Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ima nečega nadrealnog u podeli uloga u najnovijem pozorištu apsurda zvanom politička dinamika u Srbiji: dočekali smo da predsednik republike i ministar policije lično glume eksperte za javni prostor i za demonstracije na otvorenom, pa autoritativno utvrđuju „tačan“ broj opozicionih demonstranata na ulicama Beograda, vehementnom intonacijom ovejanih stručnjaka mereći i upoređujući kvadratne metre, gustinu ljudstva, zapreminu tela i slojevitost zimske odeće, brzinu kretanja i smer vetra, i ko zna još kakve misteriozne faktore koji, kad se lepo i tačno premere i ukrste, na kraju neminovno dokažu da je demonstranata na ulicama otprilike dvanaestoro, samo što su, eto, odlično raspoređeni.
Ako iko to uopšte treba na ovaj način da radi, to svakako nisu predsednik države i ministar policije, ali eto, Srbija je zemlja u kojoj je predsednik države, po uslovom da se zove Aleksandar Vučić, ovlašćeni arbitar u ama baš svakom pitanju, dok je ministar policije, sve dok se zove Nebojša Stefanović, njegov najverniji sledbenik, koji ide s njim u retoričku vatru i vodu bez zaštitne opreme, spreman da u svakom trenutku „pogine“, to jest da se izblamira za svog političkog pokrovitelja.
Pročitajte i ovo: Stefanović: Na protestu u Beogradu bilo 5000 ljudiSve to može nekome ko posmatra sa strane izgledati čak i zabavno, ali zlokobna je to zabava, nema tu radosti, već samo potmule pretnje. Jedan od najpoznatijih poslanika vladajuće stranke, nadobudni egzibicionista koji niti ima šta da kaže niti zna da kaže to što nema, ovih dana snima i distribuiše bizaran kućni video u kojem opoziciji poručuje da svoje „idiotske“ zahteve može da okači mačku o rep.
To je, eto, atmosfera u kojoj se Beogradom svakog vikenda ore najmasovnije i najozbiljnije opozicione demonstracije otkad su naprednjaci na vlasti. Ta atmosfera bi se jednom rečju mogla opisati kao dekadentna: kao okružje zatona i nestajanja institucija, standarda javnog opštenja i demokratske kulture, potpunog pomračenja medijskog sistema, ukidanja svake mere i obzira u političkoj i društvenoj komunikaciji.
Pročitajte i ovo: Hiljade ljudi u protestnoj šetnji „Stop krvavim košuljama“ u BeograduManjim mestima u unutrašnjosti, naročito u vreme lokalnih izbora – kao što smo po ko zna koji put videli nedavno u Lučanima – caruje terenski „razvoženi“ strah (razvoze ga mrki mišićavi momci u džipovima i automobilima „čudnih“ ili nepostojećih registarskih oznaka) vešto iskombinovan s egzistencijalnom ucenom nad ljudima koji jedva opstaju boreći se za svaki dinar, a Beogradom ili Novim Sadom caruje medijska paralelna stvarnost, pomešana s fantazmagorijama političkih „teškaša“ i medijskih batinaša.
Zašto sve to, uostalom, ne bi carevalo? Vučiću i ekipi je do sada odlično poslužilo. Samo, dokle to tako može da tera a da ne postane opasnije za svoje tvorce nego za one kojima je određeno da se nađu na trpnoj i „prijemnoj“ strani ove batine?
Vaš browser nepodržava HTML5
Treći protest "Stop krvavim košuljama" u Beogradu
Čini se, iz subote u subotu sve jasnije, da se nešto u preovlađujućem raspoloženju javnosti menja, i da je model preventivnog držanja Srbije u pokornosti i neznanju ozbiljno napukao i pokazuje prve znakove šlajfovanja u mestu, čak i svojevrsnog „poluraspada“.
I baš otuda dolazi pojačana nervoza i sve ogoljenija verbalna agresivnost koje – u kombinaciji s otvorenim laganjem i stalnim pomeranjem fokusa na nebitne ili “izmišljene“ teme – otkrivaju ozbiljan zamor vladalačkog materijala. Vučić, naravno, po običaju emituje samouverenost a oni oko njega uverenost u magijske moći njegove samouverenosti, ali sve je više onih koji na to reaguju sa rešenošću i spremnošću da ovu vrstu ponižavajućeg zagađenja isteraju iz svojih života, pa šta košta neka košta.
Pročitajte i ovo: Pančić: Vučićev strah od 'ulice'Mogu li, dakle, opozicione demonstracije „srušiti“ Vučića? Same po sebi ne mogu, niti bi iko ozbiljan smeo od njih to da očekuje. One, međutim, stvaraju pretekst za moguću promenu. Vučić na to odgovara nudeći još jedne u seriji prevremenih izbora bez ikakvog pokrića u načelima i praksi parlamentarne demokratije (gde se izbori održavaju uglavnom na svake četiri godine, a „prekoredno“ samo ako vlada izgubi većinsku podršku u parlamentu).
Neupućenom bi to možda i zazvučalo fer, ali neupućenom bi bilo bolje da se uputi...
U ovih šest godina uspostavljanja novog, suštinski „postdemokratskog“ poretka, izbori su do te mere devastirani i obesmišljeni da su prestali da budu realan odraz bilo čega, osim teških upalnih oboljenja društva. Na takve izbore Vučić bi ubuduće mogao da izlazi jedino sam, ili okružen mlohavim paževima iz „konstruktivne“ kvaziopozicije.
Opozicija više nema pravo na luksuz da statira u tom ciničnom izneveravanju demokratije: ili će uspeti da natera režim na važne koncesije koje bi označile početak stvarnog povratka Srbije demokratskom uređenju, ili će se naći u permanentnoj kampanji bojkota izbora. Ova potonja mogućnost nipošto nije bez rizika, ali teško da ima realnu alternativu.
Ovo mora da se završi u dogledno vreme, ili će Srbija postati neka vrsta Južne Orbanovine, samo bez članstva u EU i svih pogodnosti koe to donosi. A Vučić i ekipa neka se u međuvremenu slobodno zabavljaju proučavanjem smeštajnih mogućnosti beogradskih trgova i platoa.