(Komentar*)
U Srbiji je nedavno otkriven jedan spomenik i tom prilikom su politički lideri izrekli nekoliko prigodnih fraza iz žanra i repertoara one vrste patriotizma koje se sećamo iz devedesetih – kada smo ga jedva preživeli. U Zagrebu je zbog tog spomenika i tih reči uručen demarš Srbiji, a Srbija je odmah reagovala nekom vrstom kontrademarša. Sve je to bilo praćeno salvama teških reči iz lake pameti.
Rezultat? Neposredan: Aleksandar Vučić otkazuje, odnosno na neodređeno vreme prolongira najavljenu posetu Zagrebu. Posredan, a važniji: nova „koska za glodanje“ u rovitim odnosima u bivšoj Jugoslaviji, nova destruktivna zanimacija za sve kojima sukoba međusobno suprotstavljenih narcističkih projekcija nikada nije dosta.
A sve je ovo bilo začinjeno nediplomatskim, mestimično eksplicitno uvredljivim opaskama o „drugoj strani“, ili prekoplotnog začikavanja u stilu: „šta se vi javljate, kao da ne znamo svi kakvi ste.“ Ovaj se pristup u nekim krajevima zove „rugao se kotao loncu da je čađav“. Teško je reći jesu li ti krajevi „srpski“ ili „hrvatski“.
Istorija je kanda zaista došla do svog kraja, ali samo u srpsko-hrvatskim odnosima
Dakle, da rezimiramo: iz Zagreba je poručeno da je vlast u Beogradu sastavljena od, kolokvijalno rečeno, „četnika“, a iz Beograda se tvrdi da je vlast u Zagrebu, nešto manje kolokvijalno rečeno, premrežena „ustašama“. Cinik bi na to rekao da je najbolje verovati i jednima i drugima, a pragmatik bi u čudu gledao u kalendar: ne, ovo nije 1991. godina. Ovo je 2017. Ali se protok nezamislivo velikih 26 godina nekako uopšte ne vidi. Frensis Fukujama je bio u pravu, ali na način koji mu se nikako ne bi dopao (kao što se ne dopada ni nama, ali ko nas šta pita): istorija je kanda zaista došla do svog kraja, ali samo u srpsko-hrvatskim odnosima, i još po nekima “na ovim prostorima“, i još je zaustavljena i zaleđena u najgorem mogućem trenutku.
Zašto je major JNA Milan Tepić u Srbiji još devedesetih proglašen narodnim herojem, i zašto se sada podgreva odavno adaktirani mit o njemu? Tzv. „srpskoj strani rata“ (kako ju je prozvao Nebojša Popov) očajnički je trebala figura heroja, oficira i džentlemena, profesionalca bez mane i rodoljuba bez straha, a takvu je figuru veoma teško naći kada je tražite u „fundusu“ početka i sredine devedesetih, bilo gde u ratnim dejstvima koja su pratila – ili tačnije: kreirala? – raspad Jugoslavije. U toj je nestašici svetlih simbola s kojima je moguće poistovetiti se, neko u sećanje prizvao oficira iz opkoljene kasarne u Bjelovaru koji nije hteo da preda ni sebe ni (pogotovo) uskladišteno oružje, nego je radije digao i sebe i skladište (i desetak kolateralnih žrtava) u vazduh.
U devedesetim svoji na svome: Aleksandar Vučić i Ivica Dačić
Dići sebe u vazduh, strogo gledano, jeste čin lične odvažnosti, bez obzira ko ga i zašto preduzima, ali koji je bio politički i istorijski smisao (da ne kažemo baš „opravdanje“) tog čina? To nam ni Vučić ni Dačić ni njihovi trbuhozborci ne kažu, a nije da inače nisu rečiti. Ipak, istorija ovakve gestove pamti kao herojske samo ako su učinjeni u povesnom kontekstu koji se pokazao progresivnijim i moralno superiornijim od onog koji mu je bio suprotstavljen.
Imamo li ovde takav slučaj? „Hrvatska strana“ kaže: Tepić je bio okupator, ubica, fanatik, čak terorista. „Srpska strana“ odgovara: bio je heroj, uzor, gromada, vojnik, branilac države. Dobro, ali koja „srpska strana“? Ona ista koja je, politički gledano, ratovala u Hrvatskoj: bliski saradnici i politički naslednici Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, a koji sada ponovo čine vlast u Srbiji, nakon što im je Srbija „sve oprostila“ 2012., u jednom aktu mahnitog kolektivnog samopovređivanja.
Zašto Srbija koja „ide u Evropu“ i „želi najbolje odnose sa susedima“ iznova nastoji da oživi kult Milana Tepića? Kult koji, uzgred rečeno, nikada nije ni mogao samostalno da stoji na nogama, nego je bivao raznim sredstvima poštapavan, kad god su ratni drugari iz devedesetih blizu vlasti i kase.
Kako god okrenete, bolje je biti onaj ko naziva ulice nego onaj po kome se ulice zovu
Ali, šta će to uopšte Vučiću, Dačiću i drugima? Čemu još jedan u seriji „gavrila principa“ za univerzalnu (zlo)upotrebu? Najpre, treba stalno održavati visok nivo tenzija sa susedima, posebno nekim, jer ta vrsta permanentnog čarkanja preko plotova uvek ide na ruku populističkoj politici, pošto „spoljnog neprijatelja“ čini vidljivim, konkretnim i opasnim, a „unutrašnjeg“ izgurava do ruba ilegalnosti. Ovo još i drži nekakav „link“ sa stvarnošću, mada krajnje zastareo, suštinski neupotrebljiv. Osim ovoga, ne treba potcenjivati ni žarku želju i potrebu sadašnjih novo-starih vlastodržaca Srbije, svojevremeno važnih aktera politike devedesetih, da nekako (o)drže pod sopstvenom kontrolom zvaničan narativ o novijoj srpskoj (i postjugoslovenskoj) istoriji, samim tim i o vlastitoj ulozi u njoj. I zato, ako je Tepić „narodni heroj“, i ako zbog njega „kao metafore“ valja čak i iznova bušiti balon ionako krhkih odnosa sa Hrvatskom, onda to posredno dokazuje da ni njihov ratni (političko-humanitarni, dakako) napor iz devedesetih ne samo da nije bio uzaludan, nego je dostojan divljenja – iako su oni, strogo tehnički gledano, nekako propustili da slavno padnu za otadžbinu. A kako god okrenete, bolje je biti onaj ko naziva ulice nego onaj po kome se ulice zovu.
Razume se da zvanična „beogradska“ interpretacija ratnih zbivanja iz ranih devedesetih, tih krvavih grčeva raspada jugoslovenske federacije, ne važi ni kod pola Srbije, a kamoli kod bilo koga iole ozbiljnog bilo gde drugde. Ipak,oni ne mogu da odustanu od nje: čini im se kao da bi time retroaktivno poništili sopstvene karijere i nije da nisu u pravu. Odatle ovaj naprasni, a energični povratak u 1991. I nije da im ta godina ne stoji dobro: ne samo što su još bili mladi nego što se, brate, lepo vidi da su tamo svoji na svome.