(Komentar*)
Nekada su građanke i građani socijalističke Jugoslavije hodočastili u Trst po originalne farmerke i razna druga potrošačka dobra kojih kod nas ili nije bilo, ili su bile dostupne samo inferiorne kopije; mnogim Jugoslovenima famozni crveni pasoš i nije trebao za nešto drugo nego za izlete do ovog pograničnog italijanskog grada na samom krovu Mediterana kao svojevrsnog „izloga Zapada“. Za ono dalje od izloga nisu imali obilje radoznalosti.
Mnogo godina kasnije, nema ni Jugoslavije ni socijalizma, a u Trstu je održan još jedan u beskrajnom nizu sastanaka predstavnika onih nekadašnjih bratskih republika, danas suverenih država, uz učešće i benevolentno pokroviteljstvo prvih ljudi zemalja Evropske unije. Neki od nas su možda stekli trajnu alergiju na ovakve samite jer se sećaju da je i vreme raspadanja i fragmentarizacije zemlje bilo obeleženo takvim sastancima svih naših glavešina – jalovim i uzaludnim – ali ovaj put je intencija suprotne naravi, umesto fisije ide se k nekoj vrsti fuzije, pa zato s analogijama ipak ne treba preterivati.
Vaš browser nepodržava HTML5
Lideri Zapadnog Balkana u Trstu
Na drugoj strani, kad smo već u Trstu, ne nalazi li se u njegovoj neposrednoj blizini Piranski zaliv? Slovenija i Hrvatska, jedine dve nekadašnje jugoslovenske republike koje su formalno pobegle iz „zapadnobalkanskog“ karakazana i postale punopravne članice Evropske unije, već četvrt veka ne mogu da reše međusobne teritorijalne (i imovinske) sporove, u osnovi minorne i banalne, nego obostranom nepopustljivošću uzdignutom na ravan principa stalno iznova stvaraju toksičnu i tenzičnu atmosferu u međusobnim odnosima. Pri tome relacije Slovenije i Hrvatske ne opterećuje ni ratna prošlost ni štošta drugo što je malo istočnije i južnije sveprisutno. To ne deluje baš kao neki uzor i inspiracija, još manje kao dokaz da uspešne „evrointegracije“ otklanjaju hronične balkanske probleme.
Kako god bilo, u Trstu su se okupili najviši predstavnici zemalja iz „čekaonice EU“ i potpisali „Sporazum o transportnoj zajednici Zapadnog Balkana“ čiji je cilj, pojednostavljeno rečeno, da maksimalno moguće pojednostavi kretnje ljudi i robe na ovom području i da ukloni suvišne barijere svih vrsta, od onih administrativnih, pa o onih koje nameće samo pretežno tragično stanje putne i železničke infrastrukture u ovom delu Evrope, koja bi putniku namerniku iz razvijenijih zemalja mogla da posluži kao neka vrsta vremeplova uživo, kao živi podsetnik na njegovu ranu mladost – pod uslovom da je taj putnik dovoljno star da se seća koječega što je ovde i dalje aktuelno.
Od ovakvog samita sigurno ne može biti štete, a koliko će biti stvarne koristi, to će u konačnici opet zavisiti pre svega od onoga što „zapadnobalkanski“ lideri budu činili kada se kamere ugase i kada se sa protokolarnih osmeha pređe na stvarni život, u kojem odmah iskrsnu najneverovatnije političke prepreke, resantimani, tvrdoglavosti i slično, a čak i kada nema toga, uvek, na svakom koraku i pri bilo kojem poduhvatu koji stanovnicima ovog kutka Evrope olakšava život može da se ukaže pretnja i smetnja u vidu otvoreno ili prikriveno koruptivnih očekivanja, koja ako ne zadovoljite, nema ništa od poslova, od napretka, od integracija svih vrsta. A ako ih zadovoljite, onda se opet vrtite u začaranom krugu...
Pravljenje problema od Makedonije: Ivica Dačić
Čak ni ovakva prigoda nije bila dovoljna da bar na deklarativnom nivou sve prođe kako treba. Jedna je zemlja, Bosna i Hercegovina, sa samita upadljivo odsustvovala, to jest, njenog potpisa na Sporazumu bar za sada nema, zato što predstavnici dvaju bosanskohercegovačkih entiteta nisu mogli da se usaglase. Pa tako ispada da u samom središtu balkanskog poluostrva zjapi pozamašna „ozonska rupa“. Ili, recimo, istog dana dok se u Trstu održava ovakav samit, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić dopušta sebi još jednu u seriji eskapada na račun susedne Republike Makedonije, vajkajući se zbog tobožnje greške Srbije što je ovu zemlju uopšte priznala pod njenim ustavnim imenom.
Daleko od toga da samit u Trstu ne treba pozdraviti, samo što nas iskustvo opominje da se njegovim rezultatima ne nadamo pre nego što ih vidimo, jer su ovdašnje političke elite, s relativno retkim izuzecima, upravo na trajno nerešenim kofliktima i na svakovrsnim toksičnim resantimanima prema susedima izgradile ceo svoj simbolički politički kapital (a bogme i onaj stvarni, opipljivi) i zato neće tako lako promeniti modus operandi, naprotiv, eksploatisaće ga dokle god mogu, a moći će sve dok im građani njihovih zemalja to dopuštaju. Što po svoj prilici znači da za njih još dugo neće biti zime, a građanima kako se zalomi. Možda nekad i dočekaju do i oni ponovo dođu do Trsta bez više graničnih i ostalih putnih komplikacija nego što ih danas teba savladati, recimo, od Lisabona do Štokholma.