Dvodnevna poseta glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca (Serge Brammertz) Srbiji završena je porukom iz Vlade Srbije da više niko ne dovodi u pitanje njene iskrene namere da u potpunosti ispuni obaveze prema tom sudu.
Budući da su dvojica begunaca, Ratko Mladić i Goran Hadžić, i dalje daleko od ruke pravde, postavlja se pitanje - na čemu zvanični Beograd gradi optimizam da će njihovo hapšenje biti okončano do kraja godine?
Autor: Nebojša GRABEŽ
Beogradska turneja Serža Bramerca protekla je u, već poznatrom, stilu glavnog tužioca Haškog tribunala – primetnoj distanci od sredstava informisanja, tako da sva saznanja o suštini i detaljima razgovora dolaze od njegovih sagovornika. Jedino je izvesno, a te reči pojedine agencije pripisuju Bramercu, da će njegov izveštaj Savetu bezbedosti biti “objektivan i pozitivan”.
Ipak, po ocenama iz kabineta srpskih zvaničnika, naslućuje se da tužilac nije u potpunosti zadovoljan. Po svemu sudeći, njegovo nezadovoljstvo se ne odnosi na dva preostala haška begunca, već na komentare koje zvaničnici upućuju u odnosu na haške presude, a što bi moglo bitno zakomplikovati napore Beograda da olakša poziciju svojih građana, koji su već osuđeni pred Tribunalom u Hagu.
Kada su u pitanju Mladić i Hadžić, Srbija je, po rečima Rasima Ljajića, predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, pružila jasne dokaze da su njeni organi gonjenja u potpunosti posvećeni pronalaženju dvojice begunaca, odnosno okončanju saradnje sa Hagom:
„Ono što je Bramercu rečeno, ne može biti rečeno javnosti, jer to bi značilo da govorimo i Mladiću i Hadžiću, ali, u svakom slučaju, ja sam uveren da je Bramerc siguran da su ove operativne aktivnosti najiskrenije usmerene da se oni lociraju, uhapse i izruče Tribunalu. Ja ne mogu da predvidim rok, ali sam više puta govorio da očekujem da će sav ovaj trud dati rezultat do kraja godine.“
U Vladi, takođe, kažu da je Bramerc pohvalio efikasnost nadležnih službi, naročito u oblasti dostavljanja neophodnih dokumenata i podataka i u pristupu arhivama, ali ne krije se oprez u davanju ocene kakav bi mogao biti izveštaj glavnog tužioca pred Savetom bezbednosti. Rasim Ljajić:
„Ne mogu da predvidim kakav će njegov izveštaj biti. Nadam se da će on biti objektivan i realan, kakav je, uostalom, bio njegov poslednji izveštaj koji je u decembru bio podnet Savetu bezbednosti, ali u svakom slučaju, ja sam uveren da je Bramerc siguran da su ove operativne aktivnosti najiskrenije usmerene da se oni lociraju, uhapse i izruče Tribunalu. Na kraju krajeva, to više niko ne dovodi u pitanje. Niko u Tužilaštvu, niko u međunarodnoj zajednici ne dovodi u pitanje iskrenost naših namera, ali smo takođe svesni da bez izručenja Mladića i Hadžića naš put k Evropskoj uniji teško da će biti deblokiran. To je naprosto naša realnost.“
Mnogi u Srbiji često postavljaju pitanje – na čemu ministar Ljajić gradi svoj optimizam u pogledu hapšenja dvojice begunaca?
Profesor Fakulteta za bezbednost, Zoran Dragišić, pretpostavlja da je zasnovan na određenim podacima i koordinaciji civilne i vojne službe bezbednosti:
„Ja se iskreno nadam da je optimizam ministra Ljajića opravdan, dakle, da je on baziran na informacijama koje se dobijaju od Bezbednosno-informativne agencije, od Vojno-bezbednosne agencije, od policije, pogotovo što Ljajić nije čovek koji se mnogo razmeće nekakvim obećanjima. Naravno, uvek Bramerca, kao i pre toga Karlu Del Ponte, treba ispratiti iz Beograda sa nekakvim dobrim vestima i sa nekakvim optimizmom, jer od njihovih izveštaja mnogo zavise drugi poslovi koje Srbija obavlja u međunarodnoj zajednici.“
Sasvim je predvidivo da je nemoguće dopreti do bilo kakvog argumenta koji bi u ovom trenutku potkrepili Ljajićev optimizam, koji deli i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, jer kako objašnjava Zoran Dragišić, ovi podaci predstavljaju najstrože čuvanu tajnu:
„Svakako da javnost neće biti upoznata sa njima, što na kraju krajeva za javnost nije ni važno. Za javnost je samo važno da bude obaveštena kad preostala dva haška optuženika budu uhapšena. Ja se iskreno nadam, kao i ministar Ljajić, da će se to dogoditi brzo.“
U Vladi Srbije, takođe, saopštavaju da je u razgovorima zajednički konstatovan značajan napredak u oblasti dostave dokumenata, pristupa arhivama i svedocima, i da su se sagovornici složili da nema zaostalih i problematičnih zahteva.
Ovakva ocena se u potpunosti slaže sa onim što su posmatrači u Beogradu i očekivali.
Advokat Fonda za humanitarno pravo, Dragoljub Todorović:
„Ja lično znam da postoje još samo dva sporna pitanja, već dosta dugo, još od Karle del Ponte, a to je pitanje izručenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića.”
Iako je oko haških begunaca, očigledno, postignuta saglasnost, izronila su nova neslaganja, nastala nakon što je Žalbeno veće izreklo nove kazne za Veselina Šljivančanina i Mileta Mrkšića.
Po rečima Rasima Ljajića, tužilac Bramerc je izneo primedbe zbog činjenice da političari u Srbiji komentarišu presude Tribunala. Bramerc je očigledno primetio ocene poput ovih, ministara Vuka Jeremića i Dragana Šutanovca:
Vuk Jeremić: „To je jedno bazično kršenje ljudskih prava i zaslužuje najoštriju osudu.“
Dragan Šutanovac: „Smatram da je ova osuda zaista neprimerena.“
Advokat Toma Fila, koji je i na poziciji savetnika ministra policije, kaže kako su mu ocene iz Haga očekivane, ali, ipak, šokantne:
“Ja ni u jednom aktu nisam video obavezu bilo koje države da bude zadovoljna nekom presudom i nekim sudom.”
