Ako se svaka iole zrela i odgovorna politika između ostalog ogleda i u veštini samosavladavanja, ne bi se reklo da mnogo od te veštine viđamo u ovoj predizbornoj kampanji. Pre svega, Boris Tadić se nije suzdržao da izvede manevar sa ustavno nepostojećim „skraćivanjem mandata“ i tako je „prilepio“ predsedničke izbore za parlamentarne, što je u neskladu sa boljim demokratskim običajima i razložnom podelom vlasti, ali je navodno u skladu s onim što njegov tim procenjuje da je pragmatični politički interes, naravno Tadićev i njegove partije. Nije se suzdržao ni da nam to prikaže kao nešto što se radi „za naše dobro“, mada za to nisu ponuđeni dokazi ozbiljnji od demagoške priče o „uštedi“ i tome sličnom, jer jedni i drugi izbori su ionako „blizu“ (zapravo ih deli više od pola godine), pa zašto ih lepo ne spojiti, vajdica je... Recite to onim rasipnim Francuzima, koji 6. maja biraju predsednika, a već u junu izlaze na parlamentarne izbore. Biće da ti francuski početnici u stvarima parlamentarne demokratije ne znaju šta i zašto rade, trebalo bi im poslati ekipu srpskih stručnjaka za izborni inženjering da ih poduče.
Demokratska stranka se, uostalom, ne suzdržava ni od sasvim eksplicitne „negativne kapanje“ na račun glavnih konkurenata, što je potez koji nije samo etički dubiozan (zbog toga ovde malo koga boli glava) nego može da se pokaže i kontraproduktivnim. Ni beogradski gradonačelnik Dragan Đilas nije se ustezao da pokaže višak nervoze i verbalne arogancije prema nekadašnjem njujorškom gradonačelniku Rudiju Đulijaniju, kojeg su Nikolićevi naprednjaci doveli u Beograd kao svojevrsnu lobističku podršku.
Ivica Dačić, šef socijalista koji su se unapred udobno pozicionirali kao ona „treća strana“ i poveliki „jezičak na vagi“ koji će navodno pretegnuti na demokratsku ili naprednjačku stranu, ne može ili – pre će biti – naprosto neće da se suzdrži od populističkog junačenja, koketiranja sa autoritarnim „prečicama“ i lupanja šakom o sto, smatrajući da je to stil i pristup politici koji se dopada njegovim potencijalnim biračima; e sad, ako usput nastrada kakva-takva u međuvremenu stvorena slika dubinske „reformisanosti“ nekadašnje Miloševićeve partije, pa nema veze, biće vremena za krpljenje i vađenje fleka, samo da se izbori što bolje pregrme.
Moglo bi se ovako o nesuzdržavanju nabrajati do sutra: Mlađan Dinkić i u skraćenicu URS ušuškana G17 ne mogu da se suzdrže da ne zajašu na talasu nezadovoljstva zbog „stranačkog zapošljavanja“ iako mnogi ponajpre baš njih povezuju s tim, Čedomir Jovanović, sa svojim tradicionalno teško svarljivim shvatanjem legalnosti, ne može da odoli a da se ne pohvali da je „jurio dvesta kilometara na sat“ ne bi li stigao na vreme u jednu televizijsku emisiju, nesvesno tako prikazujući sebe kao neodgovornu „opasnost na drumu“, zagovornici „belih listića“ ne mogu da se suzdrže promovisanja najzaumnijih teorija isisanih direktno iz malog prsta, a koje bi imale nekako dokazati suvislost nečega što nigde drugde na svetu ne postoji kao iole relevantna, kamoli „moralno superiorna“ opcija, i sve tako ukrug.
Šta je rezime? Biće da je rano za rezime: „sve ovo“ je tek istinski započelo... Nije ni najmanje teško dokazivati i dokazati neozbiljnost i neodgovornost postupanja većine ključnih aktera političke i javne scene u Srbiji, samo što to nikome ne rešava ni jedan problem. Izbori su svakako tu, i neko će na njima pobediti, formirati nekakvu većinu i voditi zemlju. Misliti, govoriti i delovati kao da je naprosto svejedno ko će to biti, na koncu je takođe jedna, možda i najradikalnija forma nesuzdržavanja: nesuzdržavanja od jeftine oholosti s preskupim posledicama.
Demokratska stranka se, uostalom, ne suzdržava ni od sasvim eksplicitne „negativne kapanje“ na račun glavnih konkurenata, što je potez koji nije samo etički dubiozan (zbog toga ovde malo koga boli glava) nego može da se pokaže i kontraproduktivnim. Ni beogradski gradonačelnik Dragan Đilas nije se ustezao da pokaže višak nervoze i verbalne arogancije prema nekadašnjem njujorškom gradonačelniku Rudiju Đulijaniju, kojeg su Nikolićevi naprednjaci doveli u Beograd kao svojevrsnu lobističku podršku.
Rudy Giuliani i Tomislav Nikolić, Beograd, april 2012.
Na drugoj strani, naprednjačkim uzdanicama i vedetama ništa nije važnije od takoreći „gandijevskog“ uzdržavanja u svakom smislu i u svakoj prilici, jer njih možda ništa ne može tako efikasno udaljiti od prikupljanja većine kao bilo kakav, makar i verbalni ispad koji bi podsetio biračko telo na njihovu neslavnu radikalsku prošlost. No, koliko god se vidljivo trudili, povremeno iz njihovih izjava – naročito ako novinar zna da ih pita prave stvari na pravi način – ipak izbije duh i dah starog i predobro poznatog, kao svojevrsna opomena onima koji kratko pamte i dugo zaboravljaju. Opomena o čemu? Recimo, o onoj narodnoj o vuku koji menja dlaku, što ne rezultira nužno promenom njegove ćudi.Ivica Dačić, šef socijalista koji su se unapred udobno pozicionirali kao ona „treća strana“ i poveliki „jezičak na vagi“ koji će navodno pretegnuti na demokratsku ili naprednjačku stranu, ne može ili – pre će biti – naprosto neće da se suzdrži od populističkog junačenja, koketiranja sa autoritarnim „prečicama“ i lupanja šakom o sto, smatrajući da je to stil i pristup politici koji se dopada njegovim potencijalnim biračima; e sad, ako usput nastrada kakva-takva u međuvremenu stvorena slika dubinske „reformisanosti“ nekadašnje Miloševićeve partije, pa nema veze, biće vremena za krpljenje i vađenje fleka, samo da se izbori što bolje pregrme.
Moglo bi se ovako o nesuzdržavanju nabrajati do sutra: Mlađan Dinkić i u skraćenicu URS ušuškana G17 ne mogu da se suzdrže da ne zajašu na talasu nezadovoljstva zbog „stranačkog zapošljavanja“ iako mnogi ponajpre baš njih povezuju s tim, Čedomir Jovanović, sa svojim tradicionalno teško svarljivim shvatanjem legalnosti, ne može da odoli a da se ne pohvali da je „jurio dvesta kilometara na sat“ ne bi li stigao na vreme u jednu televizijsku emisiju, nesvesno tako prikazujući sebe kao neodgovornu „opasnost na drumu“, zagovornici „belih listića“ ne mogu da se suzdrže promovisanja najzaumnijih teorija isisanih direktno iz malog prsta, a koje bi imale nekako dokazati suvislost nečega što nigde drugde na svetu ne postoji kao iole relevantna, kamoli „moralno superiorna“ opcija, i sve tako ukrug.
Šta je rezime? Biće da je rano za rezime: „sve ovo“ je tek istinski započelo... Nije ni najmanje teško dokazivati i dokazati neozbiljnost i neodgovornost postupanja većine ključnih aktera političke i javne scene u Srbiji, samo što to nikome ne rešava ni jedan problem. Izbori su svakako tu, i neko će na njima pobediti, formirati nekakvu većinu i voditi zemlju. Misliti, govoriti i delovati kao da je naprosto svejedno ko će to biti, na koncu je takođe jedna, možda i najradikalnija forma nesuzdržavanja: nesuzdržavanja od jeftine oholosti s preskupim posledicama.