Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ako u zemlji s formalno demokratskim uređenjem imate na delu zapravo pomalo bizaran lični režim, dakle, ako je vlast u toj zemlji formatirana izvan standarda uobičajenih za demokratsko društvo, može li u takvoj zemlji opozicija biti „normalna“? Ili će i ona podleći entropiji, na ovaj ili onaj način? I da li joj je ta nestandardnost neotklonjiv hendikep, ili jedini način da se u ovakvim okolnostima nešto uradi?
A da je stanje na opozicionoj strani političkog spektra u najmanju ruku neobično, to je teško negirati. Recimo, političar najuspešniji u izbornim odmeravanjima s Aleksandrom Vučićem do sada jeste Saša Janković: u krajnje neravnopravnim uslovima, osvojio je preko šesnaest odsto glasova. Ako mislite da to znači da je danas Janković vođa opozicije, varate se: njega „nema nigde“, dao je ostavku na predsedavanje Pokretom slobodnih građana, a potom i istupio iz članstva i sasvim se povukao iz političkog i javnog života.
Na predsedničkom mestu ga je nasledio Sergej Trifunović, veoma darovit i popularan glumac i elokventna osoba, ali tek treba videti kako će njegov nekonvencionalan jezik i stil i u mnogo smislova razbarušen nastup politički rezonirati u javnosti. Nekako je najlogičnije da će ili sasvim obnoviti ovu zamrlu stranku na putu gašenja, ili će je neopozivo sahraniti.
Za sada se zna samo da Trifunović ne namerava da vodi PSG k članstvu u Savezu za Srbiju (SZS), danas smatranom vodećom opozicionom koalicijom. Samo što ni SZS-u ne nedostaje bizarnosti, počev od same činjenice da je ono što danas znamo kao sve upečatljivji talas protesta na ulicama gradova Srbije krenulo kao protestni skup „Stop krvavim košuljama“ u diskretnoj organizaciji SZS-a, da bi odmah potom opozicioni vrh praktično „abdicirao“ i prepustio vođenje, organizovanje i osmišljavanje budućih protestnih skupova „pobunjenim građanima“, šta god to značilo.
Pročitajte i ovo: Srpska opozicija bez jedinstvenog stava o zahtevima protestaDok su prepoznatljivi lideri opozicionih stranaka samo „obični građani“ koji šetaju negde u poslednjim redovima, držeći nizak profil. I tako, dok su oni utopljeni u anonimnu masu, gore, pozornici, glavnu reč vodi, između ostalih, građanin Branislav Trifunović. Koji je, gle, takođe glumac, i pri tome rođeni brat gore spominjanog Sergeja Trifunovića. Neko bi rekao da je i to pomalo bizarno.
Sam Savez za Srbiju okupio je niz stranaka i organizacija, ali iz nekog nikada baš razjašnjenog razloga u njemu upadljivo dominiraju stranke desnog centra, poput one koju vodi Vuk Jeremić, nekada „Tadićev“ ministar spoljnih poslova, ali i tvrdokorne desnice, poput stranke Dveri, nastale iz nekadašnje ekstremno desne studentske organizacije. I tako, dok građani siti Vučićeve autoritarne vlasti i željni „evropskih demokratskih vrednosti i standarda“ marširaju protiv režima, lider Dveri se zadovoljno hvali kako se nigde u trideset tačaka programa SZS uopšte ne spominje Evropska unija... Ali se zato kritikuje vlast da je isuviše kooperativna u vezi s Kosovom.
Kontradiktorno, pa i bizarno? Verovatno, ali šta je to u poređenju s činjenicom da je jedan od „članova“ SZS i Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda i bivši predsednik Demokratske stranke, dakle Đilas je kao pojedinac tu faktor za sebe među svim tim strankama – jer on, eto, još nema „svoju“ stranku, a odviše je bitan da bi bio zaobiđen.
Pročitajte i ovo: Šta posle bojkota opozicije u Skupštini Srbije?Mada je njegova „bitnost“, brojčana i procentualna, dakle onakva kakva se overava na izborima, mnogo manja od Jankovićeve – od onog, dakle, kojeg više nigde nema. Verovatno je moguće snaći se u svemu tome, ko zna. Kad već spomenusmo Demokratsku stranku, nije da nije blago bizarno i to da ovu stranku, koja je nedavno pristupila SZS – u danas malo ko u ovom kontekstu (ako ćemo pravo – u bilo kojem kontekstu) uopšte spominje, kao da je identitet donedavno vodeće stranke u zemlji i nosećeg stuba demokratskih vrednosti i projekata sasvim rastočen, ispran bez traga i spomena. Ima nečega bizarnog i sablasnog u toj anihilaciji, na kojoj kao da su koordinisano radili Vučić, opoziciona konkurencija i sam DS.
Negde u maglovitom međuprostoru između SZS-a i nestanka sa scene vegetiraju i nikada istinski zaživele stranke nekada bitnih političara poput Borisa Tadića i Zorana Živkovića, ili bizarni projekti koji su brzo prešli put od gromopucatelnog početka do potpunog rastakanja, kao pokret Dosta je bilo. Tu negde, blago sa (leve) strane, svoju priliku čekaju i građanske inicijative i pokreti poput Ne davimo Beograd, koja je u jednom trenutku mnogima izgledala kao mogući budući stožer građanskog političkog otpora, ali se čini da je propustila momentum, izgubila zamah i postepeno klizi ka irelevantnosti.
Opozicija koja to faktički i nije: Srpska radikalna stranka
Naposletku, tu je i opozicija koja to faktički i nije, jer je prema drugim opozicionim strankama prilično žestoka, a prema režimu i njegovom prvom čoveku blaga i puna razumevanja. Možda ima nečega bizarnog i u tome da je u ovoj grupaciji moguće prepoznati ideološke antipode: na jednoj strani Šešeljevu Srpsku radikalnu stranku, na drugoj LDP Čedomira Jovanovića i Ligu socijaldemokrata Vojvodine. Njihova politička budućost je krajnje upitna – ako se nekako ne ubaštraju na neku „sporednu“ režimsku listu – jer je nejasno na kakav profil potencijalnih glasača računaju, to jest ko bi ubuduće mogao da glasa za njih: nije li onda logičnije glasati direktno za Vučića?
Pogled na sve ove bizarnosti na okupu ne uliva mnogo poverenja, kamoli nade, ali ova priča ima i drugu stranu. Sve je to, naime, i dalje bezopasna dečija igra u poređenju s onim što se može naći i videti na drugoj, režimskoj strani. Gde takođe ne nedostaje bizarnosti, samo neuporedivo mračnijih, morbidnijih, štetnijih naposletku.
Vaš browser nepodržava HTML5
Građani Beograda: Želimo da ostanemo ovde
E, zato oni građani šetaju i neće tako brzo prestati da šetaju, zato se pobunila akademska elita zemlje, zato je sve više ljudi kojima samopoštovanje više ne dozvoljava da ćutke trpe život u zemlji skrojenoj i prekrojenoj prema ekcentričnom misaonom sklopu njenog vanustavnog vladara. Građani se bune nekad i negde sa opozicijom, a nekad i uprkos njoj; bolje bi joj bilo da ih pažljivije oslušne, jer s opozicijom nije kao s narodom u onoj ciničnoj Brehtovoj pesmi; ako ostanu nezadovoljni njome, građani bi mogli da izrode i neku novu, drugu opoziciju.