Potpuno suprotnog mišljenja je advokat Dragoljub Todorović. On veruje da je krivica vojnih starešina, poput Šljivančanina, koji su bili na čelu “krvavog pira u Vukovaru” u stavovima srpskih zvaničnika potpuno zanemarena. Stoga poziva i Savet bezbednosti da se na to osvrne:
“Da konstatuje da je zaista neprimereni, nedržavnički, nediplomatski, neevorpski i necivilizacijski govor srpskih političara koji su se usudili da na taj način komentarišu presudu Šljivančaninu.”
Isti prigovor Bramerc je izneo i na sastanku sa tužiocem za ratne zločine, Vladimirom Vukčevićem. Njegov portparol, Bruno Vekarić, kaže kako su se od ovakvih ocena vezanih za slučaj Šljivančanin branili podsećanjem na ranije primere iz susedne Hrvatske:
“U susednoj državi čitav politički vrh je praktično komentarisao prvostepenu presudu Šljivančaninu. Takođe, recimo, nakon završetka mandata, Karla del Ponte je objavila knjigu u kojoj je čak i neke operativne podatke podelila sa javnošću. Tako da ja ne vidim preterani problem u prezentiranju svojih stavova nakon izrečene presude. Posebno kada je ova presuda sada na neki način pravosnažna, odnosno drugostepena.”
U Beogradu je, takođe, saopšteno da je Serž Bramerc obećao pomoć u istrazi protiv bivšeg člana OVK Fatmira Limaja, kao i o sumnjama vezanim za trgovinu organima Srba sa Kosova. Bruno Vekarić:
“Bilo je reči o famoznim Limajevim transkriptima. Tužilac Vukčević je tražio da se utvrdi njihova autentičnost i gospodin Bramerc je, naravno, to prihvatio i dao nam određene sugestije kako je najbolje da se to uradi.”
Zbog svega, u senci je, ipak, ostalo ono najvažnije.
Od Bramercove ocene o saradnji Srbije i Haškog suda zavisi i stav Evropske unije o mogućnosti da Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji bude odblokiran. Malo ko veruje da bilo kakve ocene mogu omekšati glavnu prepreku Srbije na tom putu. To je Holandija koja je zauzela čvrst stav – sve ili ništa, što bi značilo ili Ratko Mladić i Goran Hadžić iza rešetaka, pa nastavak pregovora, ili za Srbiju nema pomeranja.
Hag/Sarajevo: Uništene osobne stvari i dokumenti žrtava genocida u Srebrenici
Autor: Dženana HALIMOVIĆ
Oko hiljadu ličnih dokumenata, fotografija i predmeta, koje su u masovnim grobnicama uz žrtve srebreničkog genocida pronašli haški istražitelji, prema saznanjima porodica je uništeno u Tribunalu. Potvrda o uništenju njihovih ličnih predmeta stigla je, kažu u udruženjima žrtvava, od haškog tužioca Serža Bramerca (Serge Brammertz). Munira Subašić, predsjednica udruženja „Majke enklava Srebrenica i Žepa“:
„Ja sam protestovala. Rekla sam Bramercu da je žalosno što to oni nisu ponudili porodicama kojima pripadaju ti predmeti, ili Centru u Tuzli, koji radi ekshumacije i identifikacije. Međutim, njegov odgovor je bio da su predmeti uništeni i da oni to nama nisu mogli vratiti.“
I predsjednik Saveza logoraša BiH, Murat Tahirović, tvrdi kako je od Bramerca dobio odgovor da se predmeti uništavaju:
„Gospodin Bramerc mi je odgovorio da se u Haškom tribunalu, na određeni način, u određenom vremenskom periodu, jedan dio dokumentacije doista uništava, s tim da se svaki od tih dokumenata pohranjuje na taj način da, ako se radi o ličnim dokumentima ili ako se radi o dijelovima odjeće ili o nekom drugom dokumentu koje je načeo zub vremena, oni se fotografišu i tako se arhiviraju.“
No, glasnogovornica glavnog haškog tužioca, Olga Kavran, tvrdi kako Bramerc žrtvama nije potvrdio uništenje materijala:
„Ne mogu ništa potvrditi u tom smislu, naročito zato što tužilac, tokom svog sastanka sa predstavnicima žrtava, nije potvrdio uništenje dokaza niti je govorio o bilo kojem konkretnom mestu zločina. On je govorio u vrlo opštim crtama da, u skladu sa procedurama kakve se mogu naći u nacionalnim sistemima, materijali koji su sakupljeni, koji nisu više neophodni za potrebe suđenja, mogu biti uništeni, i ukoliko, naprimer, predstavljaju visok rizik za zdravlje ljudi. U takvim slučajevima bi se, naravno, sačuvali svi podaci i fotografije tih materijala.“
Fotografije s kojima su, u džepu ili novčaniku, njihovi muževi i sinovi otišli u smrt, jedini su podsjetnici na najmilije. Ali i na njihove patnje, kaže Subašić:
„Pravimo muzej u Potočarima i bilo bi vrlo važno da su ti predmeti ostali u muzeju, da se pokaže šta su ljudi nosili, jer mnogi hoće da dokažu da su naši bili naoružani vojnici, međutim, nažalost, pored mnogih su nađene slike njihove djece, koje su nosili uz sebe, nađene su njihove lične karte, nađene su novine koje su bile isječene jer su imali malo duhana, duhanske kutije, htjeli su usput da koju zapale... Kroz te predmete vidi se njihova patnja, njihov bol koji je trajao od dana polaska i rastanka sa nama, do mjesta smrti, gdje su bili strijeljani.“
Uništenjem ličnih predmeta žrtava srebreničkog genocida zaprepašteni su i u Društvu za ugrožene narode. Protiv ovakvog odnosa pobunili su se i predstavnici brojnih jevrejskih organizacija, ističući da bi, u slučaju da su uništeni dokazi iz frankfurtskog procesa za Aušvic na primjer, u svijetu izbila bura protesta. Isti odnos i protesti trebali bi biti i u ovim slučajevima, smatra predsjednica Društva za ugrožene narode, Fadila Memišević, tim prije što su mnoge majke smisao života pronašle u prekopavanju grobnica u potrazi za stvarima:
„Koliko su one sretne kada vide samo komad odjeće. Hatidža Mehmedović je bila sa mnom na masovnoj grobnici, nadala se da će naći djelove odjeće njenog starijeg sina, jer ne može da identifikuje jednog koji je nađen, ne zna koji je jer je nađen go. Kaže: to je ista ona jakna koju je nosio moj Aziz. Dakle, za njih ta odjeća, ti predmeti, predstavljaju baš sve. Svaka majka bi bila presretna da bilo koju stvar koja je pronađena, zadrži za sebe.“
