Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ne kaže se uzalud „manje je više“: što ste manje očekivali od sednice Skupštine Srbije o Kosovu i od govora predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića na tu temu, to ste više dobili, to jest, to su vaša očekivanja bila ispunjenija. Jednostavnije rečeno: nakon nekih sto četrdeset minuta Vučićevog govora, svi znaju samo ono što su znali i pre njega, svi misle ono što su mislili i do tada i što bi mislili i da se Vučić nikada nije dohvatio mikrofona.
Sve u svemu, Vučićevo obraćanje poslanicima i javnosti sa stvarnošću korespondira samo tako što je opisuje, dakako uz sva moguća specifična „zakrivljenja“ koja smo mogli očekivati, ali tu stvarnost ni na koji način ne reformiše, ne menja, ne evoluira, ne ukazuje na bilo kakav pomak koji može uslediti.
Praćen ispraznim egzibicionističkim protestima „patriotskog“ dela opozicije, bojkotom najvećeg dela opozicije i lojalnom podrškom bivše ili veštačke opozicije, te dakako ovacijama i drugim izlivima obožavanja dostojnim kakve dekadentne diktature u izvedbi poslanika vladajuće većine, Vučić je ušetao u Skupštinu da „odradi“ jednu veoma staru obavezu, a verovatno i da se osigura od budućih prigovora da je Srbiju predugo držao u iluzijama i samozavaravanjima oko njenih realnih mogućnosti da suštinski utiče na razvoj događaja na Kosovu i oko njega, na status Kosova te naposletku na vrstu i oblik budućih odnosa Srbije i „odmetnutog“ političkog entiteta koji se u zvaničnom državnom diskursu ovde i dalje naziva „naša južna pokrajina“.
Pročitajte i ovo: Okončana policijska akcija hapšenja na KosovuNaposletku, sve se svelo na ekstenzivniju i pompezniju varijantu uobičajenih kontradiktornosti Vučićeve, ali i ne samo njegove nego svake „mejnstrim“ politike Srbije prema Kosovu prethodnih godina i decenija.
Kosovo je, dakle, nezavisno ali to nećemo reći, niti ćemo tu nezavisnost priznati, mada možda i hoćemo, ako razumete naš govor između redova, dakle, ako nam se daju neki zadovoljavajući ustupci, ali ne možemo vam baš otvoreno reći koji su to ustupci, mada ćemo vam namignuti da su pre svega teritorijalni i ekonomski, što se možda zove „razgraničenje“, ali nema veze jer od toga ionako nema ništa, ali ne mojom (Vučićevom), nego krivicom svih drugih, od „naroda“ preko međunarodne zajednice pa sve do nekadašnje vlasti a sadašnje opozicije koja je ionako kriva za sve, i u čije doba nije bilo ama baš ničega osim tame nad bezdanom, dok se nisam pojavio ja (Vučić) i rekao „neka bude svetlost“, nakon čega ste vi svi videli da svetlost je dobra, i evo nas sad tu gde smo. Tako nekako, plus još sto trideset i devet minuta istog, ali razvodnjenog.
Pročitajte i ovo: Vučić o Kosovu: Biramo između slatke laži i gorke istineUslediće narednih dana, sa sigurnošću se može predvideti, razne analize i seciranja ovog političkog čina koji je trebalo da ima veliku simboličku težinu i važnost, ali koji se pokazao kao da ima helijumsko punjenje, to jest da je lakši od vazduha.
Vučić je naprosto sabrao i dajdžestirao sve ono što je prethodnih godina govorio na raznim mestima i raznim povodima, nije se potrudio čak ni da brojne svoje od ranije poznate verbalne tikove malo preformuliše, da ih osveži i podari im neku vidljiviju kopču sa stvarnošću u kakvoj živimo svi mi ostali. Razume se da su oni koji ga podržavaju i obožavaju po profesiji ili po ubeđenju na to reagovali egzaltirano, ali nije da će se sama stvarnost dati baš mnogo impresionirati ovakvim teatralnim momentima, upravo zato što oni u tu istu stvarnost ne unose ama baš ništa što već nije bilo tu.
Ne bi se, naime, reklo da je posle dvadeset i sedmog maja išta jasnije kako će Srbija prevladati svoj najveći „konstitutivni“ problem, kako će preskočiti prepreku bez čijeg preskakanja je iluzorna ne samo svaka priča o famoznim evrointeracijama, nego i svaka nada da se Srbija napokon politički, teritorijalno, pravno i identitetski konstituiše kao savremena, fleksibilna, demokratska i – hajde da se prepustimo neumerenom maštanju – prosperitetna država. Za otvaranje ovakve mogućnosti, naime, neophodna je misaona i idejna konzistentnost i bazično političko i intelektualno poštenje, a naravno i izvesna istorijska hrabrost da se istinski i bespovratno istupi iz istrošenih, neproduktivnih matrica, iz svega onoga što Srbiju čini nekom vrstom samozarobljene zemlje.
Pročitajte i ovo: Kosovske pozicije srpske opozicijeMožda je bilo tako neumerenih optimista koji su od Vučića očekivali upravo to. Razlog zašto to nisu dobili niti su mogli dobiti ni juče ni u prethodnih sedam godina – a teško da bi dobili i u idućih sedam ili dvadeset i sedam - jednostavan je baš koliko i neutešan. Suština Vučićevog dugotrajnog skupštinskog monologa je da – nema suštine. Suština politike Vučićeve Srbije prema Kosovu je da – nema politike. Osim ako baš to odsustvo suštine nije suština i ako ta praznina političkog nije politika. Ako jeste, onda je to već druga stvar, samo što vam niko živ ne ume reći – koja?
Možda nam tu tajnu Vučić razjasni u nekom budućem govoru, koji bi mogao da potraje i četiri, pet sati, pošto se čini da se i njegova tehnika vladanja zasniva na izvesnom „kosmološkom“ principu: kao što znamo, svemir je uglavnom prazan, ali se i dalje sve većom brzinom širi i rasteže u svim pravcima, kao da mu treba sve više mesta da retke oaze Nečega maksimalno udalji jedne od drugih.