Iako je to što se “Parada ponosa” i ove godine održava potpuno u drugačijoj atmosferi nego pre pet godina to nesumnjivo pokazatelj da se stvari u korpusu ljudskih prava pomeraju, dramatruškinja Borka Pavićević ukazuje da je jedna šetnja pod jakom policijskom zaštitom, samo kap u moru percepcije stepena zaštite ljudskih prava i sloboda u Srbiji.
„Važno je zato što je to na neki način i simbolička i realna radnja. Ona je i protestna i afirmativna i artikuliše jedno ljudsko pravo. Istovremeno, mislim da je važno šta se radi u praktičnom životu od parade do parade na promeni stavova u društvu i na podršku i na mogući život svih ljudi ravnopravno“, kaže naša sagovornica.
Možeš biti šta god hoćeš ako si uz režim
RSE: Kako je moguće da je toliko smanjen faktor rizika, s obzirom na to da smo ranije imali i zabrane i otkazivanje Parade ponosa zbog bezbednosnih razloga kako je MUP to nazvao?
Pavićević: Zato što režim kontroliše desnicu. Pozvaću se direktno na to kad je ovde (u Centru za kulturnu dekontaminaciju, prim. aut.) bila izložba poznate švedske umetnice, kada smo imali praktično opsadno stanje, 2.000 policajaca. Bilo je sasvim jasno da je to bila proba koja je trebalo da pokaže koliko je bilo neprijateljstvo zajednice u kojoj je trebalo da se održi gej parada.
Istovremeno mislim da je to dokaz da vlast ima kontrolu nad svim grupama i organizacijama koje ona upotrebljava kad je to njoj potrebno i onda kada se postigne dogovor i kada se da naređenje koje ide od vrha, onda se naravno ta tenzija smanjuje.
Stvar je u tome što smo u situaciji da naprosto možeš biti šta god hoćeš – i u nacionalnom i u seksualnom i u svakom drugom smislu –ako se slažeš sa režimom. Međutim, pitanje je političkih sloboda u celini. Gej parada naravno jeste jedan stepen ka tome, ali bi bilo vrlo loše da se to upotrebljava kao toponim za to da u ovom društvu postoje sve slobode.
RSE: Šta je sa drugim manifestacijama ljudskih sloboda? Parada ponosa jeste samo jedan segment, tu imamo istopolne zajednice, usvajanje dece... Gde je Srbija tu na mapi?
Pavićević: To je pitanje deklarativnog odnosa prema evropskih vrednostima, jednog manifestnog odnosa – ’evo mi to možemo’. Pitanje je koliko mi nešto manifestujemo, a koliko to postoji kao svakodnevna praksa.
RSE: Koliko postoji?
Pavićević: Koliko ja znam, ne postoji. U svakom slučaju, manifestacija koja je vrlo važna nije uvek to što se živi svakodnevno. To je dokaz da ne može policija da rešava te stvari, nego se to radi u školi, u prosveti, u medijima... Da bi se takva vrsta reforme napravila, nije dovoljno da policija nekog čuva.