Dugogodišnji radikalski, pa posle naprednjački politički partneri Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić iznova su se potvrdili kao neprevaziđeni majstori malih pobeda: kad god treba dokazati snagu tamo gde je to sporedno, oni trijumfuju; kad god to treba pretočiti u osvajanje realne vlasti u Srbiji, oni nekako uspeju da propadnu. Ovde, naravno, ne računam onaj period pre petog oktobra dvehiljadite, kada ih je Slobodan Milošević teglio za sobom.
Tako je nekako i sa fertutmom oko trećih ponovljenih opštinskih izbora na beogradskom Voždovcu. Sa ili bez realne potrebe i utemeljenja u stvarnosti, od tih je izbora isfabrikovan bog-zna-kako relevantan test «prolaznog vremena» političkih stranaka u Srbiji, a pre svega dveju najpopularnijih. Po ovom kriterijumu, ispalo bi da je Demokratska stranka u velikoj defanzivi, a SNS u nezadrživom napredovanju. Međutim, istog dana održani izbori u Kostolcu, kao i oni nedavni u Vrbasu (a ni jedna od tih dveju sredina nikako ne spada među «tradicionalno naklonjene demokratama») doneli su sasvim različit rezultat: ubedljivu prednost demokrata nad naprednjacima, kao i veoma jak uticaj SPS-a, koji je svoju sudbinu u ovoj fazi nekako vezao uz demokrate, i tome teško da će ubrzo doći kraj.
Sve ovo valja i te kako imati na umu pre nego što se ipak fokusiramo na Voždovac. Dakle, zašto su demokrate «pukle»? Najpre, DS drži vlast u toj opštini preko decenije u kontinuitetu, i tu neizostavno dolazi do zamora materijala, makar onog glasačkog. Dalje, izgleda da naprosto postoji neki problem sa beogradskim demokratama u poslednje vreme: DS «razbija» svugde u Vojvodini, vrlo dobro se drži i južno od Beograda, osvajajući i sredine gde je do pre koju godinu biti demokrata bilo isto kao da si NATO-komandos, samo je u Beogradu sa okolinom sve to nekako... kilavo. O čemu se radi? Možda bi Boris Tadić mogao da razmisli o tome. Možda se mnogim Beograđanima, naročito osiromašenima i skrajnutima, ne dopada da im demokratiju prodaju prebogati arogantni japiji koji deluju tragično neautentično čak i kad rade nešto korisno ili govore suštu istinu? Uz sve te važne faktore, evo i jednog možda sporednog: zašto demokrate jedini nastupaju pod pseudonimom? Evo, vaš komentator takođe glasa na Voždovcu. Držim da sam relativno pismen čovek, no u nedelju sam tri puta pažljivo prešao listu dok ih nisam jedvice našao: bili su se sakrili u nešto što se zove «Za bolji Voždovac» (makar da je bilo «Za evropski Voždovac», to smo već naučili...), dok su ama baš sve druge stranke nastupale pod krsnim imenom, kako i treba...
U tim okolnostima, naprednjačkim populističkim prepredenjacima, i kuvanim i pečenim u toj vrsti politike, a pri tome blagotvorno oslobođenim grotesknog šešeljističkog ekstremizma, nije bilo teško da osvoje simpatije pre svega pauperizovane periferijske i prigradske mase. Nema u tome, dakle, nikakvog «fenomena»: prostor se otvorio, oni su ga zauzeli.
Šta je sa drugima? Koštunica i Ilić stabilizovali su se na onome što je, očigledno, postalo njihova mera, a što im omogućuje tek da budu sitna pratnja Nikoliću i Vučiću. Naravno, ako se to ikako uklopi u mišljenje Vojislava Koštunice o sebi kao o Državniku koji ima misiju da lično spase Srbiju od svakakvih novovekih pošasti... Socijalisti su na Voždovcu relativno slabo prošli, ali to teško da je njihova prava mera, jer svugde drugde postižu mnogo bolji rezultat: ovde su očigledno pali žrtvom stvorene atmosfere demokratsko-naprednjačkog derbija.
Totalni gubitnici ovih izbora jesu radikali i LDP. Radikali su i ovaj put potvrdili da nemaju pravu političku perspektivu, osim kao nekakve cipelobacajuće «dvorske lude» srpske političke scene: odlaskom većeg i, najblaže rečeno, racionalnijeg dela stranke, ono što je u njoj preostalo – da pokorno osluškuje vox dei iz Haga – ostalo je bez bilo kakve suvisle ideje, bez ikakve orijentacije u novom vremenu. LDP je, reklo bi se, doživeo bolan šamar od sopstvenih glasača, koji nisu želeli da honorišu politiku koja deluje kao pragmatizam koji je sam sebi svrha, i za koju građani više ne umeju da prepoznaju šta je to što njima donosi. U ovom kontekstu zvuči posebno tragikomično izjava od pre neki dan jednog od čelnika stranke kako je LDP već sada stabilan na 10 odsto u Srbiji, a na čak 15 odsto u Beogradu – a svi koji drukčije kažu, kleveću i lažu... Važi, ako je Voždovac u Nišu. Ni G 17 nije uspeo da prebaci cenzus, ali to nekako niko nije ni očekivao da će se dogoditi, pa nema ni posebnog uzbuđivanja oko toga; štaviše, prava je misterija kako je ova stranka, nakon svega što je učinila ili pretrpela, uspela da animira toliki broj birača da im procenat glasova bude relativno blizu «cenzusne granice»?
