Onu odavno izlizanu i veštačku dilemu srpske političke elite „Evropa ili Kosovo“ moglo bi se prevesti na ravan praktične politike i ovako: da li se o sudbini Srbije odlučuje u Briselu ili u Zubinom Potoku, Leposaviću, Jarinju? I opet imamo gomilu netačnih ponuđenih odgovora. Jer se o njoj, kao i uvek, odlučuje pre svega u Beogradu. A sve ostalo što se dešava, samo su posledice tih odluka. Ili, pak, izostanka bilo kakve suvisle odluke.
Srbija je u oktobru sa nadležne evropske adrese dobila nešto što je u javnosti već prozvano „kandidaturom za kandidaturu“, i što će u prvoj polovini decembra biti podignuto na višu i ozbiljniju ravan – to jest, pretvoreno u zvanični kandidatski status Srbije za učlanjenje u Evropsku uniju – ili pak neće biti, što bi značilo ozbiljan zastoj, sa posledicama koje bi mogle biti dalekosežne. I tu predsedničko i okolopredsedničko mantranje sa Anrićevog venca kako je „sve u redu“ i kako je Srbija maltene trijumfovala u fotofinišu trke za Evropu naprosto nije dovoljno uverljivo nikome – ni ovde ni „tamo“, gde treba da bude najuverljivije. Naprotiv, ništa nije u redu sve dok Srbija vodi bezglavu i antagonističku politiku oko Kosova.
I dok se ponaša kao da joj je važnije šta misli poslednji mitrovački švercer ili beogradski stadionski huligan nego šta joj uistinu valja činiti, u realnom prostoru i vremenu, sa realno raspoloživim resursima. I ništa neće i ne može biti u redu ako se ta politika radikalno ne promeni, kako uostalom već (uzalud) zahteva i manjinski deo same vladajuće koalicije, i građansko-liberalni deo opozicije. Samo što to u stvarnom vrhu vlasti (Tadić, Demokratska stranka, pa i SPS) trenutno nema ko da čuje: u „boljem“ slučaju iz razloga predizbornog pozicioniranja (izbori su, bar u ovom delu sveta, uvek najgore vreme za bilo kakve razumne poteze), a u gorem naprosto zato što nikakve razumne i sa stvarnošću korespondirajuće politike naprosto nema na vidiku. Što bi značilo da je ono što smo nazvali „Jeremićeva doktrina“ zapravo i dalje na snazi, da nije napušteno, nego samo malo skrajnuto i zakamuflirano, kao kakav tenk na vojnim manevrima, koji ukopate i prekrijete lišćem „da se ne vidi“.
Ima li tu zaista nekog nesporazuma? Zapravo i nema, svakako ne na relaciji Beograd-Mitrovica. Naime, još je jednom potvrđeno da i zvanična Srbija stoji iza politike samoovlašćenog uslovljavanja KFOR-a i Euleksa: ovde možete, onde ne možete, možete da vozite to i to, ne možete to i to. Međunarodna zajednica jasno poručuje da Beograd nema tu vrstu ingerencija i suvereniteta nad bilo kojom tačkom kosovske teritorije, Beograd se na to uporno „pravi lud“, i ponaša se kao da je ovo, recimo, 1997. godina. Uostalom, ceo zaplet oko tzv. paralelnih institucija i jeste baš u tome: hoće li zvanična Srbija nastaviti svoju politiku baziranu na bizarnom dejstvu življenja u „paralelnom kosmosu“ u kojem Kosovo, ili bar njegov sever, nikada nije prestalo da bude „južna pokrajina“, ili će prilagoditi politiku stvarnosti, umesto da infantilno inadžijski insistira na obrnutom, a pri tome bez bilo kakve volje, kamoli snage i mogućnosti, da stanje na terenu uistinu promeni. Kad kažemo „stanje na terenu“, onda ne mislimo na barikade: one ne mogu ništa politički uistinu da promene, mogu samo iritantno da ometaju jedan proces koji svejedno ide i ići će svojim tokom, i baš ništa više od toga.
To je mera uticaja koja verovatno može da zadovolji ponekog naprasno „proslavljenog“ palanačkog đilkoša – nismo li se takvih nagledali i na barikadama po Krajini i drugde, još ranih devedesetih? – ali ne bi trebalo da bude mera dostojna ljudi koji vode jednu državu. A ako ipak jeste, onda nema druge nego da se zaključi da to nisu ljudi po meri vođenja jedne države; drugim rečima, da je to mera koja ih uveliko nadrasta.
Ima li tu zaista nekog nesporazuma? Zapravo i nema, svakako ne na relaciji Beograd-Mitrovica. Naime, još je jednom potvrđeno da i zvanična Srbija stoji iza politike samoovlašćenog uslovljavanja KFOR-a i Euleksa: ovde možete, onde ne možete, možete da vozite to i to, ne možete to i to.
