Pančić: Nasilje, avanturizam ili dinamika

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Otkud ovakva drama na beogradskim ulicama, nakon tolikih subota mirnog manifestovanja građanskog nezadovoljstva, policijski praćenog tek sa distance, a politički, doduše, satanizovanog, ali ne baš sa mnogo žara?

Upravo u gornjem opisu, bez stvarnog paradoksa, krije se i koren naizgled nagle, nemotivisane i svakako drastične promene atmosfere. Bilo je jasno da se posle više od tri meseca demonstriranja na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije mora dogoditi „nešto“ što će prve znake posustajanja, rutine, kolotečine, ali i ozbiljnijih razlaza unutar građanskog i opozicionog bloka nekako zakrpiti i zabašuriti, a opozicionom pokretu dati novi zamah i snagu. Ili ga, u protivnom, „ohladiti“ za duže vreme, za početak kroz zamiranje demonstracija.

Tako se rodila ideja o „danu D“, bilo da je to 9. maj ili 13. april, do kojeg vlast ima vremena da ispuni zahteve demonstranata – a oni se svode na, ako ćemo pravo, neku vrstu samoraspuštanja vladajuće garniture – a u protivnom će građani i opozicija da... Hm, šta tačno? Da se svi zajedno okupe u Beogradu i stvore onu čuvenu „kritičnu masu“ za prevratne političke promene. Nakon čega će se režim, valjda, razbežati u rasulu... A ako se to nekim čudom ne dogodi, videćemo šta ćemo.

'Za' i 'protiv' Vučića na društvenim mrežama

Malo je naivno i nedopečeno zvučala ta ideja i nije se činilo ni da sami stratezi protestnog pokreta (ovde polazimo od možda i suviše benevolentne pretpostavke da postoje stratezi protestnog pokreta) u nju preterano veruju. Onda je osvanula, pa omrkla, subota, šesnaesti mart, i još jedna od, činilo se, rutinskih beogradskih šetnji, uz ništa manje rutinsku „posetu“ Radio-televiziji Srbije (RTS), koja je nekako „ufiksirana“ kao ako ne najjači onda bar najiritantniji simbol režimske manipulacije javnošću. Zašto baš RTS i da li je to uopšte dobra procena, ostavićemo za drugu priliku.

Ulazak demonstranata u RTS

Poznato je šta je usledilo: pokušaj „prodora“ grupe demonstranata u zgradu, ali ne samo u zgradu nego i u program RTS-a, na komandosko-„otmičarski“ način, uz pozivanje na zdravorazumski argument da bi javni medijski servis morao da bude načelno i konkretno dostupan svim relevantnim političkim opcijama i da odražava pluralizam u društvu. Argument je baš onoliko tačan koliko su sredstva kojima se pribeglo dubiozna. A još je veća nepoznanica na šta će sve ovo naposletku da izađe.

Jedno je sasvim jasno: pokrenuta je nova društvena dinamika, zakotrljala se grudva koja neće tako brzo stati, a tek će se videti koga će lavina u koju ova može da se pretvori odneti.

Pročitajte i ovo: Vučić traži aboliciju prekršajno kažnjenih

Veoma malo ljudi u Srbiji pouzdano zna kako je do ovakvog neizvesnog obrta došlo, mada naravno svi o tome imaju mišljenje. Čini se da je sam čin „okupacije“ RTS-a iznenađujući akt „na prepad“ iza kojeg su stali pre svega ljudi sa opozicione desnice na čelu s predsednikom Dveri Boškom Obradovićem, a ostali opozicioni lideri su se brže-bolje pridružili ne samo iz solidarnosti, nego i da ne bude u antirežimski orijentisanom delu javnosti stvorena slika o njima kao o preopreznim kunktatorima, nasuprot „Prometeju“ Obradoviću.

Trenutni rezultat ove akcije? Obradović je svakako „porastao“, drugi možda i nisu pali, ali se jedan nezanemarljiv deo antirežimske javnosti glasno ili kroz zube pita: hoćemo li i možemo li da sledimo Boška Obradovića u ovom avanturizmu? Naposletku, kako se svrstati iza čoveka takvog političkog profila? Ta pitanja nisu nimalo naivna, i ko ih potcenjuje ili ignoriše ne čini uslugu nikome.

Kakav je uopšte politički učinak „okupacije“ televizije, potom i „uobručavanja“ Vučića u zgradi Predsedništva Srbije, i sličnih akcija koje će verovato uslediti narednih dana? Glavne političke snage u opoziciji kao da su rešile da odigraju va bank, pa kako bude: ili će režim biti ako ne svrgnut onda primoran na ozbiljne, suštinske ustupke ili će poneko u opoziciji barem steći kultni status martira za našu stvar. „Sindrom Devetog marta“, tako bi se to jednog lepog dana moglo zvati u stručnoj literaturi.

Pročitajte i ovo: Radikalizacija zahteva srpske opozicije

Što se samog režima tiče, nismo videli ništa uistinu novo, ali je sve staro i dobro poznato otišlo još malo dalje i dublje i niže nego što je viđeno do sada. Počev od samog Vučića koji je uverljivo demonstrirao da je izgubio i poslednji tračak verbalne i uopšte komunikacijske samoregulacije i prepustio se beskrajnom i beskonačnom samohvaljenju, samoveličanju, samokuraženju i samodivljenju. Drugi su tu pripomogli koliko su stigli, od sve otužnije figure premijerke preko ministra spoljnih poslova pa do koalicionih paževa i medijske posluge.

Ozbiljnije je pitanje, naravno, hoće li se režim odlučiti za obračun pojačavanjem policijske i pravne represije ili će rešiti da spusti loptu i čekati da se opoziciona huja istutnji, računajući da su već postigli po sebe povoljan propagandni efekat koji ne bi valjalo kvariti i razvodnjavati.

Ako imaju političke pameti učiniće ovo drugo, ali... Da imaju političke pameti, Srbija ne bi ni bila tu gde jeste. A gde je? U stanju ovisnosti o opozicionoj političkoj pameti, vrućem srcu i hladnoj glavi. A ni to nije nešto što smo mnogo viđali na toj adresi.