Kako god bilo, voždovačka izborna šatra se rasklapa, karavan ide dalje. Neko će možda nešto i da nauči, mnogi neće ništa, jer misle da već sve znaju. Takvi su najgori za politiku, ali iz nekog razloga, baš takvih ima najviše.
Tako je nekako i sa fertutmom oko trećih ponovljenih opštinskih izbora na beogradskom Voždovcu. Sa ili bez realne potrebe i utemeljenja u stvarnosti, od tih je izbora isfabrikovan bog-zna-kako relevantan test «prolaznog vremena» političkih stranaka u Srbiji, a pre svega dveju najpopularnijih. Po ovom kriterijumu, ispalo bi da je Demokratska stranka u velikoj defanzivi, a SNS u nezadrživom napredovanju. Međutim, istog dana održani izbori u Kostolcu, kao i oni nedavni u Vrbasu (a ni jedna od tih dveju sredina nikako ne spada među «tradicionalno naklonjene demokratama») doneli su sasvim različit rezultat: ubedljivu prednost demokrata nad naprednjacima, kao i veoma jak uticaj SPS-a, koji je svoju sudbinu u ovoj fazi nekako vezao uz demokrate, i tome teško da će ubrzo doći kraj.
Sve ovo valja i te kako imati na umu pre nego što se ipak fokusiramo na Voždovac. Dakle, zašto su demokrate «pukle»? Najpre, DS drži vlast u toj opštini preko decenije u kontinuitetu, i tu neizostavno dolazi do zamora materijala, makar onog glasačkog. Dalje, izgleda da naprosto postoji neki problem sa beogradskim demokratama u poslednje vreme: DS «razbija» svugde u Vojvodini, vrlo dobro se drži i južno od Beograda, osvajajući i sredine gde je do pre koju godinu biti demokrata bilo isto kao da si NATO-komandos, samo je u Beogradu sa okolinom sve to nekako... kilavo. O čemu se radi? Možda bi Boris Tadić mogao da razmisli o tome. Možda se mnogim Beograđanima, naročito osiromašenima i skrajnutima, ne dopada da im demokratiju prodaju prebogati arogantni japiji koji deluju tragično neautentično čak i kad rade nešto korisno ili govore suštu istinu? Uz sve te važne faktore, evo i jednog možda sporednog: zašto demokrate jedini nastupaju pod pseudonimom? Evo, vaš komentator takođe glasa na Voždovcu. Držim da sam relativno pismen čovek, no u nedelju sam tri puta pažljivo prešao listu dok ih nisam jedvice našao: bili su se sakrili u nešto što se zove «Za bolji Voždovac» (makar da je bilo «Za evropski Voždovac», to smo već naučili...), dok su ama baš sve druge stranke nastupale pod krsnim imenom, kako i treba...
U tim okolnostima, naprednjačkim populističkim prepredenjacima, i kuvanim i pečenim u toj vrsti politike, a pri tome blagotvorno oslobođenim grotesknog šešeljističkog ekstremizma, nije bilo teško da osvoje simpatije pre svega pauperizovane periferijske i prigradske mase. Nema u tome, dakle, nikakvog «fenomena»: prostor se otvorio, oni su ga zauzeli.
Šta je sa drugima? Koštunica i Ilić stabilizovali su se na onome što je, očigledno, postalo njihova mera, a što im omogućuje tek da budu sitna pratnja Nikoliću i Vučiću. Naravno, ako se to ikako uklopi u mišljenje Vojislava Koštunice o sebi kao o Državniku koji ima misiju da lično spase Srbiju od svakakvih novovekih pošasti... Socijalisti su na Voždovcu relativno slabo prošli, ali to teško da je njihova prava mera, jer svugde drugde postižu mnogo bolji rezultat: ovde su očigledno pali žrtvom stvorene atmosfere demokratsko-naprednjačkog derbija.
Totalni gubitnici ovih izbora jesu radikali i LDP. Radikali su i ovaj put potvrdili da nemaju pravu političku perspektivu, osim kao nekakve cipelobacajuće «dvorske lude» srpske političke scene: odlaskom većeg i, najblaže rečeno, racionalnijeg dela stranke, ono što je u njoj preostalo – da pokorno osluškuje vox dei iz Haga – ostalo je bez bilo kakve suvisle ideje, bez ikakve orijentacije u novom vremenu. LDP je, reklo bi se, doživeo bolan šamar od sopstvenih glasača, koji nisu želeli da honorišu politiku koja deluje kao pragmatizam koji je sam sebi svrha, i za koju građani više ne umeju da prepoznaju šta je to što njima donosi. U ovom kontekstu zvuči posebno tragikomično izjava od pre neki dan jednog od čelnika stranke kako je LDP već sada stabilan na 10 odsto u Srbiji, a na čak 15 odsto u Beogradu – a svi koji drukčije kažu, kleveću i lažu... Važi, ako je Voždovac u Nišu. Ni G 17 nije uspeo da prebaci cenzus, ali to nekako niko nije ni očekivao da će se dogoditi, pa nema ni posebnog uzbuđivanja oko toga; štaviše, prava je misterija kako je ova stranka, nakon svega što je učinila ili pretrpela, uspela da animira toliki broj birača da im procenat glasova bude relativno blizu «cenzusne granice»?
Kako god bilo, voždovačka izborna šatra se rasklapa, karavan ide dalje. Neko će možda nešto i da nauči, mnogi neće ništa, jer misle da već sve znaju. Takvi su najgori za politiku, ali iz nekog razloga, baš takvih ima najviše.