Na pitanje postoji li mogućnost da se zaustavi uništavanje dokaza ove vrste, te da se predmeti vrate porodicama, Kavran kaže:
„U ovom trenutku nemam odgovor na to pitanje, jer to je nešto što će se, najverovatnije rešavati zajedno sa svim ostalim pitanjima vezanim za arhivsku građu Tribunala. Dakle, to su pitanja kojima se već aktivno bave i u Ujedinjenim nacijama, postojala je i komisija koja se time bavila, tako da će oni pripremiti svoje predloge i o tome će na kraju odlučiti UN“
Direktor Istraživačko-dokumentacionog centra, Mirsad Tokača, koji se već dvije godine bori da arhiva Haškog tribunala dođe u BiH, kaže da je uništavanje dokaza za njega skandalozno i neprihvatljivo:
„Ne postoji nikakvo obrazloženje da se tako nešto uopće smije uraditi bez konsultacija sa ljudima koji su, recimo, učestvovali u davanju takve dokumentacije. To je potpuno neprihvatljivo. Pretpostavimo da je uništena neka fotografija ili neka lična karta. To možda nekome ko je izvan BiH izgleda potpuno beznačajno, a mnogima je to jedina veza žrtve sa ubijenim članom porodice. Dakle, potpuno je neprihvatljiv način da se to radi bez znanja porodica, bez znanja žrtava, bez znanja onih koji su učestvovali u tom postupku. Naročito je interesantno da se to dešava prije nego što se donosi odluka o tome. Ako oni nisu imali mjesta gdje da to arhiviraju, postoje mjesta u BiH. Zašto to nisu vratili, pa da mi odlučujemo da li je to za nas važna istorijska građa ili ne.“
Sudeći prema stavu žrtava, upravo je to sve što imaju. Munira Subašić:
„Mnoge majke koje su '95. godine izgubile svoju djecu, nemaju fotografija, a možda su te fotografije bile kod njih. Značilo bi puno jer, ako nemate mezara, ako nemate fotografiju, ako nemate neki predmet te osobe, kao da ga niste ni imali.“
Beograd: Nevladine organizacije i dalje traže "Dan sećanja na genocid u Srebrenici"
Autor: Želimir BOJOVIĆ
Grupa nevladinih organizacija iz Srbije ponovila je 11. maja u Beogradu, na platou između Predsedništva Srbije i Skupštine grada Beograda, zahtev predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću da proglasi 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici, što je Evropski parlament 15. januara ove godine već uradio.
Skup na kojem su „Žene u crnom“ i predstavnici drugih nevladinih organizacija držali transparente na kojima je pisalo „11. jul – Dan sećanja na genocid u Srebrenici“ i „Odgovornost“, protekao je u miru, ali uz primetno prisustvo policije.
U izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE) Staša Zajović, koordinatorka „Žena u crnom“, rekla je da je prihvatanje inicijative nevladinih organizacija za predsednika Borisa Tadića, koji je, da podsetimo, odbio da primi njihovu delegaciju, bila politička i moralna dužnost:
"Mi tražimo, mislim već jedno deset godina, da se proglasi krivičnim delom genocid u Srebrenici, takođe, da se proglasi krivičnim delom negiranje, dakle, i genocida u Srebrenici i holokausta i svih zločina – prvo onih počinjenih s naše strane pa onda i svih ostalih. Nažalost, nadležne institucije kojima smo se obraćali povodom ovog našeg zahteva potpuno su se oglušile. Mi smo tražili, i mnoštvo organizacija civilnog društva, da nas primi Boris Tadić. On ovim pokazuje krajnje bahat, neodgovoran odnos prema biračkoj volji, prema civilnom društvu, prema dostojanstvu žrtava i prema miru i stabilnosti na Balkanu."
Milan Antonijević iz JUKOM-a kaže za RSE da ovakve akcije moraju imati uticaja na političare u Srbiji da, kako je rekao, shvate da 11. jul mora biti obeležen i u Srbiji:
"Srbija to duguje zbog svega što je činila na prostorima bivše Jugoslavije. S druge strane, jedan manji potez u tome jeste i što je Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom se ovo nalaže, tako da se nadam da će institucije ispred kojih stojimo, i Predsedništvo Srbije kao i Parlament Republike Srbije, shvatiti koja je važnost usvajanja ovog datuma kao jednog datuma koji se mora obeležiti u Srbiji kako bi se konačno napravila prekretnica u odnosu na politiku koja je ranije vođena, a i u odnosu na zagovaranje ćutanja, kao jedne od opcija komentarisanja sukoba na prostorima bivše Jugoslavije."
Za razliku od Srbije, Evropa će ubuduće svakog 11. jula organizovati komemorativne skupove, zvanične delegacije polagaće cveće u Potočarima, a državne zastave biće spuštene na pola koplja. Tako će, barem simbolično, evropski predstavnici pokazati saosećanje sa žrtvama genocida počinjenog u Srebrenici 1995. godine.
U Srbiji su do sada u nekoliko navrata različite nevladine organizacije, ali i političke stranke, pokušavale da ubede Parlament da usvoji deklaraciju o Srebrenici. Svi pokušaji, kako onaj iz 2005. godine tako i dva predloga koja su usledila 2007. godine nakon presude Međunarodnog suda pravde po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore, ostali su samo na nivou predloga.
Evropska unija pozvala je Beograd da presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu iskoristi kao dalju priliku da se distancira od zločina počinjenih u vreme vladavine bivšeg predsednika SR Jugoslavije i Srbije, Slobodana Miloševića.
Sudeći po tadašnjim izjavama predsednika Borisa Tadića, činilo se da bi deklaracija mogla biti usvojena. On je nakon presude Međunarodnog suda pravde u februaru 2007. godine pozvao Skupštinu Srbije da usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen u Srebrenici, ali predsednik Tadić danas o toj temi ne želi da razgovara, čak ni sa nevladinim organizacijama.
Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo kaže za RSE da je nedopustivo ponašanje predsednika Srbije, podsećajući na njegove reči od pre dve godine:
"Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi, takođe, značilo ispunjenje jednog dela današnje presude. Sada, kad smo dobili sudski epilog te tragične politike, sasvim je jasno da svako ko se bude protivio dovršetku saradnje sa Haškim tribunalom i donošenju skupštinske deklaracije o Srebrenici radi najdirektnije protiv interesa svoje države i budućnosti njenih građana. Dakle, neozbiljno je da predsednik države, koja je prva u istoriji proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida, izjavi ovako nešto, a potom potpuno zaboravi na ono šta je rekao."
Nevladine organizacije su najavile da će svakog 11. u mesecu podsećati državne organe i javnost u Srbiji na svoju inicijativu, kako bi do 11. jula 2009. godine Skupština Srbije donela odluku o obeležavanju Dana sećanja na genocid u Srebrenici.
Na pitanje zašto predsednik Tadić, ali i drugi donosioci političkih odluka, poslednje dve godine uporno odbijaju da govore o važnosti obeležavanja zločina koji se dogodio u Srebrenici, Staša Zajović kaže:
"Zato što su i danas isti kulturni modeli koji su bili i onih godina, samo što sad moraju da ih prepakuju na drugačiji način. Njima je jako teško da se čak i na retoričkom planu odmaknu od te politike. Ovde je najveći problem ta ista kulturna i moralna klima na institucionalnom nivou."
ICTY: Stanišić i dalje ne želi u sudnicu
Autor: Goran JUNGVIRTH
Na statusnoj konferenciji pred skori početak suđenja protiv bivših čelnika srpskih tajnih službi, prvooptuženi Jovica Stanišić i dalje se odbija pojaviti u haškoj sudnici, ostavši u pritvoru gdje bi Sud pomoću novih pretraga trebao utvrditi simulira li navodne zdravstvene probleme zbog kojih je suđenje odgođeno na više od godinu dana.
I dalje je neizvjestan početak suđenja bivšim srpskim obavještajcima koje se tereti za logističko pomaganje srpskim pobunjenicima i paravojnim jedinicima u Bosni i Hercegovini te Hrvatskoj, koje je dovelo do brojnih zločina tijekom ratnih događanja devedesetih godina. Predsjedavajući sudac Alfons Orie:
„U izvještaju koji smo dobili jutros, a koji nam je poslao dr. Eekhof, mi u njegovim zaključcima nalazimo da gospodin Stanišić ne može prisustvovati ovoj sjednici iz medicinskih razloga.“
Do samog početka statusne konferencije, koja je zbog svega kasnila sat vremena, haški suci su se dvoumili oko navodnog Stanišićevog zdravstvenog stanja, problema sa želucem i teškom depresijom, budući da su dobijali različite informacije od liječnika koji nadziru optuženika:
„Vijeće je obaviješteno da je dr. Falke rekao nešto što vam možemo da saopštimo ovdje u sudnici, a to je da ne bi bilo nehumano da se gospodin Stanišić prebaci u sudnicu da prisustvuje ovoj statusnoj konferenciji i pred Vijećem.“
Doktor Falke iz pritvorske jedinice Haškog suda ipak je upozorio suce kako nema potpunih informacija kojim bi procijenio zdravstveno stanje Stanišića, ali je i potvrdio kako se možda radi o glumi. Predsjedavajući sudac:
„Na kraju, pitao sam dr. Falkea da li može da isključi mogućnost da optuženi pretjeruje u svojim žalbama, da uvećava svoje probleme, i u svjetlosti sadašnje situacije, dr. Falke je rekao da ne može isključiti ni tu mogućnost.“
I dok se utvrđuje simulira li njegov bivši šef bolest kako bi i po drugi puta odgodio haško suđenje, Franko Simatović je, kao drugooptuženi, potvrdio sucu Orieu da je s njime sve u redu:
„Časni Sude, mogu da pratim postupak i kod mene je sve u redu što se tiče zdravstvenog stanja i boravka u pritvorskoj jedinici..“
Predsjedavajući sudac Orie upozorio je i obranu i tužiteljstvo da započnu intenzivniju suradnju kako bi se riješila sva otvorena pitanja pred početak suđenja ili će im početi zakazivati rane sastanke u 7 ujutro kako bi proces što prije počeo.
Zadnja statusna konferencija trebala bi se održati 2. lipnja, nakon čega bi suđenje trebalo započeti, ukoliko ga Stanišić ponovno ne uspije odgoditi.
Sarajevo: Glavaš, priveden pa pušten
Autor: Mirna SADIKOVIĆ
Odbjegli hrvatski saborski zastupnik Branimir Glavaš, koji je uhapšen na području Kupresa temeljem međunarodne potjernice i potom stavljen u pritvor Tužilaštva BiH u Sarajevu, pušten je iz pritvorske jedinice Suda BiH.
Krivično vanraspravno vijeće Suda BiH donijelo je odluku o puštanju iz pritvora na osnovu žalbe koju je uložio njegov sarajevski advokat Nikica Gržić, potvrdila je glasnogovornica Suda BiH, Manuela Hodžić:
„Ovdje treba naglasiti da je Branimir Glavaš državljanin Bosne i Hercegovine i da posjeduje CIPS-ovu prijavu na poznatoj adresi u Ljubuškom i da ova odluka nema nikakve veze sa odlukom o ekstradicionom postupku koji se nastavlja.“
Sud BiH prvobitno je odredio ekstradicioni pritvor Branimiru Glavašu, čije izručenje traži Hrvatska, u maksimalnom trajanju od 40 dana, iako je utvrđeno da je državljanin Bosne i Hercegovine. Odluka je donesena uz obrazloženje da se ekstradicioni pojam državljanstva mora tumačiti tako da se pravo na državljanstvo ne smije svjesno i namjerno koristiti u cilju sticanja neprava.
Glavaš je, inače, iznoseći svoju obranu pred Brankom Perićem, sucem za prethodno saslušanje, zatražio da ga se pusti na slobodu i kazao kako je u svakom trenutku spreman pristupiti novom suđenju po optužnici kojom ga se tereti u Republici Hrvatskoj, no, da je to spreman učiniti jedino pred nepristranim sudom.
