Kada je novembra 2014. stigao kući iz Haga, Vojislav Šešelj doimao se kao manje-više bivši političar, marginalac kojeg je pregazilo vreme, neko ko je i ideologijom i stilom isuviše anahron da bi mogao da računa na novu političku mladost. Uz to, Šešelj je pušten iz zdravstvenih razloga, i odavao je utisak ostarelog i veoma bolesnog čoveka. Poneko se, doduše, nadao da će njegov osvetnički žar nekako volšebno naškoditi Aleksandru Vučiću na onaj način na koji to klasična opozicija ne može. Ta nada je, ipak, više govorila o dubini krize opozicije, nego o samom Šešelju.
Dve godine kasnije, Vojislav Šešelj kao da je ozdravio na svežem vazduhu, a u politici se manje-više vratio u svoju tradicionalnu ulogu, mada naravno oslabljen, tačno za ono što su mu Tomislav Nikolić i Vučić odneli napuštajući radikale. Ipak, stranku je digao iz mrtvih, sebe repozicionirao na političkoj mapi Srbije, i sada mu preostaje još samo da predsedničkom kandidaturom kruniše svoju posthašku političku karijeru – naravno, pod uslovom da je to kruna, a ne samo još jedna faza uspona.
Šta se zapravo dogodilo?
Šešelj se vratio kao gnevni trijumfator koji je "pobedio Hag", a sada se vraća da se obračuna s miševima koji su poveli kolo u odsustvu mačora. Prvih je meseci išao okolo proklinjući Nikolića i Vučića i demonstrirajući dobro znanu paletu reči i postupaka kakvi se od njega već očekuju: paljenje hrvatske zastave, sablažnjive izjave, onaj jedinstveni srećni prostakluk kojim zrači kad je u formi, i tome slično.
Ubrzo je, međutim, Aleksandar Vučić nekako počeo da izostaje iz njegovih tirada, usmerenih ili na mrske strance (naravno, zapadne), ili na u međuvremenu politički sasvim neutralisanog Tomislava Nikolića, ili na nekadašnju i sadašnju demokratsku opoziciju (za koju je upravo Šešelj svojevremeno patentirao naziv "dosmanlije") i druge "izdajnike i strane plaćenike". Paralelno i sasvim prirodno povezano s tim, Šešelj iznova postaje zvezda tabloida i estradnih televizija, a to su, gle, baš oni mediji najprisnije povezani s premijerom Vučićem i njegovom vlašću.
Ukratko, Šešelj je iznova persona grata, jedina s kojom i sam premijer polemiše uz primetno uvažavanje, kao što i dolikuje odnosu učenika prema nekadašnjem učitelju kojeg je prevazišao i u ponečemu se i razišao s njim, ali ne zaboravlja da je od njega neizmerno mnogo naučio.
Ne može se razmišljati o predsedničkim izborima koji slede na proleće nemajući uvid u ovu genezu "slučaja". Na jednoj strani, za Vučića ništa osim pobede ne dolazi u obzir, a sam se ne može kandidovati, osim u krajnjoj iznudici; Tomislav Nikolić, čovek koji ni inače nije od "predsedničkog štofa" i na to je mesto zaseo 2012. tek osobito nesrećnim spletom okolnosti, deluje sve samo ne nepobedivo, tačnije, bilo bi razumno očekivati da bi ga mogao i morao nadjačati svaki relevantan protivkandidat bilo s leva ili zdesna.
Tomislav Nikolić, čovek koji ni inače nije od "predsedničkog štofa", deluje sve samo ne nepobedivo: Teofil Pančić
Šta onda preostaje vladajućoj stranci? Naći nekoga drugoga ko bi bio bolji naprednjački kandidat za ulogu "Medvedeva" u sledećem mandatu – pošto se dobro zna ko jedini može da igra "Putina" u srpskom političkom igrokazu? Da, ali ni to nije dovoljno, potrebno je osigurati se još jednim "slojem zaštite". E, tu Vojislav Šešelj na zanimljiv način uskače u igru.
Šta, recimo, znači kada Nebojša Stefanović, jedan od najbližih i najpoverljivijih Vučićevih saradnika, izjavi da naprednjaci moraju da istaknu kvalitetnog predsedničkog kandidata, "u potivnom pobeđuje Šešelj"? Nije uobičajeno da političar iz vrha vlasti na ovaj način izdvaja i favorizuje jednog opozicionog kandidata, da tako "tipuje" na njega.
Šta je, recimo, s kandidatom demokratske opozicije, ako takvog bude? Jesu te stranke razbijene i urušene na mnogo načina, ali u zbiru one i dalje imaju više glasova od onih na koje Šešelj može da računa, ako mu vladajuća stranka ne "pokloni" deo svojih. Ne unišava li, uostalom, vlast preventivno preko medija svakoga sa "proevropske" strane spektra za koga se učini da bi mogao da bude kandidat?
Na drugoj strani, o Šešelju se govori obazrivo i s njim se postupa u rukavicama, kao s kakvom figurom od porcelana koju možda ne znate gde biste stavili, ali vam je stalo do toga da se ne ošteti.
Ne ulazeći u bilo kakve teorije zavere, čini se da tradicionalni Šešeljev status "omiljenog opozicionara" – koji je Vojvoda diplomirao kod Slobodana Miloševića, a kanda će ga doktorirati kod Vučića – još nije pokazao sve svoje raskošne mogućnosti. Sada ga se, dakle, ima forsirati kao jedinog relevantnog protivkandidata vlasti.
Šta se time dobija? Neutrališe se stvarna opozicija, a u Šešelju se dobija idealan strateški saveznik, koji prema spolja funkcioniše kao političko strašilo, u stilu: "ako nećete nas, ovaj će doći na vlast". Unutar zemlje, pak, kroz Šešelja i radikale dobija se lojalna, partnerska, za vlast bezopasna opozicija, upravo po "putinovskom" modelu.
Šešelja što se tiče, idila je gotovo potpuna, smeta joj još samo mrski Nikolić – a to se da rešiti, zar ne? Što se tiče naprednjaka, i oni će uvek lakše i radije izlaziti nakraj s nekadašnjim političkim guruom nego s onima s kojima su uvek bili na različitim stranama, pa su to i danas, iako tobože pričaju istu političku "proevropsku" priču.
A što se Srbije tiče, malo šta govori tako jasno o dubini njenog poraza i dezorijentacije kao činjenica da je sve ovo stvarno i moguće godine 2016. i da je priča o Šešelju danas išta više od kuriozuma i bizarnosti. A da jeste više od toga, valjda je jasno svakome.
U svemu ovome nekako se zaboravilo da Šešelj nije pravosnažno oslobođen u Hagu. Zamislimo da bude izabran za predsednika, i istovremeno osuđen u Hagu, makar i toliko da nema potrebe za dosluženjem kazne? Srbija je, doduše, već imala osuđenog ratnog zločinca za predsednika, ali taj je bar prvo bio predsednik, pa je onda osuđen;ovaj put bi moglo biti obrnuto.