ove godine u julu biće tačno 15 godina od zločina u Srebrenici, a stradanje više od 8.000 Bošnjaka i dalje je tema oko koje se u Srbiji vodi oštra debata.
Međutim, iako su mišljenja u vezi s usvajanjem Deklaracije o Srebrenici podeljenja, sociološkinja i ekspertkinja za pitanje genocida Janja Beč - Nojman kaže za Radio Slobodna Evropa da je važno da Srbija usvoji samo jednu deklaraciju, i to upravo onu koju je usvojio i Evropski parlament, i time pokaže ne samo spremnost na poštovanje evropskih standarda već i empatiju prema žrtvama:
„Srbija u teorijskom smislu spada u zemlje o kojima se predaje kao primeru poricanja genocida. Hajde da izađemo iz tog primera, hajde da kažemo da to društvo je imalo snage da izađe iz toga. Da podsetim: kao što je genocid zločin države, bez države on nije moguć - znači to nisu pijani pojedinci koji su tamo nešto napravili, tako je i poricanje genocida uvek strategija države. Hajde da izađemo iz te strategije poricanja, pa da se suočimo s tim da bismo stvarno ubrzali taj proces. A to će biti moguće preko usvajanje ove rezolucije, jedne, ove evropske. I ako kažemo da smo deo Evrope, onda moramo poštovati i njene standarde. I hajde da završimo sa poricanjem.“
Prrepreka normalizaciji odnosa i sramota za BiH
Ukoliko srbijanska Skupština usvoji Rezoluciju o Srebrenici, BiH će ostati jedina zemlja koja taj dokument neće priznavati. Ironija sudbine, nevjerovatno, nemoguće, katastrofalno, neki su od komentara koji se mogu čuti kad se pomene ova nesvakidašnja situacija da genocid ne osuđuje država u kojoj je on počinjen.
Branko Todorović: Svakako da ta nespremnost da se suočimo s istinom o najtežim zločinima u BiH predstavlja jednu vrlo ozbiljnu prepreku daljoj integraciji bh. društva i normalizaciji odnosa.
Odnos prema srebreničkom genocidu unutar BiH ne treba nikoga da čudi, smatra predsjednik Helsinškog odbora RS Branko Todorović. Podjele u BiH koje prati negiranje zločina koji dolazi iz RS su cementirane, dodaje Todorović: 
„Mi smo svjedoci da vrh vlasti u RS je nedavno negirao i neke druge zločine koji su počinjeni nad civilnim stanovništvom, gdje je očigledna odgovornost oficira Vojske RS. Prema tome, to negiranje je nastavak te politike, ideologije koja se može očitovati i u mnogim drugim problemima koji su u ovom trenutku u BiH itekako uočljivi. Svakako da ta nespremnost da se suočimo s istinom o najtežim zločinima u BiH predstavlja jednu vrlo ozbiljnu prepreku daljoj integraciji bh. društva i normalizaciji odnosa.“
Ovo je sramota za BiH, tim prije što je pred državnim Parlamentom nekoliko puta ponuđen prijedlog, kaže Adem Huskić, zastupnik Stranke za BiH:
„Čak nije prihvaćena ni incijativa da se 27. januar proglasi danom sjećanja na žrtve holokausta, što, nažalost, govori da u RS još uvijek nisu raščistili sa fašizom i da je fašizam na ovim našim prostorima još uvijek jako prisutan, jer ja ne mogu na drugi način objasniti odbijanje ovih incijativa.“
Premijer RS Milorad Dodik, ujedno i predsjednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata, kaže kako ne spori sudski utvrđene činjenice. Ali podržava samo onu rezoluciju koja bi obuhvatila sve zločine počinjene tokom rata u BiH:
„Naravno da se u Srebrenici desio zločin koji je Međunarodni sud ocijenio kao lokalni genocid i mi ne sporimo tu ocjenu da je to bilo i da su u tome učestvovali čak i dijelovi određenih institucionalnih kapaciteta RS - tako piše u toj presudi. Mi smo to, naravno, primili znanju.“