Nakon žalbe koju je podnio na odluku o pritvoru Glavašev sarajevski advokat Nikica Gržić, Sud BiH utvrdio je legalnost njegovog bh. državljanstva i ostalih dokumenata koje posjeduje, te je Krivično vanraspravno vijeće Suda donijelo odluku o ukidanju pritvora.
Branimira Glavaša je Županijski sud u Zagrebu 8. maja ove godine osudio na deset godina zatvora zbog ratnih zločina protiv srpskih civila u Osijeku 1991. godine.
Glavaš tvrdi da mu se u Zagrebu sudilo u „politički motiviranom i politički konstruiranom procesu“. U svom poznatom stilu, kao nalogodavca je još jednom optužio hrvatskog premijera Ivu Sanadera, a aktualnog ravnatelja policije, Vladimira Fabera, opisao kao svog „glavnog političkog progonitelja“.
* * * * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici.
Autor: Nebojša GRABEŽ
Beogradska turneja Serža Bramerca protekla je u, već poznatrom, stilu glavnog tužioca Haškog tribunala – primetnoj distanci od sredstava informisanja, tako da sva saznanja o suštini i detaljima razgovora dolaze od njegovih sagovornika. Jedino je izvesno, a te reči pojedine agencije pripisuju Bramercu, da će njegov izveštaj Savetu bezbedosti biti “objektivan i pozitivan”.
Ipak, po ocenama iz kabineta srpskih zvaničnika, naslućuje se da tužilac nije u potpunosti zadovoljan. Po svemu sudeći, njegovo nezadovoljstvo se ne odnosi na dva preostala haška begunca, već na komentare koje zvaničnici upućuju u odnosu na haške presude, a što bi moglo bitno zakomplikovati napore Beograda da olakša poziciju svojih građana, koji su već osuđeni pred Tribunalom u Hagu.
Kada su u pitanju Mladić i Hadžić, Srbija je, po rečima Rasima Ljajića, predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, pružila jasne dokaze da su njeni organi gonjenja u potpunosti posvećeni pronalaženju dvojice begunaca, odnosno okončanju saradnje sa Hagom:
„Ono što je Bramercu rečeno, ne može biti rečeno javnosti, jer to bi značilo da govorimo i Mladiću i Hadžiću, ali, u svakom slučaju, ja sam uveren da je Bramerc siguran da su ove operativne aktivnosti najiskrenije usmerene da se oni lociraju, uhapse i izruče Tribunalu. Ja ne mogu da predvidim rok, ali sam više puta govorio da očekujem da će sav ovaj trud dati rezultat do kraja godine.“
U Vladi, takođe, kažu da je Bramerc pohvalio efikasnost nadležnih službi, naročito u oblasti dostavljanja neophodnih dokumenata i podataka i u pristupu arhivama, ali ne krije se oprez u davanju ocene kakav bi mogao biti izveštaj glavnog tužioca pred Savetom bezbednosti. Rasim Ljajić:
Ne mogu da predvidim kakav će njegov izveštaj biti. Nadam se da će on biti objektivan i realan, kakav je, uostalom, bio njegov poslednji izveštaj koji je u decembru bio podnet Savetu bezbednosti, ali u svakom slučaju, ja sam uveren da je Bramerc siguran da su ove operativne aktivnosti najiskrenije usmerene da se oni lociraju, uhapse i izruče Tribunalu.
Mnogi u Srbiji često postavljaju pitanje – na čemu ministar Ljajić gradi svoj optimizam u pogledu hapšenja dvojice begunaca?
Profesor Fakulteta za bezbednost, Zoran Dragišić, pretpostavlja da je zasnovan na određenim podacima i koordinaciji civilne i vojne službe bezbednosti:
„Ja se iskreno nadam da je optimizam ministra Ljajića opravdan, dakle, da je on baziran na informacijama koje se dobijaju od Bezbednosno-informativne agencije, od Vojno-bezbednosne agencije, od policije, pogotovo što Ljajić nije čovek koji se mnogo razmeće nekakvim obećanjima. Naravno, uvek Bramerca, kao i pre toga Karlu Del Ponte, treba ispratiti iz Beograda sa nekakvim dobrim vestima i sa nekakvim optimizmom, jer od njihovih izveštaja mnogo zavise drugi poslovi koje Srbija obavlja u međunarodnoj zajednici.“
Sasvim je predvidivo da je nemoguće dopreti do bilo kakvog argumenta koji bi u ovom trenutku potkrepili Ljajićev optimizam, koji deli i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, jer kako objašnjava Zoran Dragišić, ovi podaci predstavljaju najstrože čuvanu tajnu:
Za javnost je samo važno da bude obaveštena kad preostala dva haška optuženika budu uhapšena. Ja se iskreno nadam, kao i ministar Ljajić, da će se to dogoditi brzo.
U Vladi Srbije, takođe, saopštavaju da je u razgovorima zajednički konstatovan značajan napredak u oblasti dostave dokumenata, pristupa arhivama i svedocima, i da su se sagovornici složili da nema zaostalih i problematičnih zahteva.
Ovakva ocena se u potpunosti slaže sa onim što su posmatrači u Beogradu i očekivali.
Advokat Fonda za humanitarno pravo, Dragoljub Todorović:
„Ja lično znam da postoje još samo dva sporna pitanja, već dosta dugo, još od Karle del Ponte, a to je pitanje izručenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića.”
Iako je oko haških begunaca, očigledno, postignuta saglasnost, izronila su nova neslaganja, nastala nakon što je Žalbeno veće izreklo nove kazne za Veselina Šljivančanina i Mileta Mrkšića.
Po rečima Rasima Ljajića, tužilac Bramerc je izneo primedbe zbog činjenice da političari u Srbiji komentarišu presude Tribunala. Bramerc je očigledno primetio ocene poput ovih, ministara Vuka Jeremića i Dragana Šutanovca:
Vuk Jeremić: „To je jedno bazično kršenje ljudskih prava i zaslužuje najoštriju osudu.“
Dragan Šutanovac: „Smatram da je ova osuda zaista neprimerena.“
Advokat Toma Fila, koji je i na poziciji savetnika ministra policije, kaže kako su mu ocene iz Haga očekivane, ali, ipak, šokantne:
“Ja ni u jednom aktu nisam video obavezu bilo koje države da bude zadovoljna nekom presudom i nekim sudom.”
