U vreme nastanka ovog teksta, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić uveliko je već ušao u treći dan neuzimanja hrane i, što je kud i kamo gore i opasnije, vode, a sve to u nameri da „ličnom žrtvom“ iznudi od predsednika Borisa Tadića, Demokratske stranke i vladajuće koalicije raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, i to baš za 18. decembar ove godine, ni dan kasnije.
A zato baš tada, i zašto baš po tako visoku cenu, to ostaje sasvim nejasno i racionalno neobjašnjivo, osim ako Nikolić nije oko idealnog datuma izbora konsultovao kakvog zvezdočatca, ali to je malo verovatno, pošto do sada nije pokazivao sklonost astrologiji i sličnim estradnim paranaukama.
Dramatičnost ovog zbivanja po sebi je razumljiva, i jedan od nusproizvoda te neizvesnosti je da se već za koji minut ili sat stvari mogu tako promeniti da sve treba sagledavati iznova. Pa ipak, ono najbitnije jasno je već sada, to jest, jasno je ako stvari sagledavamo iole principijelno, ne podležući bilo kojem i bilo čijem „spinovanju“ i efektima sračunatim na zaklanjanje suštine zbivanja i mogućih društvenih konsekvenci Nikolićevog poteza.
Jedan poznati politički analitičar, načelno ne baš nesklon Nikolićevoj opciji, kaže da stupanje predsednika Srpske napredne stranke u štrajk glađu i žeđu zbog nekakvog datuma izbora sve ove događaje i njihova moguća tumačenja izmešta iz sfere „normalne“ političke analitike u domen političke patologije. Teško je ne složiti se s tim, mada nam to nimalo ne olakšava posao. Nikolić i oni koji su ga podržali u njegovom naumu, uputili su uistinu veliki izazov, ne samo Tadiću i ostalima, nego celom društvu. Može se čak reći da su ih saterali u neku vrstu klopke, ali to nipošto ne znači da će oni iz toga na bilo koji način profitirati. Naime, iz poteza lišenih elementarne društvene suvislosti i moralno-kulturološke utemeljenosti ne može se izroditi ništa dobro ni za koga. Oni su sami po sebi mistifikacija, a na njih se onda prirodno naležu novi talasi mistifikacija i sveg onog retoričkog šodera koji se proizvodi i distribuiše okolo (glavni diler je, nikako iznenađujuće, zlatousti Aleksandar Vučić, okasneli pitomac devetnaestovekovne škole tragičke glume), a cilj mu je da zamagli činjenice i da neprozirnim učini kontekst i unutrašnju dinamiku zbivanja, kao i pokretačku motivaciju aktera.
„Umetnik u gladovanju“
Zato, vratimo se bazičnim činjenicama. Srpska napredna stranka i njeni saveznici politička su snaga u usponu, s velikim brojem pristalica i potencijalnih glasača. Nije nemoguće (mada je daleko od sigurnog) da na narednim izborima odnesu prevagu i formiraju vlast. Samim tim, DS i saveznici su u nekoj vrsti defanzive, ali je ipak činjenica da i dalje imaju nesumnjivu parlamentarnu većinu, i da nema indicija da će se ta većina rastočiti u bliskoj budućnosti. Njihova vlada je ionako već izgurala oko tri četvrtine mandata, vreme za redovne izbore je proleće naredne godine. Opozicija, pre svega Nikolićeva, zahteva da izbori budu vanredni, najkasnije krajem ove godine. Zahtev je politički sasvim legitiman, ali vlast koja i dalje legalno i legitimno vlada može ako želi, ali apsolutno nema obavezu da im u tome izađe u susret. O tome su lideri demokrata i naprednjaka, uostalom, više puta razgovarali, ali je svako ostao na svojim pozicijama. Među tim pozicijama, nota bene, postoji bitna razlika: ono što jedan ultimativno zahteva, drugi ne uopšte ne mora da prihvati, jer ga ni zakon ni politički bonton ni parlamentarni odnos snaga na to ne obavezuju.
