Šestomajski (iliti „đurđevdanski“) izbori u Srbiji mogli su mnogo koga naučiti mnogo čemu, mada se to verovatno neće dogoditi: ovde je pitanje doslednosti i jedne osobene vizije časti da se pouke stvarnosti ignorišu.
Dakako, ni „lekcije“ izbornim učesnicima nipošto nisu iste težine. Najtežu je ipak dobila Srpska napredna stranka, sa pomalo bizarnom svitom svojih koalicionih partnera (stranka Velimira Ilića, Aleksandar Vulin, porodica Karić...). Naprednjaci su, naime, još poodavno sami sebe proglasili za izborne dobitnike i za sledeću garnituru na vlasti, pa je samo bilo pitanje kojom će tačno – ali svakako znatnom – razlikom potući „Tadićev režim“ ili „žute“, kako „od milja“ nazivaju demokrate u redovnim nastupima maštovitosti. Dobro, svaka stranka voli da se „pumpa“ pred izbore, ali ovo sa naprednjacima kao sledećom velikom stvari u srpskoj politici nekako je ispalo jedno gotovo pa sveopšte uverenje, čak bi se reklo da su i neki ljudi iz srca vlasti poverovali u to kao u nekakvu neminovnost, kao da zaslepljeni i paralizovani stoje na pruzi i zure u jureći u voz koji pukom silom inercije gazi sve pred sobom, pa će pregaziti i njih. Šta se, međutim, dogodilo? Tomislav Nikolić je po prvi put uspeo da izgubi već i prvi krug predsedničkih izbora od svog večitog uspešnijeg rivala Borisa Tadića, a na parlamentarnom nivou naprednjaci su ostvarili vrlo mršavu prednost nad listom demokrata, prednost koju po svoj prilici neće moći da konvertuju u buduću izvršnu vlast jer im je „koalicioni kapacitet“ znatno slabiji. Na vojvođanskom nivou prošli su, očekivano, još slabije, kao i u znatnoj većini gradova i opština, dok je ono što je Aleksandar Vučić doživeo u Beogradu od Dragana Đilasa najbolje opisivo jednim „saobraćajnim“ terminom: havarija.
Razume sa da ništa još nije sasvim gotovo: Nikolić ima izvesnih šansi na predsedničkim izborima, mada bi sada ipak već bilo poveliko iznenađenje da Tadić uspe da propusti da poentira. To bi – naime, eventualni Nikolićev uspeh – možda moglo da promeni raspored snaga i oko formiranja vlade, ali ipak valja imati na umu da ništa od toga nije naročito verovatno. Mnogo se izglednijom čini pobeda Tadića i formiranje vlade demokrata i ojačalih socijalista (s tim da početnom retoričkom bahaćenju njihovog lidera Dačića ne treba pridavati ozbiljnu pažnju), u kojoj bi se našlo mesta za URS, ili za LDP, ili čak za obe ove stranke/grupacije koje su se plasirale u donji dom parlamentarne tabele, što je za URS popriličan uspeh, a za LDP možda izvestan podbačaj, s obzirom na (očigledno preterana) predizborna očekivanja.
A šta bi bila pouka za demokrate? Vlast će verovatno ostati u njihovim rukama, ali nema sumnje da su oslabljeni, što ih može koštati mnogih ustupaka. Ipak, birači ih nisu „kaznili“ ni približno snažno kako je sa svih strana bilo najavljivano i očekivano. Zašto je tome tako? Razloga je više, ali čini se da je glavni ipak onaj o kome se nekako najmanje govori: nedostatak verodostojne alternative. „Prosečan“ glasač je imao mnogo razloga da detašira „tadićevce“ u opoziciju, ali biće da se nije usudio da to učini videvši s kim ima posla. Naime, količina inkompetencije koju su naprednjaci dosledno pokazivali na svim nivoima i u svim aspektima (od grotesknog „štrajka glađu“ pa do farse oko Nikolićeve misteriozne diplome na nekom fakultetu kojem je vraški teško ući u trag) izgleda da je obeshrabrila mnoge koji bi jako rado glasali protiv vlasti, ali ne bi baš da glasaju i protiv sebe samih.
Ovde, međutim, dolazimo do novog zapleta: nakon početnog zaprepašćenja svojom pirovom pobedom koja snažno miriše na dalekosežan poraz (uključujući i političko penzionisanje Tomislava Nikolića ako opet izgubi od Tadića), naprednjaci su rešili da odigraju va bank pričom o „ogromnoj izbornoj krađi“ kojom im je, je li, oteta pobeda, i to ona „od petnaest odsto“. Da je nekih mućki moglo biti, ali da one ni približno ne mogu biti tolikih razmera da bi bitno prekrojile rezultate izbora, to će vam reći manje-više svako ko je u životu (ili barem nakon 2000) učestvovao u radu nekog izbornog odbora, ali ta gotovo izvesno šupljikava priča ima za cilj da nekako „opravda“ naprednjački rezultat, pa i da ih volšebno „vrati u igru“. Radi se o kockanju dosta ozbiljnim stvarima, i teško jer zamisliti da to može da se završi nekako drugačije nego „izduvavanjem“ cele priče. A to što je ona uopšte pokrenuta na ovaj način i sa ovakvim motivima, pokazuje da želje za učenjem na sopstvenim greškama nema pa nema.