Potpuno suprotnog mišljenja je advokat Dragoljub Todorović. On veruje da je krivica vojnih starešina, poput Šljivančanina, koji su bili na čelu “krvavog pira u Vukovaru” u stavovima srpskih zvaničnika potpuno zanemarena. Stoga poziva i Savet bezbednosti da se na to osvrne:
“Da konstatuje da je zaista neprimereni, nedržavnički, nediplomatski, neevorpski i necivilizacijski govor srpskih političara koji su se usudili da na taj način komentarišu presudu Šljivančaninu.”
Isti prigovor Bramerc je izneo i na sastanku sa tužiocem za ratne zločine, Vladimirom Vukčevićem. Njegov portparol, Bruno Vekarić, kaže kako su se od ovakvih ocena vezanih za slučaj Šljivančanin branili podsećanjem na ranije primere iz susedne Hrvatske:
“U susednoj državi čitav politički vrh je praktično komentarisao prvostepenu presudu Šljivančaninu. Takođe, recimo, nakon završetka mandata, Karla del Ponte je objavila knjigu u kojoj je čak i neke operativne podatke podelila sa javnošću. Tako da ja ne vidim preterani problem u prezentiranju svojih stavova nakon izrečene presude. Posebno kada je ova presuda sada na neki način pravosnažna, odnosno drugostepena.”
U Beogradu je, takođe, saopšteno da je Serž Bramerc obećao pomoć u istrazi protiv bivšeg člana OVK Fatmira Limaja, kao i o sumnjama vezanim za trgovinu organima Srba sa Kosova. Bruno Vekarić:
“Bilo je reči o famoznim Limajevim transkriptima. Tužilac Vukčević je tražio da se utvrdi njihova autentičnost i gospodin Bramerc je, naravno, to prihvatio i dao nam određene sugestije kako je najbolje da se to uradi.”
Zbog svega, u senci je, ipak, ostalo ono najvažnije.
Od Bramercove ocene o saradnji Srbije i Haškog suda zavisi i stav Evropske unije o mogućnosti da Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji bude odblokiran. Malo ko veruje da bilo kakve ocene mogu omekšati glavnu prepreku Srbije na tom putu. To je Holandija koja je zauzela čvrst stav – sve ili ništa, što bi značilo ili Ratko Mladić i Goran Hadžić iza rešetaka, pa nastavak pregovora, ili za Srbiju nema pomeranja.
Hag/Sarajevo: Uništene osobne stvari i dokumenti žrtava genocida u Srebrenici
Autor: Dženana HALIMOVIĆ
Oko hiljadu ličnih dokumenata, fotografija i predmeta, koje su u masovnim grobnicama uz žrtve srebreničkog genocida pronašli haški istražitelji, prema saznanjima porodica je uništeno u Tribunalu. Potvrda o uništenju njihovih ličnih predmeta stigla je, kažu u udruženjima žrtvava, od haškog tužioca Serža Bramerca (Serge Brammertz). Munira Subašić, predsjednica udruženja „Majke enklava Srebrenica i Žepa“:
„Ja sam protestovala. Rekla sam Bramercu da je žalosno što to oni nisu ponudili porodicama kojima pripadaju ti predmeti, ili Centru u Tuzli, koji radi ekshumacije i identifikacije. Međutim, njegov odgovor je bio da su predmeti uništeni i da oni to nama nisu mogli vratiti.“
I predsjednik Saveza logoraša BiH, Murat Tahirović, tvrdi kako je od Bramerca dobio odgovor da se predmeti uništavaju:
„Gospodin Bramerc mi je odgovorio da se u Haškom tribunalu, na određeni način, u određenom vremenskom periodu, jedan dio dokumentacije doista uništava, s tim da se svaki od tih dokumenata pohranjuje na taj način da, ako se radi o ličnim dokumentima ili ako se radi o dijelovima odjeće ili o nekom drugom dokumentu koje je načeo zub vremena, oni se fotografišu i tako se arhiviraju.“
No, glasnogovornica glavnog haškog tužioca, Olga Kavran, tvrdi kako Bramerc žrtvama nije potvrdio uništenje materijala:
„Ne mogu ništa potvrditi u tom smislu, naročito zato što tužilac, tokom svog sastanka sa predstavnicima žrtava, nije potvrdio uništenje dokaza niti je govorio o bilo kojem konkretnom mestu zločina. On je govorio u vrlo opštim crtama da, u skladu sa procedurama kakve se mogu naći u nacionalnim sistemima, materijali koji su sakupljeni, koji nisu više neophodni za potrebe suđenja, mogu biti uništeni, i ukoliko, naprimer, predstavljaju visok rizik za zdravlje ljudi. U takvim slučajevima bi se, naravno, sačuvali svi podaci i fotografije tih materijala.“
Fotografije s kojima su, u džepu ili novčaniku, njihovi muževi i sinovi otišli u smrt, jedini su podsjetnici na najmilije. Ali i na njihove patnje, kaže Subašić:
„Pravimo muzej u Potočarima i bilo bi vrlo važno da su ti predmeti ostali u muzeju, da se pokaže šta su ljudi nosili, jer mnogi hoće da dokažu da su naši bili naoružani vojnici, međutim, nažalost, pored mnogih su nađene slike njihove djece, koje su nosili uz sebe, nađene su njihove lične karte, nađene su novine koje su bile isječene jer su imali malo duhana, duhanske kutije, htjeli su usput da koju zapale... Kroz te predmete vidi se njihova patnja, njihov bol koji je trajao od dana polaska i rastanka sa nama, do mjesta smrti, gdje su bili strijeljani.“
Uništenjem ličnih predmeta žrtava srebreničkog genocida zaprepašteni su i u Društvu za ugrožene narode. Protiv ovakvog odnosa pobunili su se i predstavnici brojnih jevrejskih organizacija, ističući da bi, u slučaju da su uništeni dokazi iz frankfurtskog procesa za Aušvic na primjer, u svijetu izbila bura protesta. Isti odnos i protesti trebali bi biti i u ovim slučajevima, smatra predsjednica Društva za ugrožene narode, Fadila Memišević, tim prije što su mnoge majke smisao života pronašle u prekopavanju grobnica u potrazi za stvarima:
„Koliko su one sretne kada vide samo komad odjeće. Hatidža Mehmedović je bila sa mnom na masovnoj grobnici, nadala se da će naći djelove odjeće njenog starijeg sina, jer ne može da identifikuje jednog koji je nađen, ne zna koji je jer je nađen go. Kaže: to je ista ona jakna koju je nosio moj Aziz. Dakle, za njih ta odjeća, ti predmeti, predstavljaju baš sve. Svaka majka bi bila presretna da bilo koju stvar koja je pronađena, zadrži za sebe.“
Na pitanje postoji li mogućnost da se zaustavi uništavanje dokaza ove vrste, te da se predmeti vrate porodicama, Kavran kaže:
„U ovom trenutku nemam odgovor na to pitanje, jer to je nešto što će se, najverovatnije rešavati zajedno sa svim ostalim pitanjima vezanim za arhivsku građu Tribunala. Dakle, to su pitanja kojima se već aktivno bave i u Ujedinjenim nacijama, postojala je i komisija koja se time bavila, tako da će oni pripremiti svoje predloge i o tome će na kraju odlučiti UN“
Direktor Istraživačko-dokumentacionog centra, Mirsad Tokača, koji se već dvije godine bori da arhiva Haškog tribunala dođe u BiH, kaže da je uništavanje dokaza za njega skandalozno i neprihvatljivo:
To je potpuno neprihvatljivo. Pretpostavimo da je uništena neka fotografija ili neka lična karta. To možda nekome ko je izvan BiH izgleda potpuno beznačajno, a mnogima je to jedina veza žrtve sa ubijenim članom porodice.