Namerni da ipak iznude prevremene izbore kako god znaju, jer procenjuju da bi ih uspeh te iznude pokazao kao političku snagu čijoj se volji u Srbiji više ne možete suprotstaviti, naprednjaci su zakazali „veliki miting“ u februaru, ne bi li svojom brojnošću i rešenošću privoleli vlast da igra po njihovim notama. To se, najblaže rečeno, nije dogodilo. Onda je zakazan „još veći“ miting za 16. april, ali gle, umesto nekakvog teatralnog „trijumfa“, na njemu se okupilo osetno manje ljudi nego na prethodnom, a sva jalovost naprednjačke opsesivne priče oko „osamnaestog decembra“ od kojeg tobože zavisi opstanak Srbije zasijala je punim sjajem na aprilskom suncu. Tu se Nikolićev radikalni štrajk glađu i žeđu ukazuje kao neka vrsta očajničkog poteza, igre na sve ili ništa zarad povratka kredibiliteta. U izvesnom smislu, Nikolić posle svih onih pregrejanih najava bez pokrića i nije imao alternative: ili ovakvo nešto, ili da se pokunjeno vrati kući ne postigavši baš ništa od gromopucateljnih najava, od čega bi se teško politički oporavio. Ima tu i jedan personalni nivo koji nije za potcenjivanje: Nikolić je ionako uvek gubio u političko-izbornim odmeravanjima s hladnokrvnijim Tadićem, a ne može ne biti svestan da mu je ovo možda poslednja prava šansa pre neumitne političke penzije.
Situacija u kojoj neko stavlja na kocku sopstveno zdravlje, možda i život, zarad postizanja nekog cilja, postavlja one od kojih dostižnost tog cilja zavisi svakako u vrlo neugodnu poziciju trpljenja svojevrsne „moralne ucene“. Razume se da se baš s tim i računalo. Međutim, vlast nema drugog izbora nego da se drži elementarne političke i društvene logike, po kojoj se izbori zakazuju onda kad im je po zakonu vreme, ili onda kada vlada izgubi većinu. Ako bi Nikolićevoj fiks-ideji bilo udovoljeno mimo svake zakonske i političke logike, taj presedan i ta poruka koja bi time bila poslata bila bi apsolutno devastirajuća po budući izgled srpskog društva. Ta bi poruka glasila da svako može da iznudi bilo šta, samo ako je dovoljno uporan i rešen. Ako je tako, onda nam ne trebaju ni zakoni, ni institucije, u krajnjem slučaju ni sami izbori. Nego svi lepo na stiropor, pa ko duže izdrži, neka vlada. Sve dok i taj ne naiđe u nekog još upornijeg Kafkinog „umetnika u gladovanju“.
A zato baš tada, i zašto baš po tako visoku cenu, to ostaje sasvim nejasno i racionalno neobjašnjivo, osim ako Nikolić nije oko idealnog datuma izbora konsultovao kakvog zvezdočatca, ali to je malo verovatno, pošto do sada nije pokazivao sklonost astrologiji i sličnim estradnim paranaukama.
Dramatičnost ovog zbivanja po sebi je razumljiva, i jedan od nusproizvoda te neizvesnosti je da se već za koji minut ili sat stvari mogu tako promeniti da sve treba sagledavati iznova. Pa ipak, ono najbitnije jasno je već sada, to jest, jasno je ako stvari sagledavamo iole principijelno, ne podležući bilo kojem i bilo čijem „spinovanju“ i efektima sračunatim na zaklanjanje suštine zbivanja i mogućih društvenih konsekvenci Nikolićevog poteza.
