Plovni put Beograd-Solun novi je mega projekat koji je najavila vlast u Beogradu. Iako je Srbija u velikim dugovima jedan od infrastukturnih prioriteta trebalo bi da bude izgradnja kanala Dunav-Morava-Vardar, što većina ekonomskih stručnjaka vidi kao novo veliko obećanje koje je teško ostvarivo.
Nova vlast u Srbiji oživela je ideju Karla Velikog, staru 13. vekova, da se Evropa prebrodi povezivanjem reka od severozapada ka jugoistoku. Prokopavanjem kanala koji će spojiti Dunav, Moravu i Vardar vodeni put od severne Evrope do Sredozemlja trebalo bi da bude kraći za 1.200 kilometara u odnosu na sadašnju trasu preko Crnog mora. 17 milijardi dolara potrebno je za ovaj poduhvat koji bi prema optimističnim prognozama mogao da bude završen u roku od osam godina.
Mahmud Bušatlija, konsultant za razvoj i investicije, kaže za RSE da se ova priča u sadašnjim okolnostima može svrstati jedino u domen fantastike.
“To bi bila velilčanstvena vest krajem 19. veka kada je i planirana izgradnja tog kanala. Tada je to bila ideja da se nekako izbegne turska dominacija nad ulazom u Crno more i ruska dominacija na tom području. Pa su Nemci zagovarali takav projekat. Sada je teško zamislivo da bilo koji plovni objekat koji cirkuliše Dunavom uopšte može da uđe u Moravu. Tako da bi praktično na čitavom potezu od Beograda do Soluna trebalo napraviti jedan novi Panamski kanal. Potrebno je puno mašte da bi neko pomislio da Srbija to može da uradi u okolnostima u kojima se trenutno nalazi”, ocenjuje Bušatlija.
Potencijalne partnere za realizaciju gigantskog projekta koji je planiran kao druga evropska plovna magistrala koja sa kanalom Rajna–Majna–Dunav spaja Egejsko sa Severnim morem, a čija realizacija je kroz projektno rešenje poslednji put pokušana u 19. veku, nadležni u Beogradu potražili su na dalekom istoku.
Milan Bačević, ministar rudarstva i prostornog planiranja, o tome u Pekingu razgovara sa predstavnicima kineskih kompanija, a pre odlaska na petodnevne pregovore je izjavio:
“Iz petnih žila ću da guram ovaj projekat. Izgradnja kanala Dunav-Morava-Vardar najveći je strateški projekat države. Obećali smo ga u predizbornoj kampanji i nećemo odustati.”
Ideja zagovornika ove izgradnje je da će Srbija jednim udarcem rešiti dva velika problema, potrebu za navodnjavanjem oranica i odbranu od poplava. Optimisti najavljuju i trostruko veću poljoprivrednu proizvodnju, a planirano je i podizanje sedam novih mini hidroelektrana na Moravi snage 400 megavata.
Megalomanski projekat
Jelica Putniković, urednica “Balkan magazina”, smatra da bi sprovođenje stare ideje o plovnom putu od Beograda do Soluna bilo od velike koristi za Srbiju, ali i druge države kroz koje bi prolazio novi rečni koridor.
“Sigurno je da nemamo novca da sami to izvedemo. I veoma bitno u čitavoj priči je da Srbija nema realne mogućnosti da se zadužuje da bi realizovala tu ideju. Kanal se može graditi jedino ako druge države, kao što je na primer Nemačka, u tome prepoznaju svoj interes. Time bi sigurno dobili jeftiniji transport… A izgradnja hidrocentrala došla bi kao dodatni benefit, jer bi regulacija vode morala da se radi zbog samog obezbeđenja plovnosti na rekama”, ocenjuje Putniković.
Prema tvrdnjama zvaničnika u Beogradu, veliko interesovanje za ovaj posao pokazuju Rusija, Kina, Nemačka, Makedonija i Grčka, a pregovara se i sa pojedinim kompanijama iz Ilinoisa u Sjedinjenim Američkim Državama.