Sudeći prema stavu žrtava, upravo je to sve što imaju. Munira Subašić:
„Mnoge majke koje su '95. godine izgubile svoju djecu, nemaju fotografija, a možda su te fotografije bile kod njih. Značilo bi puno jer, ako nemate mezara, ako nemate fotografiju, ako nemate neki predmet te osobe, kao da ga niste ni imali.“
Beograd: Nevladine organizacije i dalje traže "Dan sećanja na genocid u Srebrenici"
Autor: Želimir BOJOVIĆ
Grupa nevladinih organizacija iz Srbije ponovila je 11. maja u Beogradu, na platou između Predsedništva Srbije i Skupštine grada Beograda, zahtev predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću da proglasi 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici, što je Evropski parlament 15. januara ove godine već uradio.
Skup na kojem su „Žene u crnom“ i predstavnici drugih nevladinih organizacija držali transparente na kojima je pisalo „11. jul – Dan sećanja na genocid u Srebrenici“ i „Odgovornost“, protekao je u miru, ali uz primetno prisustvo policije.
U izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE) Staša Zajović, koordinatorka „Žena u crnom“, rekla je da je prihvatanje inicijative nevladinih organizacija za predsednika Borisa Tadića, koji je, da podsetimo, odbio da primi njihovu delegaciju, bila politička i moralna dužnost:
"Mi tražimo, mislim već jedno deset godina, da se proglasi krivičnim delom genocid u Srebrenici, takođe, da se proglasi krivičnim delom negiranje, dakle, i genocida u Srebrenici i holokausta i svih zločina – prvo onih počinjenih s naše strane pa onda i svih ostalih. Nažalost, nadležne institucije kojima smo se obraćali povodom ovog našeg zahteva potpuno su se oglušile. Mi smo tražili, i mnoštvo organizacija civilnog društva, da nas primi Boris Tadić. On ovim pokazuje krajnje bahat, neodgovoran odnos prema biračkoj volji, prema civilnom društvu, prema dostojanstvu žrtava i prema miru i stabilnosti na Balkanu."
Milan Antonijević iz JUKOM-a kaže za RSE da ovakve akcije moraju imati uticaja na političare u Srbiji da, kako je rekao, shvate da 11. jul mora biti obeležen i u Srbiji:
"Srbija to duguje zbog svega što je činila na prostorima bivše Jugoslavije. S druge strane, jedan manji potez u tome jeste i što je Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom se ovo nalaže, tako da se nadam da će institucije ispred kojih stojimo, i Predsedništvo Srbije kao i Parlament Republike Srbije, shvatiti koja je važnost usvajanja ovog datuma kao jednog datuma koji se mora obeležiti u Srbiji kako bi se konačno napravila prekretnica u odnosu na politiku koja je ranije vođena, a i u odnosu na zagovaranje ćutanja, kao jedne od opcija komentarisanja sukoba na prostorima bivše Jugoslavije."
Za razliku od Srbije, Evropa će ubuduće svakog 11. jula organizovati komemorativne skupove, zvanične delegacije polagaće cveće u Potočarima, a državne zastave biće spuštene na pola koplja. Tako će, barem simbolično, evropski predstavnici pokazati saosećanje sa žrtvama genocida počinjenog u Srebrenici 1995. godine.
U Srbiji su do sada u nekoliko navrata različite nevladine organizacije, ali i političke stranke, pokušavale da ubede Parlament da usvoji deklaraciju o Srebrenici. Svi pokušaji, kako onaj iz 2005. godine tako i dva predloga koja su usledila 2007. godine nakon presude Međunarodnog suda pravde po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore, ostali su samo na nivou predloga.
Evropska unija pozvala je Beograd da presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu iskoristi kao dalju priliku da se distancira od zločina počinjenih u vreme vladavine bivšeg predsednika SR Jugoslavije i Srbije, Slobodana Miloševića.
Sudeći po tadašnjim izjavama predsednika Borisa Tadića, činilo se da bi deklaracija mogla biti usvojena. On je nakon presude Međunarodnog suda pravde u februaru 2007. godine pozvao Skupštinu Srbije da usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen u Srebrenici, ali predsednik Tadić danas o toj temi ne želi da razgovara, čak ni sa nevladinim organizacijama.
Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo kaže za RSE da je nedopustivo ponašanje predsednika Srbije, podsećajući na njegove reči od pre dve godine:
Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi, takođe, značilo ispunjenje jednog dela današnje presude.
Nevladine organizacije su najavile da će svakog 11. u mesecu podsećati državne organe i javnost u Srbiji na svoju inicijativu, kako bi do 11. jula 2009. godine Skupština Srbije donela odluku o obeležavanju Dana sećanja na genocid u Srebrenici.
