Tri dana pred vanredne parlamentarne izbore, u predvečerje preduge i besmislene „predizborne ćutnje“ (anglosaksonske, ali i mnoge evropske kontinentalne zemlje ne poznaju taj običaj sa zakonskim prerogativima, ili ga ne tumače ovako restriktivno), političari i stranke upućuju poslednje poruke potencijalnim glasačima, „grebući“ se za koji promil glasova više. Nekima je to potrebno zbog komfornijeg položaja u vlasti, drugima radi elementarnog opstanka na parlamentarnoj sceni.
Ono na šta ni jedni ni drugi nemaju suvisli odgovor, a što ionako zapitkuje samo poneki „dosadnjaković“ i „cepidlaka“ jete pitanje smisla raspisivanja vanrednih izbora bez krize vlade ili raspada vladajuće koalicije. I to ne zato što niko ne bi znao odgovor, nego upravo zato to ga svi odlično znaju, ali malo kome odgovara da se taj odgovor otvoreno formuliše: zato što vladajuća Srpska napredna stranka i njen lider Aleksandar Vučić naprosto procenjuju da je ovo pravi trenutak za optimalno kapitalizovanje visokog rejtinga. Srbija, dakle, ima naprosto da se prilagodi njihovim potrebama i ambicijama, a kome se to ne sviđa, taj je ionako „ekstremista“ i „plaćenik tajkuna“.
Ipak, tačno je da se tako nešto usred mandata ne radi, te da to nisu činili ni Đinđić ni Koštunica ni Živković (nakon“Sablje“) ni Tadić, ali s druge strane, nije li malo smešno i naivno to odmeravanje naprednjačke tehnike vladanja sa onom koju su gajili razni „petooktobarci“ tokom prethodne decenije? Možda je o tome trebalo misliti ranije, sada ionako nema mnogo izgleda da se tu nešto učini.
Niko ne dovodi u pitanje pobedu, i to ubedljivu, Vučića i SNS-a. Ta stranka je trenutno toliko premoćna na sceni da takav slučaj nije viđen još od najranijih dana Miloševićevog SPS-a. Hm, stranka? Zapravo se radi o Aleksandru Vučiću, sve ostalo je prateći orkestar lako zamenjivih anonimusa (a tako je onomad bilo i s Miloševićem). Istraživanje o rejtingu SNS-a bez Vučića pokazuje da bi to bila stranka koja bi se grčevito borila za cenzus.
Kako je do toga uopšte došlo, duga je priča, a oni koji je pričaju ionako ne mogu da se slože ni oko ključnih detalja radnje. Ovaj odnos pomalo podseća na ljubavne zanose: nema tu mnogo racionalnosti, i ništa se tu ne može učiniti dok se to samo od sebe ne istutnji.
U politici, međutim, od ovakvih fatalistički zvučećih „spoznaja“ nema mnogo vajde, nego se mora delati. Vučić već sada diskretno birka potencijalne koalicione partnere, namiguući čas jednom čas drugom, i puštajući ih da se međusobno napadaju, što ovi uglavnom i čine. Prizor je to žalostan i nedostojan, i pokazuje sveobuhvatnost političke dekadencije današnje Srbije.
Svoje, pak, aktuelne partnere, pre svega Ivicu Dačića i socijaliste, Vučić kao da drži na tankom ledu, i propušta ih kroz kampnje difamacije. Ovi ga, zauzvrat, još više kuju u zvezde, kao da su se zarekli da će ga utoliko više veličati ukoliko više im rejting potiskuje nadole, ili barem pokušava da to učini. Namere su tu jasne: Vučić želi da SPS što više oslabi, Dačić i saradnici da pretrpe što manju štetu i da nastave saradnju u nekoj novoj vlasti, ako je ikako moguće; ako nije, onda bar da budu lideri opozicije (a ne Đilasove demokrate), koji bi buduću vlast napadali sa pozicije „brige za malog čoveka“, što je ishod tzv. rebrendinga socijalista, nakon što im se „patriotska“ retorika sparušila pod prejakim pritiskom stvarnosti.
Mnogo se narojilo „spasilaca“ pred ove nedeljne izbore: Vučić bi da spasava Srbiju od svih koji nisu on, neki drugi bi da spasavaju Srbiju od Vučića, a treći, valjda i najbrojniji, da zajedno s Vučićem spasavaju Srbiju od... hm, od bilo koga na koga im se pokaže. Mnoge od tih „spasilačkih“ ambicija biće razvejane već u noći s nedelje na ponedeljak, ali nije nužno da će Srbiji laknuti od toga, jer će ih sasvim dovoljno ostati u igri, a sama igra će biti sve grublja i nemilosrdnija.
