Pančić: Svako u svom uglu drema

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Već najmanje pola decenije unazad, teško da se može govoriti o jednoj, jedinstvenoj političkoj stvarnosti u Srbiji, unutar koje se onda vlast i opozicija bore za prevlast. Umesto toga, kreirane su dve ili više paralelnih stvarnosti, i svaka postoji uporedo s onom drugom, imajući sopstvenu dinamiku, dramaturgiju i razvoj, gotovo se nigde ne ukrštajući s onim drugim. Uostalom, kako da se paralelne linije ikada ukrste?

Šta sve ovo konkretno znači, dobro se vidi i na primeru tzv. prolongiranja izbora do najdaljeg Ustavom i zakonima dozvoljenog roka. Ovaj bi manevar imao biti neka vrsta izlaženja u susret opoziciji ne bi li ostalo što više vremena da se „implementira“ sve što je dogovoreno na okruglim stolovima pod pokroviteljstvom evroparlamentaraca i drugih posredničkih strana, ali znači li to išta u onoj drugoj, opozicionoj realnosti, kojom dominira stav da izbore treba bojkotovati, nezavisno od toga hoće li ih biti u martu, aprilu ili početkom maja, kada je poslednji ustavni rok? I nezavisno od kozmetičkih ustupaka i beznačajnih poboljšanja koja bi u međuvremenu trebala biti sprovedena, ne utičući bitno na izmenu izbornih uslova i ukupne političke atmosfere, a koji su takvi da je apsurdno govoriti o postojanju uslova za održavanje fer i ravnopravnih izbora.

Pročitajte i ovo: Izbori u Srbiji neće biti u martu

Ali, u stvarnosti vlasti to, opet, ne znači ništa. Premijerka Ana Brnabić, puna ponosa, kaže kako je „zamolila predsednika Vučića“ da se izbori prolongiraju koliko god je to ustavno i zakonski dozvoljivo, i da se on s tim složio, mada je isprva bio protiv, jer, kaže Brnabić da misli Vučić, vladajućoj stranci odgovara da izbori budu što ranije. Uzgred, intrigantno je zašto bi Vučić to smatrao – zar predviđa pad rejtinga SNS? Još interesantnije je da je premijerka, koja se dosta „izveštila“, ali i dalje povremeno iskazuje recidive potpunog političkog diletantizma, de facto „ofirala“ predsednika države da politički rezonuje kao predsednik jedne stranke, a ne predsednik svih građana. S ovakvim najbližim saradnicima, politički neprijatelji ti i nisu baš neophodni.

Kako god, loptanje s datumima održavanja izbora ne može po sebi značiti mnogo u situaciji u kojoj centralni opozicioni blok ne menja stav da će bojkotovati izbore, još nekoliko relevantnih opozicionih aktera takođe koketiraju s tom idejom, a većina onih koji su protiv bojkota nose stigmu – i to uglavnom sa dobrim razlozima – da su „lažna opozicija“, tako da njihovi politički potezi realno nemaju ozbiljnu težinu. Vlast i njeni sateliti su, međutim, rešili da po svaku cenu opstaju u svojoj frakciji realnosti, a ostatak realnosti neka izvoli da se tome prikloni kako zna.

Opozicioni Savez za Srbiju blokirao RTS

Ovo nije ni dobra ni održiva pozicija, ali je barem – ako ništa drugo, jer se nastupa iz pozicije vlasti, koja pri tome teško da može biti na dostupne i sagledive načine ugrožena – i dalje mnogo komfornija od one suparničke. Jer, na drugoj strani, opozicija oličena pre svega u Savezu za Srbiju kao da se zafarbala u ugao sa pričom o bojkotu izbora kao rešenju koje će nekako, ne zna se tačno kako, dovesti do delegitimizacije, „truljenja“ i raspada režima, mada za to nema ozbiljne potvrde u iole predvidljivoj političkoj i društvenoj dinamici, kako unutrašnjoj, tako i međunarodnoj. Naprotiv, ako se išta ozbiljno u vezi s tim dešava, dešava se samo destabilizacija nekih aktera unutar Saveza za Srbiju, pre svega Demokratske stranke, koja je ostala bez vidljivosti, boje, mirisa, ukusa, tj. bez razaznatljivog političkog identiteta, a da se ne vidi šta bi to mogla da dobije zauzvrat asistirajući u bojkotaškoj kampanji liderima konzervativne desnice s kojima se iz nekog teško shvatljivog razloga udružila i vezala svoju političku sudbinu za njihovu.

Pročitajte i ovo: Most: Bojkot izbora u Srbiji - udarac režimu ili autogol opozicije

Šta je, dakle, projekcija sagledive budućnosti? Svako će nastaviti da „vozi“ po svojoj traci paralelnih vremenskih tunela dveju – ili više? – odvojenih i jedva korespondirajućih stvarnosti, i to naposletku neće i ne može biti dobro ni za koga. Ali će ipak biti „manje loše“ za vlast, koju možda ugrožavaju nagomilane i sve ozbiljnije afere, ali je i dalje ne ugrožavaju izbori (kad god oni bili) i ne ugrožava je organizovana opozicija, a bez toga svaka vlast, kamoli ovakva, ipak može mirno da spava. Jedina opasnost koja joj do daljeg preti je neka vrsta „samoubistva iz zasede“, što je već faktor nepredvidljivosti. Sve drugo je pod kontrolom, svako dremljivo čuči zafarban u svom uglu, jedni se igraju izbora (bez prave alternative), drugi bojkota (bez prave poente), što znači: ništa novo pod suncem.