Ostatak desnice prošao je traljavo, DSS je doduše potvrdio svoju ulogu stabilnog, ali ne mnogo „opasnog“ desnog korektiva mejnstrima, „Dveri“ su ostale malo ispod cenzusa napravivši tako lepu štetu sopstvenom ideološkom taboru, a Šešeljevi su radikali – nekada najveća stranka u Srbiji – po prvi put ostali ispod cenzusa i doživeli istorijski brodolom koji je zapravo nešto mnogo više od potopa jedne stranke. No, taj „slučaj“ zavređuje zasebnu analizu u narednim danima, baš kao i Dačićev, što bi rekao Breht, „zadrživi uspon“. A bogme i rast Lige socijaldemokrata na vojvođanskoj sceni.
Kako god bilo, sledi drugi predsednički krug, i još mnogo, mnogo krugova zakulisne političke trgovine. Kome je to zanimljivo, neće mu biti dosadno...
Dakako, ni „lekcije“ izbornim učesnicima nipošto nisu iste težine. Najtežu je ipak dobila Srpska napredna stranka, sa pomalo bizarnom svitom svojih koalicionih partnera (stranka Velimira Ilića, Aleksandar Vulin, porodica Karić...). Naprednjaci su, naime, još poodavno sami sebe proglasili za izborne dobitnike i za sledeću garnituru na vlasti, pa je samo bilo pitanje kojom će tačno – ali svakako znatnom – razlikom potući „Tadićev režim“ ili „žute“, kako „od milja“ nazivaju demokrate u redovnim nastupima maštovitosti. Dobro, svaka stranka voli da se „pumpa“ pred izbore, ali ovo sa naprednjacima kao sledećom velikom stvari u srpskoj politici nekako je ispalo jedno gotovo pa sveopšte uverenje, čak bi se reklo da su i neki ljudi iz srca vlasti poverovali u to kao u nekakvu neminovnost, kao da zaslepljeni i paralizovani stoje na pruzi i zure u jureći u voz koji pukom silom inercije gazi sve pred sobom, pa će pregaziti i njih. Šta se, međutim, dogodilo? Tomislav Nikolić je po prvi put uspeo da izgubi već i prvi krug predsedničkih izbora od svog večitog uspešnijeg rivala Borisa Tadića, a na parlamentarnom nivou naprednjaci su ostvarili vrlo mršavu prednost nad listom demokrata, prednost koju po svoj prilici neće moći da konvertuju u buduću izvršnu vlast jer im je „koalicioni kapacitet“ znatno slabiji. Na vojvođanskom nivou prošli su, očekivano, još slabije, kao i u znatnoj većini gradova i opština, dok je ono što je Aleksandar Vučić doživeo u Beogradu od Dragana Đilasa najbolje opisivo jednim „saobraćajnim“ terminom: havarija.
Razume sa da ništa još nije sasvim gotovo: Nikolić ima izvesnih šansi na predsedničkim izborima, mada bi sada ipak već bilo poveliko iznenađenje da Tadić uspe da propusti da poentira. To bi – naime, eventualni Nikolićev uspeh – možda moglo da promeni raspored snaga i oko formiranja vlade, ali ipak valja imati na umu da ništa od toga nije naročito verovatno. Mnogo se izglednijom čini pobeda Tadića i formiranje vlade demokrata i ojačalih socijalista (s tim da početnom retoričkom bahaćenju njihovog lidera Dačića ne treba pridavati ozbiljnu pažnju), u kojoj bi se našlo mesta za URS, ili za LDP, ili čak za obe ove stranke/grupacije koje su se plasirale u donji dom parlamentarne tabele, što je za URS popriličan uspeh, a za LDP možda izvestan podbačaj, s obzirom na (očigledno preterana) predizborna očekivanja.
„Prosečan“ glasač je imao mnogo razloga da detašira „tadićevce“ u opoziciju, ali biće da se nije usudio da to učini videvši s kim ima posla.
Ovde, međutim, dolazimo do novog zapleta: nakon početnog zaprepašćenja svojom pirovom pobedom koja snažno miriše na dalekosežan poraz (uključujući i političko penzionisanje Tomislava Nikolića ako opet izgubi od Tadića), naprednjaci su rešili da odigraju va bank pričom o „ogromnoj izbornoj krađi“ kojom im je, je li, oteta pobeda, i to ona „od petnaest odsto“. Da je nekih mućki moglo biti, ali da one ni približno ne mogu biti tolikih razmera da bi bitno prekrojile rezultate izbora, to će vam reći manje-više svako ko je u životu (ili barem nakon 2000) učestvovao u radu nekog izbornog odbora, ali ta gotovo izvesno šupljikava priča ima za cilj da nekako „opravda“ naprednjački rezultat, pa i da ih volšebno „vrati u igru“. Radi se o kockanju dosta ozbiljnim stvarima, i teško jer zamisliti da to može da se završi nekako drugačije nego „izduvavanjem“ cele priče. A to što je ona uopšte pokrenuta na ovaj način i sa ovakvim motivima, pokazuje da želje za učenjem na sopstvenim greškama nema pa nema.
Ostatak desnice prošao je traljavo, DSS je doduše potvrdio svoju ulogu stabilnog, ali ne mnogo „opasnog“ desnog korektiva mejnstrima, „Dveri“ su ostale malo ispod cenzusa napravivši tako lepu štetu sopstvenom ideološkom taboru, a Šešeljevi su radikali – nekada najveća stranka u Srbiji – po prvi put ostali ispod cenzusa i doživeli istorijski brodolom koji je zapravo nešto mnogo više od potopa jedne stranke. No, taj „slučaj“ zavređuje zasebnu analizu u narednim danima, baš kao i Dačićev, što bi rekao Breht, „zadrživi uspon“. A bogme i rast Lige socijaldemokrata na vojvođanskoj sceni.
Kako god bilo, sledi drugi predsednički krug, i još mnogo, mnogo krugova zakulisne političke trgovine. Kome je to zanimljivo, neće mu biti dosadno...