Pre tačno pet godina, dvojica najviših funkcionera Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, otkazala su poslušnost svom dotadšanjem vođi koji se nalazio u Hagu, Vojislavu Šešelju i osnovali novu Srpsku naprednu stranku. Vrtoglavom brzinom su preuzimali radikalima glasače, toliko da su Šešeljevci na poslednjim izborima ispali iz parlamenta. Potukli su na prvim parlamentarnim izborima Tadićeve demokrate od kojih su preuzeli, ne samo deo glasača, već i koalicionih partnera i što je najvažanije evropsku agendu.
Uspeli su da pacifikuju svoje sledbenike toliko da im usred pregovora sa Prištinom, u kojima mic po mic stavljaju neposlušne Srbe sa severa Kosova pod prištinsku jurisdikciju, raste politički rejting. Uspevaju da „patriotske“ ratne ciljeve Karlovac-Karlobag-Virovitica zamene pozivom suseda na saradnju u okviru evropske porodice. Radikalska prošlost im naravno izviruje kad se bace na svoje protivnike koji se, uprkos svemu, pitaju kuda ide Srbija sa naprednjacima na čelu. Različte odgovore na to pitanje daju sagovornici RSE.
Politički analitičar Đorđe Vukadinović kaže da su se oni izdvojili od radikala „zato što su shvatili da u tom pakovanju nikad neće moći da dođu na vlast“.
Dramaturg Nenad Prokić se priseća: “Sa velikim sumnjama smo na to gledali, niko nije znao koliko je to zaista iskren otklon od radikalskih stavova.“
Komentator Teofil Pančić se dosta dobro seća tog vremena nastanka nove partije.
“To jeste bila u onom trenutku neka vrsta olakšanja, jer je Srbija imala veliki problem sa tom velikom Srpskom radikalnom strankom koja je stala kao nekakav kamen nasred tog puta koji vodi ka EU. Kada se pokazalo da je glavnina tadašnjih radikalskih birača otišla sa njima, došlo je do relaksacije.“
Nakon tri i nešto godina, od Šešeljevih ljutih radikala Vučićevi i Nikolićevi naprednjaci postali su evropejci, odlučniji u tome od bilo koje dotadašnje postoktobarske vlasti. Neki su im sve zaboravili i oprostili, neki pamte, kao autor ovog dvougla dva Tomislava Nikolića:
Vaš browser nepodržava HTML5
O dva Tomislava Nikolića
Trend obožavanja
Na srpskoj političkoj sceni naprednjaci su izazvali tektonski poremećaj, ne samo što su preuzeli većinu Šešeljevih glasača, već i veliki deo takozvane Druge Srbije.
SNS obeležio 5. godišnjicu
Lider naprednjaka Aleksandar Vučić izjavio je u ponedeljak na obeležavanju 5. godišnjice od osnivanja Srpske napredne stranke u Beogradu da je njihov cilj da Srbija 2020. godine postane punopravni član Evropske unije, kao i da će taj zadatak ta stranka ostvariti.
"Kažemo istinu i kad je teško, posao koji radimo moguć je samo uz konsenzus. Odluka da platimo cenu, da stignemo vreme prevazilazi moći jedne stranke. Takve odluke traže dogovor naroda, važno mi je da naše odluke podrži narod a ne stranke. Ljudi će istrpeti muku ako vide pravdu", rekao je Vučić.
Predsednik Srbije, osnivač i bivši lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić poručio je da ta stranka za nešto više od godinu dana pokazala da je moguće ostvariti konkretne rezultate i naveo da se bespoštedno vodi borba protiv kriminala i korupcije.
Bivši šef italijanske diplomatije i savetnik Vlade Srbije Franko Fratini izjavio je na skupu da se proširenje EU nastavlja i da taj proces neće biti moguće okončati pre nego što i Srbija postane njena članica, jer, kako je istakao, Srbija već jeste deo Evrope.
Svečanosti su prisustvovali brojni visoki evropski, svetski i regionalni zvaničnici.
To je vidljivo i kod naših sagovornika, nekada pripadnika istog građanskog antimiloševićevskog kruga,Nenada Prokića nekadašnjeg bliskog saradnika liberala Čedomira Jovanovića i poznatog kolumniste Teofila Pančića koji na različite načine ocenjuju profilisanje naprednjaka i različito vide kuda oni vode Srbiju.
„To je jedina šansa koju Srbija trenutno ima. Oni su postali stranka koja je počela da sprovodi sve ono što je tzv. demokratska Srbija samo verbalno izražavala. Oni su to počeli da sprovode u delo“, kaže Prokić.