Sa druge strane, deo domaće javnosti vrlo je skeptičan kada je u pitanju ovaj projekat jer strahuje kuda bi Srbiju mogao da odvede ovaj pokušaj mega projekta.
Ljuban Panić, iz Demokratske stranke, u ime omladine te partije zatražio je da se ministru Milanu Bačeviću oduzme pasoš.
“To bi bio jedan od načina da se spreči situacija u kojoj bi se ministar u inostranstvu zaduživao na ime tog besmislenog projekta. Ukoliko se to dogodi buduće generacije moraće da vraćaju dugove koje sadašnja vlast pravi samo da bi ispunila svoja nerealna predizborna obećanja. Pa čak i da smo zemlja koja ima para za bacanje izgradnja takvog kanala ne bi imala nikakvog smisla. Jer taj projekat nema realnog utemeljenja u potrebama privrede Srbije i njenih građana", smatra Panić.
Ukoliko se krene u projekat koji je na čekanju bio više od 100 godina, vlasti u Beogradu obećavaju hiljade novih radnih mesta i ekonomsko i geostrateško jačanje Srbije.
Mahmud Bušatlija zaključuje da ova tema podseća na neka ranija velika obećanja i predviđa da će i ona ostati tamo gde je i danas – na papiru.
“Ti megalomanski projekti su skupi i za mnogo razvijenije zemlje od Srbije. A sa druge strane, ako taj projekat služi samo za političku promociju onda to nije baš naročito pametno. Jer obećavati nešto u čemu državu treba zadužiti za nove desetine milijardi evra, u situaciji kada ne možemo da vraćamo ni postojeće dugove, nikako nije dobro”, naglašava on.
Jedan od projekata glavne trase kanala Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more, koji je kao ideja ostao do danas, promovisan je 1900. godine. Na osnovu njega drugi projekat uradio je Projektni zavod rečnog saobraćaja „Ivan Milutinović“ 1961. godine. Sledeću varijanu izradilo je "Preduzeće Ivan Milutinović" 1973. godine, i po njemu je taj kanal projektovan za plovidbu brodova do 1.350 tona nosivosti, a predviđen je početni transport roba od deset miliona tona godišnje.
Nova vlast u Srbiji oživela je ideju Karla Velikog, staru 13. vekova, da se Evropa prebrodi povezivanjem reka od severozapada ka jugoistoku. Prokopavanjem kanala koji će spojiti Dunav, Moravu i Vardar vodeni put od severne Evrope do Sredozemlja trebalo bi da bude kraći za 1.200 kilometara u odnosu na sadašnju trasu preko Crnog mora. 17 milijardi dolara potrebno je za ovaj poduhvat koji bi prema optimističnim prognozama mogao da bude završen u roku od osam godina.
Mahmud Bušatlija, konsultant za razvoj i investicije, kaže za RSE da se ova priča u sadašnjim okolnostima može svrstati jedino u domen fantastike.
“To bi bila velilčanstvena vest krajem 19. veka kada je i planirana izgradnja tog kanala. Tada je to bila ideja da se nekako izbegne turska dominacija nad ulazom u Crno more i ruska dominacija na tom području. Pa su Nemci zagovarali takav projekat. Sada je teško zamislivo da bilo koji plovni objekat koji cirkuliše Dunavom uopšte može da uđe u Moravu. Tako da bi praktično na čitavom potezu od Beograda do Soluna trebalo napraviti jedan novi Panamski kanal. Potrebno je puno mašte da bi neko pomislio da Srbija to može da uradi u okolnostima u kojima se trenutno nalazi”, ocenjuje Bušatlija.
Potencijalne partnere za realizaciju gigantskog projekta koji je planiran kao druga evropska plovna magistrala koja sa kanalom Rajna–Majna–Dunav spaja Egejsko sa Severnim morem, a čija realizacija je kroz projektno rešenje poslednji put pokušana u 19. veku, nadležni u Beogradu potražili su na dalekom istoku.
Milan Bačević, ministar rudarstva i prostornog planiranja, o tome u Pekingu razgovara sa predstavnicima kineskih kompanija, a pre odlaska na petodnevne pregovore je izjavio:
“Iz petnih žila ću da guram ovaj projekat. Izgradnja kanala Dunav-Morava-Vardar najveći je strateški projekat države. Obećali smo ga u predizbornoj kampanji i nećemo odustati.”
Ideja zagovornika ove izgradnje je da će Srbija jednim udarcem rešiti dva velika problema, potrebu za navodnjavanjem oranica i odbranu od poplava. Optimisti najavljuju i trostruko veću poljoprivrednu proizvodnju, a planirano je i podizanje sedam novih mini hidroelektrana na Moravi snage 400 megavata.
Megalomanski projekat
Jelica Putniković, urednica “Balkan magazina”, smatra da bi sprovođenje stare ideje o plovnom putu od Beograda do Soluna bilo od velike koristi za Srbiju, ali i druge države kroz koje bi prolazio novi rečni koridor.
“Sigurno je da nemamo novca da sami to izvedemo. I veoma bitno u čitavoj priči je da Srbija nema realne mogućnosti da se zadužuje da bi realizovala tu ideju. Kanal se može graditi jedino ako druge države, kao što je na primer Nemačka, u tome prepoznaju svoj interes. Time bi sigurno dobili jeftiniji transport… A izgradnja hidrocentrala došla bi kao dodatni benefit, jer bi regulacija vode morala da se radi zbog samog obezbeđenja plovnosti na rekama”, ocenjuje Putniković.
Dunav
Prema tvrdnjama zvaničnika u Beogradu, veliko interesovanje za ovaj posao pokazuju Rusija, Kina, Nemačka, Makedonija i Grčka, a pregovara se i sa pojedinim kompanijama iz Ilinoisa u Sjedinjenim Američkim Državama.
Sa druge strane, deo domaće javnosti vrlo je skeptičan kada je u pitanju ovaj projekat jer strahuje kuda bi Srbiju mogao da odvede ovaj pokušaj mega projekta.
Ljuban Panić, iz Demokratske stranke, u ime omladine te partije zatražio je da se ministru Milanu Bačeviću oduzme pasoš.
“To bi bio jedan od načina da se spreči situacija u kojoj bi se ministar u inostranstvu zaduživao na ime tog besmislenog projekta. Ukoliko se to dogodi buduće generacije moraće da vraćaju dugove koje sadašnja vlast pravi samo da bi ispunila svoja nerealna predizborna obećanja. Pa čak i da smo zemlja koja ima para za bacanje izgradnja takvog kanala ne bi imala nikakvog smisla. Jer taj projekat nema realnog utemeljenja u potrebama privrede Srbije i njenih građana", smatra Panić.
Ukoliko se krene u projekat koji je na čekanju bio više od 100 godina, vlasti u Beogradu obećavaju hiljade novih radnih mesta i ekonomsko i geostrateško jačanje Srbije.
Mahmud Bušatlija zaključuje da ova tema podseća na neka ranija velika obećanja i predviđa da će i ona ostati tamo gde je i danas – na papiru.
“Ti megalomanski projekti su skupi i za mnogo razvijenije zemlje od Srbije. A sa druge strane, ako taj projekat služi samo za političku promociju onda to nije baš naročito pametno. Jer obećavati nešto u čemu državu treba zadužiti za nove desetine milijardi evra, u situaciji kada ne možemo da vraćamo ni postojeće dugove, nikako nije dobro”, naglašava on.
Jedan od projekata glavne trase kanala Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more, koji je kao ideja ostao do danas, promovisan je 1900. godine. Na osnovu njega drugi projekat uradio je Projektni zavod rečnog saobraćaja „Ivan Milutinović“ 1961. godine. Sledeću varijanu izradilo je "Preduzeće Ivan Milutinović" 1973. godine, i po njemu je taj kanal projektovan za plovidbu brodova do 1.350 tona nosivosti, a predviđen je početni transport roba od deset miliona tona godišnje.