Ima li spasa od ovakvog scenarija? Naravno da ima, ali to nipošto ne znači da će se za njim posegnuti. Uvek se valja setiti onog Marfijevog zakona koji kaže da će se ljudi i narodi ponašati razumno tek nakon što iscrpu sve druge mogućnosti. I kada svi drugi zakoni prestanu da važe, ovaj i dalje radi savršeno, to u Srbiji zna svako ko još sebi dozvoljava luksuz sećanja.
Ono na šta ni jedni ni drugi nemaju suvisli odgovor, a što ionako zapitkuje samo poneki „dosadnjaković“ i „cepidlaka“ jete pitanje smisla raspisivanja vanrednih izbora bez krize vlade ili raspada vladajuće koalicije. I to ne zato što niko ne bi znao odgovor, nego upravo zato to ga svi odlično znaju, ali malo kome odgovara da se taj odgovor otvoreno formuliše: zato što vladajuća Srpska napredna stranka i njen lider Aleksandar Vučić naprosto procenjuju da je ovo pravi trenutak za optimalno kapitalizovanje visokog rejtinga. Srbija, dakle, ima naprosto da se prilagodi njihovim potrebama i ambicijama, a kome se to ne sviđa, taj je ionako „ekstremista“ i „plaćenik tajkuna“.
Ipak, tačno je da se tako nešto usred mandata ne radi, te da to nisu činili ni Đinđić ni Koštunica ni Živković (nakon“Sablje“) ni Tadić, ali s druge strane, nije li malo smešno i naivno to odmeravanje naprednjačke tehnike vladanja sa onom koju su gajili razni „petooktobarci“ tokom prethodne decenije? Možda je o tome trebalo misliti ranije, sada ionako nema mnogo izgleda da se tu nešto učini.
Niko ne dovodi u pitanje pobedu, i to ubedljivu, Vučića i SNS-a. Ta stranka je trenutno toliko premoćna na sceni da takav slučaj nije viđen još od najranijih dana Miloševićevog SPS-a. Hm, stranka? Zapravo se radi o Aleksandru Vučiću, sve ostalo je prateći orkestar lako zamenjivih anonimusa (a tako je onomad bilo i s Miloševićem). Istraživanje o rejtingu SNS-a bez Vučića pokazuje da bi to bila stranka koja bi se grčevito borila za cenzus.
Kako je do toga uopšte došlo, duga je priča, a oni koji je pričaju ionako ne mogu da se slože ni oko ključnih detalja radnje. Ovaj odnos pomalo podseća na ljubavne zanose: nema tu mnogo racionalnosti, i ništa se tu ne može učiniti dok se to samo od sebe ne istutnji.
U politici, međutim, od ovakvih fatalistički zvučećih „spoznaja“ nema mnogo vajde, nego se mora delati. Vučić već sada diskretno birka potencijalne koalicione partnere, namiguući čas jednom čas drugom, i puštajući ih da se međusobno napadaju, što ovi uglavnom i čine. Prizor je to žalostan i nedostojan, i pokazuje sveobuhvatnost političke dekadencije današnje Srbije.
Svoje, pak, aktuelne partnere, pre svega Ivicu Dačića i socijaliste, Vučić kao da drži na tankom ledu, i propušta ih kroz kampnje difamacije. Ovi ga, zauzvrat, još više kuju u zvezde, kao da su se zarekli da će ga utoliko više veličati ukoliko više im rejting potiskuje nadole, ili barem pokušava da to učini. Namere su tu jasne: Vučić želi da SPS što više oslabi, Dačić i saradnici da pretrpe što manju štetu i da nastave saradnju u nekoj novoj vlasti, ako je ikako moguće; ako nije, onda bar da budu lideri opozicije (a ne Đilasove demokrate), koji bi buduću vlast napadali sa pozicije „brige za malog čoveka“, što je ishod tzv. rebrendinga socijalista, nakon što im se „patriotska“ retorika sparušila pod prejakim pritiskom stvarnosti.
Mnogo se narojilo „spasilaca“ pred ove nedeljne izbore: Vučić bi da spasava Srbiju od svih koji nisu on, neki drugi bi da spasavaju Srbiju od Vučića, a treći, valjda i najbrojniji, da zajedno s Vučićem spasavaju Srbiju od... hm, od bilo koga na koga im se pokaže. Mnoge od tih „spasilačkih“ ambicija biće razvejane već u noći s nedelje na ponedeljak, ali nije nužno da će Srbiji laknuti od toga, jer će ih sasvim dovoljno ostati u igri, a sama igra će biti sve grublja i nemilosrdnija.
Ima li spasa od ovakvog scenarija? Naravno da ima, ali to nipošto ne znači da će se za njim posegnuti. Uvek se valja setiti onog Marfijevog zakona koji kaže da će se ljudi i narodi ponašati razumno tek nakon što iscrpu sve druge mogućnosti. I kada svi drugi zakoni prestanu da važe, ovaj i dalje radi savršeno, to u Srbiji zna svako ko još sebi dozvoljava luksuz sećanja.