Na pitanje zašto predsednik Tadić, ali i drugi donosioci političkih odluka, poslednje dve godine uporno odbijaju da govore o važnosti obeležavanja zločina koji se dogodio u Srebrenici, Staša Zajović kaže:
"Zato što su i danas isti kulturni modeli koji su bili i onih godina, samo što sad moraju da ih prepakuju na drugačiji način. Njima je jako teško da se čak i na retoričkom planu odmaknu od te politike. Ovde je najveći problem ta ista kulturna i moralna klima na institucionalnom nivou."
ICTY: Stanišić i dalje ne želi u sudnicu
Autor: Goran JUNGVIRTH
Na statusnoj konferenciji pred skori početak suđenja protiv bivših čelnika srpskih tajnih službi, prvooptuženi Jovica Stanišić i dalje se odbija pojaviti u haškoj sudnici, ostavši u pritvoru gdje bi Sud pomoću novih pretraga trebao utvrditi simulira li navodne zdravstvene probleme zbog kojih je suđenje odgođeno na više od godinu dana.
I dalje je neizvjestan početak suđenja bivšim srpskim obavještajcima koje se tereti za logističko pomaganje srpskim pobunjenicima i paravojnim jedinicima u Bosni i Hercegovini te Hrvatskoj, koje je dovelo do brojnih zločina tijekom ratnih događanja devedesetih godina. Predsjedavajući sudac Alfons Orie:
„U izvještaju koji smo dobili jutros, a koji nam je poslao dr. Eekhof, mi u njegovim zaključcima nalazimo da gospodin Stanišić ne može prisustvovati ovoj sjednici iz medicinskih razloga.“
Do samog početka statusne konferencije, koja je zbog svega kasnila sat vremena, haški suci su se dvoumili oko navodnog Stanišićevog zdravstvenog stanja, problema sa želucem i teškom depresijom, budući da su dobijali različite informacije od liječnika koji nadziru optuženika:
„Vijeće je obaviješteno da je dr. Falke rekao nešto što vam možemo da saopštimo ovdje u sudnici, a to je da ne bi bilo nehumano da se gospodin Stanišić prebaci u sudnicu da prisustvuje ovoj statusnoj konferenciji i pred Vijećem.“
Doktor Falke iz pritvorske jedinice Haškog suda ipak je upozorio suce kako nema potpunih informacija kojim bi procijenio zdravstveno stanje Stanišića, ali je i potvrdio kako se možda radi o glumi. Predsjedavajući sudac:
„Na kraju, pitao sam dr. Falkea da li može da isključi mogućnost da optuženi pretjeruje u svojim žalbama, da uvećava svoje probleme, i u svjetlosti sadašnje situacije, dr. Falke je rekao da ne može isključiti ni tu mogućnost.“
I dok se utvrđuje simulira li njegov bivši šef bolest kako bi i po drugi puta odgodio haško suđenje, Franko Simatović je, kao drugooptuženi, potvrdio sucu Orieu da je s njime sve u redu:
„Časni Sude, mogu da pratim postupak i kod mene je sve u redu što se tiče zdravstvenog stanja i boravka u pritvorskoj jedinici..“
Predsjedavajući sudac Orie upozorio je i obranu i tužiteljstvo da započnu intenzivniju suradnju kako bi se riješila sva otvorena pitanja pred početak suđenja ili će im početi zakazivati rane sastanke u 7 ujutro kako bi proces što prije počeo.
Zadnja statusna konferencija trebala bi se održati 2. lipnja, nakon čega bi suđenje trebalo započeti, ukoliko ga Stanišić ponovno ne uspije odgoditi.
Sarajevo: Glavaš, priveden pa pušten
Autor: Mirna SADIKOVIĆ
Odbjegli hrvatski saborski zastupnik Branimir Glavaš, koji je uhapšen na području Kupresa temeljem međunarodne potjernice i potom stavljen u pritvor Tužilaštva BiH u Sarajevu, pušten je iz pritvorske jedinice Suda BiH.
Krivično vanraspravno vijeće Suda BiH donijelo je odluku o puštanju iz pritvora na osnovu žalbe koju je uložio njegov sarajevski advokat Nikica Gržić, potvrdila je glasnogovornica Suda BiH, Manuela Hodžić:
„Ovdje treba naglasiti da je Branimir Glavaš državljanin Bosne i Hercegovine i da posjeduje CIPS-ovu prijavu na poznatoj adresi u Ljubuškom i da ova odluka nema nikakve veze sa odlukom o ekstradicionom postupku koji se nastavlja.“
Sud BiH prvobitno je odredio ekstradicioni pritvor Branimiru Glavašu, čije izručenje traži Hrvatska, u maksimalnom trajanju od 40 dana, iako je utvrđeno da je državljanin Bosne i Hercegovine. Odluka je donesena uz obrazloženje da se ekstradicioni pojam državljanstva mora tumačiti tako da se pravo na državljanstvo ne smije svjesno i namjerno koristiti u cilju sticanja neprava.
Glavaš je, inače, iznoseći svoju obranu pred Brankom Perićem, sucem za prethodno saslušanje, zatražio da ga se pusti na slobodu i kazao kako je u svakom trenutku spreman pristupiti novom suđenju po optužnici kojom ga se tereti u Republici Hrvatskoj, no, da je to spreman učiniti jedino pred nepristranim sudom.
Nakon žalbe koju je podnio na odluku o pritvoru Glavašev sarajevski advokat Nikica Gržić, Sud BiH utvrdio je legalnost njegovog bh. državljanstva i ostalih dokumenata koje posjeduje, te je Krivično vanraspravno vijeće Suda donijelo odluku o ukidanju pritvora.
Branimira Glavaša je Županijski sud u Zagrebu 8. maja ove godine osudio na deset godina zatvora zbog ratnih zločina protiv srpskih civila u Osijeku 1991. godine.
Glavaš tvrdi da mu se u Zagrebu sudilo u „politički motiviranom i politički konstruiranom procesu“. U svom poznatom stilu, kao nalogodavca je još jednom optužio hrvatskog premijera Ivu Sanadera, a aktualnog ravnatelja policije, Vladimira Fabera, opisao kao svog „glavnog političkog progonitelja“.
* * * * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici.