Čudno meandrira srpska politička scena, ponekad se nedeljama „ništa“ ne dešava, posmatrač ima dojam da su, što bi rekao Pesnik „uloge davno podijeljene i svak ide svojim putem“, a onda se najednom nagomila toliko događanja da se čini kao da se za dva-tri dana njima može ispuniti bar mesečna kvota zbivanja u nekoj „uravnoteženijoj“ zemlji. Pa onda opet malo sivila, letargije i prividnog nedešavanja, pa potom iz početka...
Samo u poslednjih nedelju dana, recimo, imali smo nimalo beznačajne odjeke i reagovanja – kao naznake mogućih tektonskih pomeranja – na kosovske lokalne izbore, u kojima je učešće uzela manjina Srba, ali je i ta manjina, bar kada je teritorija južno od Ibra u pitanju, bila više nego dovoljna da čak i poneko od zvaničnika nevoljko prizna da sa politikom Beograda prema Kosovu, pa i prema tamošnjim Srbima (kojima se, u najboljem koštuničinskom maniru, ne nudi ništa opipljivije od budničarskih fraza tipa „izdržite braćo, sad će konjica, samo što nije!“), nešto fundamentalno nije u redu, i da se to nešto neće promeniti samo od sebe.
Potom je na parlamentarni dnevni red napokon, po hitnom postupku (zanimljivo: hitni postupak koji se vuče preko godinu dana... No, i to je umeće politike u Srbiji) došao Statut Vojvodine, kao i Zakon o nadležnostima koji ga prati. Naravno, nije već neko vreme bilo dileme hoće li Statut i Zakon biti izglasani – dakako da hoće; jasno je da za to postoje glasovi cele vladajuće većine, te LDP-a. Nejasno je bilo samo kolika će još dodatna oštećenja i čerupanja pretrpeti dok konačno ne budu ozvaničeni. Na drugoj strani, desna opozicija je u Statutu videla „zicer“ priliku za sebe, da se podigne malo „patriotske“ larme, da skoči „državotvorni adrenalin“ – samo što je Srbija od njega preumorna: čak ga ni Kosovo nije prošle godine diglo na duže od tri-četiri hektična i bezglava februarska dana – a bogme i da ostvari kakvo takvo, što su nekad govorili komunisti „idejno i akciono jedinstvo“. Međutim, od ovog poslednjeg uglavnom nema ništa, jer Šešelj ne bi ni po cenu života priznao pravo prvenstva „izdajniku“ Nikoliću, a ni Koštunica nije baš rad – ako ne mora, a on pažljivo gleda da nikada ništa ne mora – da bude „druga violina“, uz čoveka za kojeg nesumnjivo smatra da mu po političko-patriotskoj kompetentnosti nije ni do kolena, i to zapravo ni ne krije. A to što se Velimir Ilić toliko istrčao pledirajući za svrstavanje cele desne opozicije iza Nikolićevih naprednjaka, nikako ne znači da je Ilićev politički njuh i instinkt preživljavanja oslabio, naprotiv: to znači da je s njim sve u najboljem redu, i da dobro procenjuje gde bi se najbolje mogao udomiti, kao i da je sada poslednji čas za zauzimanje dobre startne pozicije.
Na sav taj domaći galimatijas, stižu kontradiktorne vesti iz Evrope: „pad Šengena“ je gotova stvar, nekakvo odmrzavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sve je izglednije, Serž Bramerc je zadovoljan, svi ovih dana tapšu zvanični Beograd po širokom vaterpolističkom ramenu, ali istovremeno se prvi put u jednom zvaničnom dokumentu EU kao celine govori o Kosovu na onaj način na koji se govori o nezavisnim, međunarodno priznatim državama... Da li nas to vodi tamo gde su neki od nas upozoravali da će se pre ili kasnije stići: svi drugi problemi su relativno jednostavno rešivi, uz dobar i pažljiv rad, što je nešto kroz šta su prošle i druge bivše kandidatkinje, sadašnje članice Evropske unije. Ali, ima li Srbiji prolaza kroz uska i sve uža briselska vrata bez neke forme trajnog institucionalnog rešavanja odnosa sa Kosovom, šta god ono inače bilo za čuvenu preambulu Ustava Srbije? Hoće li Srbiji biti dostavljena „ponuda koju ne može da odbije“? Doduše, Vuk Jeremić sigurno misli da može, ali lako je njemu, on ionako živi svugde osim ovde. Mi koji smo ovde moraćemo i o tome ozbiljnije da razmišljamo, pre ili kasnije.