Jedan poznati politički analitičar, načelno ne baš nesklon Nikolićevoj opciji, kaže da stupanje predsednika Srpske napredne stranke u štrajk glađu i žeđu zbog nekakvog datuma izbora sve ove događaje i njihova moguća tumačenja izmešta iz sfere „normalne“ političke analitike u domen političke patologije. Teško je ne složiti se s tim, mada nam to nimalo ne olakšava posao. Nikolić i oni koji su ga podržali u njegovom naumu, uputili su uistinu veliki izazov, ne samo Tadiću i ostalima, nego celom društvu. Može se čak reći da su ih saterali u neku vrstu klopke, ali to nipošto ne znači da će oni iz toga na bilo koji način profitirati. Naime, iz poteza lišenih elementarne društvene suvislosti i moralno-kulturološke utemeljenosti ne može se izroditi ništa dobro ni za koga. Oni su sami po sebi mistifikacija, a na njih se onda prirodno naležu novi talasi mistifikacija i sveg onog retoričkog šodera koji se proizvodi i distribuiše okolo (glavni diler je, nikako iznenađujuće, zlatousti Aleksandar Vučić, okasneli pitomac devetnaestovekovne škole tragičke glume), a cilj mu je da zamagli činjenice i da neprozirnim učini kontekst i unutrašnju dinamiku zbivanja, kao i pokretačku motivaciju aktera.
„Umetnik u gladovanju“
Zato, vratimo se bazičnim činjenicama. Srpska napredna stranka i njeni saveznici politička su snaga u usponu, s velikim brojem pristalica i potencijalnih glasača. Nije nemoguće (mada je daleko od sigurnog) da na narednim izborima odnesu prevagu i formiraju vlast. Samim tim, DS i saveznici su u nekoj vrsti defanzive, ali je ipak činjenica da i dalje imaju nesumnjivu parlamentarnu većinu, i da nema indicija da će se ta većina rastočiti u bliskoj budućnosti. Njihova vlada je ionako već izgurala oko tri četvrtine mandata, vreme za redovne izbore je proleće naredne godine. Opozicija, pre svega Nikolićeva, zahteva da izbori budu vanredni, najkasnije krajem ove godine. Zahtev je politički sasvim legitiman, ali vlast koja i dalje legalno i legitimno vlada može ako želi, ali apsolutno nema obavezu da im u tome izađe u susret. O tome su lideri demokrata i naprednjaka, uostalom, više puta razgovarali, ali je svako ostao na svojim pozicijama. Među tim pozicijama, nota bene, postoji bitna razlika: ono što jedan ultimativno zahteva, drugi ne uopšte ne mora da prihvati, jer ga ni zakon ni politički bonton ni parlamentarni odnos snaga na to ne obavezuju.
U izvesnom smislu, Nikolić posle svih onih pregrejanih najava bez pokrića i nije imao alternative: ili ovakvo nešto, ili da se pokunjeno vrati kući ne postigavši baš ništa od gromopucateljnih najava.
Situacija u kojoj neko stavlja na kocku sopstveno zdravlje, možda i život, zarad postizanja nekog cilja, postavlja one od kojih dostižnost tog cilja zavisi svakako u vrlo neugodnu poziciju trpljenja svojevrsne „moralne ucene“. Razume se da se baš s tim i računalo. Međutim, vlast nema drugog izbora nego da se drži elementarne političke i društvene logike, po kojoj se izbori zakazuju onda kad im je po zakonu vreme, ili onda kada vlada izgubi većinu. Ako bi Nikolićevoj fiks-ideji bilo udovoljeno mimo svake zakonske i političke logike, taj presedan i ta poruka koja bi time bila poslata bila bi apsolutno devastirajuća po budući izgled srpskog društva. Ta bi poruka glasila da svako može da iznudi bilo šta, samo ako je dovoljno uporan i rešen. Ako je tako, onda nam ne trebaju ni zakoni, ni institucije, u krajnjem slučaju ni sami izbori. Nego svi lepo na stiropor, pa ko duže izdrži, neka vlada. Sve dok i taj ne naiđe u nekog još upornijeg Kafkinog „umetnika u gladovanju“.