Pregovori Beograda i Prištine napokon počinju da daju konkretne rezultate, a to su oni koji će ljudima olakšati svakodnevni život i kretanje, kako Srbima po Kosovu, tako i Albancima po Srbiji. To što će lične karte, saobraćajne i vozačke dozvole izdate na Kosovu ubuduće važiti u Srbiji svakako je korak napred, a to što će one važiti samo uz dodatnu „ćagu“ koju će izdavati MUP Srbije, i na kojoj će između ostalog pisati da ovaj dokument nikako ne prejudicira status Kosova – a možda bi mogli negde da stave, zlatno uokviren, i citat preambule Ustava Srbije, plus nekoliko probranih stihova „kosovskog
ciklusa“? – svakako je opomena da taj korak treba realno meriti, to jest da ga ne treba precenjivati. Naime, i dalje važi pravilo da Beograd i Priština, uz odgovarajuće (in)diskretne pritiske sa briselskih i drugih međunarodnih adresa, mogu (i moraju) da se dogovore o „tehničkim“ stvarima samo zato što o „suštinskim“ stvarima i dalje nema nikakve suvisle komunikacije, niti je takva uopšte u najavi. A ta „suština“ je, kako god okrenete, pitanje statusa Kosova; ako ništa drugo, onda zato što ona definiše prirodu svih drugih odnosa: ne možete imati, već ni na formalnom nivou, isti odnos prema susednoj nezavisnoj državi kakav imate prema sopstvenoj, pa makar i „odmetnutoj“ pokrajini. Otuda je i ovo dovijanje sa „ćagama“ koje kao da nekim magijskim postupkom imaju oterati demona nezavisnosti formalno sasvim razumljivo, baš koliko je suštinski besmisleno i smešno.
Razapeta između onoga što bi želela, ali nikako ne može (da se vrati u onu, sada već davnu stvarnost u kojoj se nezavisnost Kosova nikada nije dogodila), i onoga što se ne usuđuje ni da zamisli (priznavanje te nezavisnosti), vlast u Beogradu i dalje stupa tankom „srednjom linijom“, koja sada već liči na vrlo tanki moreuz između dva okeana: ako padne na bilo koju stranu utopiće se, a opet ni ovo žongliranje ne može baš večito da traje. Žongleri izgledaju neprirodno, lepo se vidi da se upinju već preko mere sopstvenog umeća i sveopšteg strpljenja.
Za Stefanovića se inače ne može sasvim precizno utvrditi predstavlja li doslednog realizatora „jeremićevske“ tvrde politike prema Kosovu, kako kažu jedni „uvek upućeni“ - a sukus te politike je stav da ukoliko činjenice ne odgovaraju našim zamislima onda utoliko gore po činjenice - ili je pak svojevrsni „korektiv“ te iste politike, kojim Tadić zapravo diskretno, ali čvrsto drži Vuka Jeremića podalje od te arene u kojoj više nema šta da traži, kako tvrde drugi. I u jednom i u drugom slučaju, vreme je da se ove dve „planete“ nekako približe, jer ovakvo stanje nikome ne može da koristi, a Srbiji ponajmanje. Inače, grupa u kojoj je Stefanović svirao zove se „Generacija bez budućnosti“. Ne bi valjalo da se to ime pokaže kao proročansko.
Vreme je da se ove dve „planete“ nekako približe, jer ovakvo stanje nikome ne može da koristi, a Srbiji ponajmanje
ciklusa“? – svakako je opomena da taj korak treba realno meriti, to jest da ga ne treba precenjivati. Naime, i dalje važi pravilo da Beograd i Priština, uz odgovarajuće (in)diskretne pritiske sa briselskih i drugih međunarodnih adresa, mogu (i moraju) da se dogovore o „tehničkim“ stvarima samo zato što o „suštinskim“ stvarima i dalje nema nikakve suvisle komunikacije, niti je takva uopšte u najavi. A ta „suština“ je, kako god okrenete, pitanje statusa Kosova; ako ništa drugo, onda zato što ona definiše prirodu svih drugih odnosa: ne možete imati, već ni na formalnom nivou, isti odnos prema susednoj nezavisnoj državi kakav imate prema sopstvenoj, pa makar i „odmetnutoj“ pokrajini. Otuda je i ovo dovijanje sa „ćagama“ koje kao da nekim magijskim postupkom imaju oterati demona nezavisnosti formalno sasvim razumljivo, baš koliko je suštinski besmisleno i smešno.
Razapeta između onoga što bi želela, ali nikako ne može (da se vrati u onu, sada već davnu stvarnost u kojoj se nezavisnost Kosova nikada nije dogodila), i onoga što se ne usuđuje ni da zamisli (priznavanje te nezavisnosti), vlast u Beogradu i dalje stupa tankom „srednjom linijom“, koja sada već liči na vrlo tanki moreuz između dva okeana: ako padne na bilo koju stranu utopiće se, a opet ni ovo žongliranje ne može baš večito da traje. Žongleri izgledaju neprirodno, lepo se vidi da se upinju već preko mere sopstvenog umeća i sveopšteg strpljenja.
Šef srpskog pregovaračkog tima u dijalogu u Beograda i Prištine Borislav Stefanović stiže u glavni grad Kosova, 12. maj 2011.
U ovakvim okolnostima, zanimljivo je zazvučala jedna izjava Borka Stefanovića, šefa pregovaračkog tima Beograda. Opisujući tok pregovora i ilustrujući stepen suštinskog razmimoilaženja dveju strana, Stefanović kaže kako je tokom pete runde razgovora sa kosovskim pregovaračima imao utisak da „priča sa ljudima sa druge planete“. Zgodna je to slika, i ona šarmantno ukazuje na Stefanovićeve pop-kulturne korene: u mladosti je svirao bas u poznatoj novosadskoj pank grupi. Samo što je tu ključno da se utvrdi jedna stvar. Ako se već radi o „interplanetarnom“ dijalogu, onda je za pretpostaviti da jednu stranu čine Zemljani, a drugu vanzemaljci. E sad – ko je ko u toj podeli uloga? Verovatno Stefanović za svoju stranu rezerviše ulogu Zemljana, ali kako će to dokazati? Naime, iz bilo kojeg drugog ugla osim onog u koji je zvanični Beograd odlučio da čvrsto i nepokolebljivo veruje, dosledno ignorisanje kosovske stvarnosti, uključujući i njenu međunarodnu dimenziju, deluje baš prilično „vanzemaljski“, čak intergalaktički.
Za Stefanovića se inače ne može sasvim precizno utvrditi predstavlja li doslednog realizatora „jeremićevske“ tvrde politike prema Kosovu, kako kažu jedni „uvek upućeni“ - a sukus te politike je stav da ukoliko činjenice ne odgovaraju našim zamislima onda utoliko gore po činjenice - ili je pak svojevrsni „korektiv“ te iste politike, kojim Tadić zapravo diskretno, ali čvrsto drži Vuka Jeremića podalje od te arene u kojoj više nema šta da traži, kako tvrde drugi. I u jednom i u drugom slučaju, vreme je da se ove dve „planete“ nekako približe, jer ovakvo stanje nikome ne može da koristi, a Srbiji ponajmanje. Inače, grupa u kojoj je Stefanović svirao zove se „Generacija bez budućnosti“. Ne bi valjalo da se to ime pokaže kao proročansko.