Samo u poslednjih nedelju dana, recimo, imali smo nimalo beznačajne odjeke i reagovanja – kao naznake mogućih tektonskih pomeranja – na kosovske lokalne izbore, u kojima je učešće uzela manjina Srba, ali je i ta manjina, bar kada je teritorija južno od Ibra u pitanju, bila više nego dovoljna da čak i poneko od zvaničnika nevoljko prizna da sa politikom Beograda prema Kosovu, pa i prema tamošnjim Srbima (kojima se, u najboljem koštuničinskom maniru, ne nudi ništa opipljivije od budničarskih fraza tipa „izdržite braćo, sad će konjica, samo što nije!“), nešto fundamentalno nije u redu, i da se to nešto neće promeniti samo od sebe.
Potom je na parlamentarni dnevni red napokon, po hitnom postupku (zanimljivo: hitni postupak koji se vuče preko godinu dana... No, i to je umeće politike u Srbiji) došao Statut Vojvodine, kao i Zakon o nadležnostima koji ga prati. Naravno, nije već neko vreme bilo dileme hoće li Statut i Zakon biti izglasani – dakako da hoće; jasno je da za to postoje glasovi cele vladajuće većine, te LDP-a. Nejasno je bilo samo kolika će još dodatna oštećenja i čerupanja pretrpeti dok konačno ne budu ozvaničeni. Na drugoj strani, desna opozicija je u Statutu videla „zicer“ priliku za sebe, da se podigne malo „patriotske“ larme, da skoči „državotvorni adrenalin“ – samo što je Srbija od njega preumorna: čak ga ni Kosovo nije prošle godine diglo na duže od tri-četiri hektična i bezglava februarska dana – a bogme i da ostvari kakvo takvo, što su nekad govorili komunisti „idejno i akciono jedinstvo“. Međutim, od ovog poslednjeg uglavnom nema ništa, jer Šešelj ne bi ni po cenu života priznao pravo prvenstva „izdajniku“ Nikoliću, a ni Koštunica nije baš rad – ako ne mora, a on pažljivo gleda da nikada ništa ne mora – da bude „druga violina“, uz čoveka za kojeg nesumnjivo smatra da mu po političko-patriotskoj kompetentnosti nije ni do kolena, i to zapravo ni ne krije. A to što se Velimir Ilić toliko istrčao pledirajući za svrstavanje cele desne opozicije iza Nikolićevih naprednjaka, nikako ne znači da je Ilićev politički njuh i instinkt preživljavanja oslabio, naprotiv: to znači da je s njim sve u najboljem redu, i da dobro procenjuje gde bi se najbolje mogao udomiti, kao i da je sada poslednji čas za zauzimanje dobre startne pozicije.
Na sav taj domaći galimatijas, stižu kontradiktorne vesti iz Evrope: „pad Šengena“ je gotova stvar, nekakvo odmrzavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sve je izglednije, Serž Bramerc je zadovoljan, svi ovih dana tapšu zvanični Beograd po širokom vaterpolističkom ramenu, ali istovremeno se prvi put u jednom zvaničnom dokumentu EU kao celine govori o Kosovu na onaj način na koji se govori o nezavisnim, međunarodno priznatim državama... Da li nas to vodi tamo gde su neki od nas upozoravali da će se pre ili kasnije stići: svi drugi problemi su relativno jednostavno rešivi, uz dobar i pažljiv rad, što je nešto kroz šta su prošle i druge bivše kandidatkinje, sadašnje članice Evropske unije. Ali, ima li Srbiji prolaza kroz uska i sve uža briselska vrata bez neke forme trajnog institucionalnog rešavanja odnosa sa Kosovom, šta god ono inače bilo za čuvenu preambulu Ustava Srbije? Hoće li Srbiji biti dostavljena „ponuda koju ne može da odbije“? Doduše, Vuk Jeremić sigurno misli da može, ali lako je njemu, on ionako živi svugde osim ovde. Mi koji smo ovde moraćemo i o tome ozbiljnije da razmišljamo, pre ili kasnije.