Prema podacima Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva u Srebrenici je u direktnim vojnim dejstvima od 1991. do 1995. ubijeno ili nestalo 8.945 osoba. Od toga 8.460 Bošnjaka i 480 Srba. Direktor Centra Mirsad Tokača kaže da stavovi poput Dodikovih samo pokazuju podijeljenost BiH, no usvajanje rezolucije je imperativ:
„Zločin genocida je zločin svih zločina. Bilo šta da bi se upoređivalo s tim zločinom značilo bi relativizirati taj zločin. Dakle, rezolucija o genocidu se mora i treba usvojiti. I, nažalost, nisu u pitanju samo Dodik i njegove opstrukcije. Radi se o nizu drugih političara, čak i onih koji pripadaju narodu koji je žrtva, koji nisu smogli dovoljno snage da tu rezoluciju uvedu u Parlament i da se ona u Parlamentu usvoji pod svaku cijenu. To je test, zapravo, da li je zemlja raskrstila sa zločincima ili nije raskrstila sa zločincima, a prije svega s onima koji su počinili genocid.“
I prema Huskiću Srebrenica zaslužuje poseban tretman:
„Slažem se da treba usvojiti rezoluciju kojom se osuđuju svi zločini, međutim, Srebrenica je simbol stradanja civila u Evropi jer se tu desio najveći zločin poslije Drugog svjetskog rata. Srebrenica je simbol i mislim da ona zaslužuje poseban tretman.“
Rezoluciju o Srebrenici prihvatio je Evropski parlament, te pozvao sve evropske zemlje da je prihvate i obilježe 11. juli kao dan sjećanja na genocid u Srebrenici. Od Parlamenta BiH isto već godinama traže i udruženja žrtava. Predsjednica Udruženja Majke enklava Srebrenica i Žepa Kada Hotić:
„Mi smo tražili da se donesu izmjene i dopune Krivičnog zakona BiH - onaj ko negira genocid da bude i krivično gonjen, jer ne možemo istinu pobijati koja je toliko očevidna. Evropski parlament ju je donio na osnovu genocida, a svi ostali zločini ako se dokažu, onda neka se dopunjava. To ne može ići u jednu vreću.“
Todorović napominje kako je porodicama prihvatanje istine izuzetno važno:
„Imao sam priliku vrlo često razgovarati sa porodicama žrtava iz Srebrenice, i onoliko koliko ih je bolio nestanak njihovih najbližih, toliko ih ovih svih ovih godina nakon tog strašnog zločina boli brutalno negiranje onoga što se desilo i odbijanje dijela bh. društva, mislim na RS, da izrazi bilo koju vrstu solidarnosti, prihvatanje odgovornosti ili prihvatanje činjenica o onome što se desilo u Srebrenici. I jednostavno na kraju treba reći - zaista poražavajuće.“
Hotić ne gaji prevelike nade, iako bi priznanje značilo vraćanje povjerenja:
„Sramota. Ondje gdje se desilo, kome je najbitnije. Ako nam treba nekakav suživot, a treba nam naravno, treba nam BiH, istina se mora prihvatiti onakva kakva jeste. Niko nama sinove ne može vratiti, ali bar priznavanjem, i da imamo vjeru u ljude koji nastavljaju život u ovoj BiH, da osuđuju ono zlo koje je bilo.“
I tako bi se Bosna i Hercegovina mogla dovesti u položaj da najveći zločin u Evropi osude svi, uključujući i one odgovorne za nesprječavanje genocida, izuzev države na čijem je teritoriju genocid i počinjen.
Pročitajte ostale priloge iz programa Pred licem pravde:
Šešeljevi incidenti u pritvoru
Nova optužnica Tužilaštva BiH za genocid u Srebrenici
Ko će, gde i pod kojim uslovima čuvati hašku arhivu?
* * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje (IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici. (Autori programa Pred licem pravde: Merdijana Sadović, Sabina Čabaravdić)