Srbija je u oktobru sa nadležne evropske adrese dobila nešto što je u javnosti već prozvano „kandidaturom za kandidaturu“, i što će u prvoj polovini decembra biti podignuto na višu i ozbiljniju ravan – to jest, pretvoreno u zvanični kandidatski status Srbije za učlanjenje u Evropsku uniju – ili pak neće biti, što bi značilo ozbiljan zastoj, sa posledicama koje bi mogle biti dalekosežne. I tu predsedničko i okolopredsedničko mantranje sa Anrićevog venca kako je „sve u redu“ i kako je Srbija maltene trijumfovala u fotofinišu trke za Evropu naprosto nije dovoljno uverljivo nikome – ni ovde ni „tamo“, gde treba da bude najuverljivije. Naprotiv, ništa nije u redu sve dok Srbija vodi bezglavu i antagonističku politiku oko Kosova.
I dok se ponaša kao da joj je važnije šta misli poslednji mitrovački švercer ili beogradski stadionski huligan nego šta joj uistinu valja činiti, u realnom prostoru i vremenu, sa realno raspoloživim resursima. I ništa neće i ne može biti u redu ako se ta politika radikalno ne promeni, kako uostalom već (uzalud) zahteva i manjinski deo same vladajuće koalicije, i građansko-liberalni deo opozicije. Samo što to u stvarnom vrhu vlasti (Tadić, Demokratska stranka, pa i SPS) trenutno nema ko da čuje: u „boljem“ slučaju iz razloga predizbornog pozicioniranja (izbori su, bar u ovom delu sveta, uvek najgore vreme za bilo kakve razumne poteze), a u gorem naprosto zato što nikakve razumne i sa stvarnošću korespondirajuće politike naprosto nema na vidiku. Što bi značilo da je ono što smo nazvali „Jeremićeva doktrina“ zapravo i dalje na snazi, da nije napušteno, nego samo malo skrajnuto i zakamuflirano, kao kakav tenk na vojnim manevrima, koji ukopate i prekrijete lišćem „da se ne vidi“.
Kosovski Srbi sede na barikadama na ulasku u selo Zupče, 21. oktobar 2011.
Jedna od neizbežnih posledica ove nimalo slučajne „smušenosti“, to jest sistematski gajenog nedostatka bilo kakve konzistentne politike, jeste i ova blamaža oko susrata Borisa Tadića sa predsednicima četiri „srpske“ opštine sa severa Kosova, a u vezi sa potragom za rešenjem pat-pozicije oko barikada sa severu Kosova. Iz krugova vlasti ponavlja se kako je predsednik „sve lepo razjasnio“ lokalnim čelnicima, a ovi ipak tvrde da ga nisu baš najbolje razumeli, i da barikade ostaju do daljeg.Ima li tu zaista nekog nesporazuma? Zapravo i nema, svakako ne na relaciji Beograd-Mitrovica. Naime, još je jednom potvrđeno da i zvanična Srbija stoji iza politike samoovlašćenog uslovljavanja KFOR-a i Euleksa: ovde možete, onde ne možete, možete da vozite to i to, ne možete to i to. Međunarodna zajednica jasno poručuje da Beograd nema tu vrstu ingerencija i suvereniteta nad bilo kojom tačkom kosovske teritorije, Beograd se na to uporno „pravi lud“, i ponaša se kao da je ovo, recimo, 1997. godina. Uostalom, ceo zaplet oko tzv. paralelnih institucija i jeste baš u tome: hoće li zvanična Srbija nastaviti svoju politiku baziranu na bizarnom dejstvu življenja u „paralelnom kosmosu“ u kojem Kosovo, ili bar njegov sever, nikada nije prestalo da bude „južna pokrajina“, ili će prilagoditi politiku stvarnosti, umesto da infantilno inadžijski insistira na obrnutom, a pri tome bez bilo kakve volje, kamoli snage i mogućnosti, da stanje na terenu uistinu promeni. Kad kažemo „stanje na terenu“, onda ne mislimo na barikade: one ne mogu ništa politički uistinu da promene, mogu samo iritantno da ometaju jedan proces koji svejedno ide i ići će svojim tokom, i baš ništa više od toga.
To je mera uticaja koja verovatno može da zadovolji ponekog naprasno „proslavljenog“ palanačkog đilkoša – nismo li se takvih nagledali i na barikadama po Krajini i drugde, još ranih devedesetih? – ali ne bi trebalo da bude mera dostojna ljudi koji vode jednu državu. A ako ipak jeste, onda nema druge nego da se zaključi da to nisu ljudi po meri vođenja jedne države; drugim rečima, da je to mera koja ih uveliko nadrasta.