“Sada je trend obožavanja Vučića, a bojim se da za to sada nema nekog naročitog opravdanja. Ta stranka je, od kad je došla na vlast, uradila jednu dobro stvar a to je Brisesli sporazum. Što se tiče unutrašnje situacije, tu vidim jako mnogo populizma, jako mnogo demagogije, političkog revanšizma... Tu se pokazuje suština jednog političkog mentaliteta koji može da promeni ideološki predznak, ali ne može lako da promeni metodologiju kojom se služi“, smatra Pančić.
Autor koji svoje stavove plasira u Novoj srpskoj političkoj misli, koji se smatra glasilom desno orijentisanog intelektualnog kruga Đorđe Vukadinović, ima otklon prema onome što čini Vučićevo - Dačićeva vlada, kuda vodi Srbiju. On kaže da je jasno nakon pet godina šta je dobila stranka, šta njeni kadrovi i njeni politički saveznici, možda najviše Zapad, ali da je teško reći šta je dobila Srbija.
„Ja se plašim da je dobila još jednog političkog bastarda, stranku koja nema nikakvu ideologiju, koja počiva na firer principu i funkcioniše po principu prijatelj-neprijatelj. Stranka koja na tom evroatlantskom putu može da bude radikalnija od Čedomira Jovanovića a isto tako može da bude radikalnija, po potrebi, od svojih nekadašnjih radikalskih sadrugova. Dobijamo, dakle, jednu političku netsabilnost, narušavanje, inače narušenih institucija, što dugoročno neće odgovarati čak ni spoljnim faktorima koji sada zadovoljno trljaju ruke, jer su im naprednjaci završili neke kratkoročne poslove oko Kosova i verovatno oko još nekih drugih stvari.“
Prvi koraci nove vlasti, podsetimo se, bili su spektakularno najavljivana, a neka i obavljena, hapšenja na liniji borbe protiv korupcije. Na tome je potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić brzometno postao tako politički moćan kako to niko nije bio posle Slobodana Miloševića. Kruna tog perioda je hapšenje biznismena Miroslava Miškovića. To se vidi i iz odgovora Valjevaca koje je Mirjana Kuzmanovića pitala kuda naprednjaci vode Srbiju.
Vaš browser nepodržava HTML5
Valjevci o Vučiću
Pregovori, ekonomija i izbori
Nakon korupcije, glavni fokus prebačen je na teške briselske pregovore sa Prištinom kao uslovom za dobijanje zelenog svetla za dalji evropski put. I to se za sada uspešno okončava.
Treća faza vlasti, ekonomska reforma ili „borba za spas Srbije“ počinje rekonstrukcijom Vlade i dovođenjem poznatih stranaca iz sveta biznisa i politike, kao sto su nekadašnji šef MMF-a Dominik Štros Kan i bivši šef italijanske diplomatije Franko Fratini koji stiže u Srbiju baš na dan velike naprednjačke proslave.
Sa jednog od skupova Srpske napredne stranke
Vlada je ojačana nepartijskim kadrovima, mlađahnim ministrom Lazarom Krstićem, neposlušnim Sašom Radulovićem i minstrom kulture Ivanom Tasovcem čija umetnička biografija zaslužuje dužno poštovanje. Uz to, nisu se libili da srpsku pregovaračku palicu sa EU povere Tanji Miščević koja je svoju reputaciju izgradila u vreme Tadićeve vladavine. Kada je o kadrovima reč, radikalski ukus provirio je u izboru Aleksandra Vulina za šefa Kancelarije za Kosovo i ne samo u tom slučaju, prepoznatljiv je radikalski marš u preuzimanju lokalnih vlasti uključujući Novi Sad i Beograd i uz neizvesnu sudbinu Pajtićeve pokrajinske vlade.
Treću fazu ekonomskog oporavka Srbije prati, uz vladine mere koje stručnjaci različito ocenjuju, i najava bliskih prijateljskih i interesnih veza sa Emiratima. I najzad, posle prvih teških gafova predsednika Nikolića, u regionu se, doduše oprezno, ali ipak raskravljuju prema novoj srpskoj političkoj garnituri opterećenoj teškom ratnom prošlošću.
Da li će uskoro naprednjaci potvrditi svoj visoki politički rejting na prolećnim parlamentarnim izborima, videće se. Za sada nemaju razloga ni za kakvu brigu. Jedno istraživanje pokazuje da naprednjaci imaju podršku preko 40 odsto. Niko im nije ni blizu. Tako u Srbiji za sada stoje stvari.
