Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Jedno od opštih mesta kriminalistike, koje smo svi pokupili iz popularne literature za kraćenje detinjih popodneva, kaže da se „zločinac uvek vraća na mesto zločina“. Vojislav Šešelj, pravomoćno osuđeni ratni zločinac i kralj opštih mesta i samouverene banalnosti, kao da je rešio da tu rečenicu otelotvori jednom zauvek: kupio je kuću u Hrtkovcima, upravo u mestu iz nekog razloga određenom za tužni epicentar operacije etničkog čišćenja i progona zbog koje je osuđen. Nedavno mu se bilo prohtelo da proparadira tim sremskim selom bitno izmenjene etničke strukture i da uzvitla zadremale zle duhove koje je pre četvrt veka sam pustio u opticaj, ali je u tome sprečen, doduše na način koji mu nikako nije naškodio. Sada je rešio da i tome doskoči tako što će - postati Hrtkovčanin. I ko će onda moći da mu zabrani da bude „politički aktivan“ u sopstvenom dvorištu?
Gledano iz suvoparne optike prava, svaki je građanin, pa i osuđeni i odležali ratni zločinac, slobodan ići i nastanjivati se gde god mu je volja, i kupovati nekretnine – ako ima od čega – gde mu je drago. Pa tako i Šešelj može da pazari kuću na jednom od izvora svoje besramne karijere. Toksičan je, naravno, kontekst u kojem se to događa. Taj kontekst stvara sam Šešelj svojim nekadašnjim i sadašnjim ponašanjem, ali da li se radi samo o njemu? Ili tu ima neke opštije truleži u koju se lik i delo opskurnog larmadžije s pretenzijama da bude „ideolog srpskog nacionalizma“ samo odlično uklapaju?
Ne tako davno, oficir osuđen u Hagu za ratne zločine dočekan je po povratku u zemlju kao heroj i oslobodilac, sve sa odborom za doček vrvećim od visokih državnih funkcionera, i odmah mu je ponuđeno da predaje na vojnoj akdemiji; drugi oficir, heroj „odbrane Vukovara“ od dobrog dela njegovog stanovništva, postao je redovni govornik na mitinzima vladajuće stranke, neretko nekako baš u onim istim mestima, ili u njihovom neposrednom susedstvu, kuda su Šešelj i slični harali tokom devedesetih. Deo vladajuće koalicije merka mesto za pompezni monument Slobodanu Miloševiću, kao i ulice koje bi po njemu imale biti nazvane. Drugi deo to prećutkuje, ali ne osporava. Da ni nešto dalja istorija ne bude zapostavljena, nekoliko autobusa punih aktivnih pripadnika Vojske Srbije u svečanim uniformama najednom se misteriozno nađe na „ekskurziji“ na Ravnoj gori, da oda počast Draži Mihailoviću, a Ministarstvo odbrane nije u stanju da o tome prozbori ni jednu suvislu reč.
Vaš browser nepodržava HTML5
Zločini Vojislava Šešelja
Šta nam govori ova slika, koju smo mogli da dopunjavamo još nizom „slatkih“ detalja? Biti osuđen za ratne zločine počinjene tokom ratova devedesetih, naročito ako niste njihov neposredni izvršilac u onom najdoslovnijem smislu nego vojni ili politički rukovodilac bilo kojeg nivoa, ovde ne predstavlja manje-više nikakvu društvenu stigmu, ne „kontaminira“ vaše ime, lik i delo, ne čini vas nekom vrstom društvenog izopštenika čiji je radijus javnog i političkog delovanja krajnje skučen. Nije vam, dakle, prepreka ni za šta, a u nekim vam je krugovima – uključujući i vladajuće – neretko i preporuka. Kako je to moguće, to jest, šta omogućava ovakvu „sistemsku anomaliju“?
Ratovi iz devedestih sa stanovišta dominantnog diskursa, u svojim najbitnijim svojstvima neizmenjenog od ranih devedesetih do danas, za tu vladajuću Srbiju jesu neka vrsta elementrne nepogode nepoznatog porekla i uzroka: Srbija i njene političke, vojne i ostale elite, s njima nemaju ništa, to jest, kako je stalno isticao Sloodan Milošević i u Hagu i van Haga, „Srbija nije bila u ratu“. Mada neki njeni istaknuti građani, gle, jesu bili u njemu, i to ne kao puki statisti. A ako je slučajno na neki posredan način u rat i bila uključena, činila je to samo iz defanzivnih razloga i da „pomogne svojim sunarodnicima“ (naivni legalista bi ovde pitao odakle bilo kojoj državi „sunarodnici“, pa još izvan nje?) da se odbrane od tuđeg zla. A kada se branite, onda ne možete počiniti zločine, to je opšta mantra koja vlada svugde na postjugoslovenskim prostorima. Dalje i dublje od ove proste paralogike nije se dospelo za sve ove godine, naprotiv, kao da se poslednjih godina regresiralo, kao da je poništeno i ono malo što je prethodno bilo postignuto u suočavanju s uzrocima i posledicama kataklizme koja se nije „dogodila“ nego je bila proizvedena. Što znači da je isto tako moglo i da je ne bude, da je politika bila drugačija.
I zato je Šešelj koji kupuje kuću u Hrtkovcima, i sav kermes koji bi iz toga mogao da proizađe, samo nepodnošljivo živopisna, ali i otužno predvidljiva posledica nečega mnogo većeg od njega samog. Takvi kao on, uostalom, nikada nisu kreatori i stratezi istorije, nego samo njeni krvavi pajaci.
Vaš browser nepodržava HTML5
Šešelj nije ušao u Hrtkovce