(Komentar*)
Kada bi u Srbiji kakva je danas na televiziji s nacionalnom frekvencijom bila moguća emisija kakav je bio „Utisak nedelje“, nema sumnje da bi njena ovonedeljna pobednica bila dr Nada Macura, osoba Beograđanima i drugima godinama poznata kao portparolka službe Hitne pomoći.
U poslednje vreme, međutim, poznata je i kao javna obožavateljka lika i dela aktuelnog srpskog premijera i kandidata za predsednika države. To možda i nije baš primereno njenoj javnoj poziciji, ali nije ni tako neobično, ne u ovom tipu društava.
Pa ipak, „performans“ koji je izvela neobičan je, najblaže rečeno, čak i za lokalne standarde. Pre neko jutro dr Macura je – prepričavajući tradicionalno burnu beogradsku noć - najpre na jednoj televiziji ulicu Gospodara Vučića nazvala ulicom „Gospodara Aleksandra Vučića“, da bi nedugo potom, na drugoj televiziji, Bulevar kralja Aleksandra prozvala „Bulevar kralja Aleksandra Vučića“.
Izgovarala je ta „oplemenjena“ imena polako i sugestivno, kao da hipnotiše gledaoca, da mu šalje neku „subliminalnu poruku“.
Ne bi ovaj bizaran detalj bio spomenut u kontekstu predizborne atmosfere kada mu ne bi – prirodno pripadao. Možemo verovati da je ekscentrična akcija i inače živopisne lekarke lični čin, možda i proizvod trenutnog nadahnuća, ali problem s njim je što se malo previše savršeno uklopio u jedino poželjnu sliku i ton: oficijelna propaganda, predominantna i sveprisutna, insistira upravo na tome da je Aleksandar Vučić jedini čovek koji je uopšte dostojan funkcije predsednika, a da su njegovi protivkandidati, naročito oni koji u odmeravanju s njim imaju kakve-takve šanse, već samim činom kandidature počinili nekakav težak moralni i politički, malte ne i pravni prekršaj.
Ako vam se ova ocena učini preteranom, biće da ne živite u Srbiji ili ne pratite njene medije. Vučićevi suparnici su stigmatizovani i doslovno kriminalizovani, a tog se postupka ne libi ni sam Vučić, koji se predstavlja kao onaj ko „neće dati da Srbijom ponovo zavladaju lopovi i kriminalci“, a to su oni koji se ne zovu Aleksandar Vučić.
Kada normalnu, legitimnu i legalnu političku borbu unutar standarda demokratskog i pluralističkog društva proglasite mitskim sudarom svetla i tame – i pri tome sami, s pozicije vlasti, odredite koje tu ko, a onima drugima gotovo sasvim onemogućite da kažu bilo šta drugo – onda je jasno da posledica toga mora biti kreiranje atmosfere vanrednog stanja.
U kakvoj, doduše, Srbija ionako živi poslednjih godina, ali ovo čemu sada prisustvujemo je podizanje tona za vrlo bitnu oktavu ili dve naviše, i najblaže što se o tome može reći jeste da to po mogućim posledicama nije nimalo bezopasno.
Rad Skupštine Srbije je, krajnje neobičnim aktom njene predsednice Maje Gojković, suspendovan do kraja izbornog procesa, opet zato da neke „mračne sile“ ne bi „destabilizovale Srbiju“: Pančić
Iako nas drugog aprila očekuju samo predsednički izbori, rad Skupštine Srbije je, krajnje neobičnim aktom njene predsednice Maje Gojković, suspendovan do kraja izbornog procesa, opet zato da neke „mračne sile“ ne bi „destabilizovale Srbiju“ (kao da je postojanje normalne zastupničke demokratije izvor „nestabilnosti“; možda i jeste, ali samo ako pojam stabilnosti direktno asocirate s autokratijom i zvanično propisanim jednoumljem), što zli opozicioni jezici prevode malo drukčije: da bi se ukinulo jedno od poslednjih mesta gde se nadaleko može čuti (zbog prenosa na javnom RTV servisu) kritička javna reč protiv vlasti i njenog sveprisutnog i obogotvorenog prvog čoveka.
Na zamerke i pritužbe koje su zbog toga usledile, predsednica Skupštine i Vučić lično odgovorili su bagatelizovanjem, napominjući da je tako bivalo i ranije, pa se niko nije bunio. Ovo je brutalno jasan primer „alternativnih činjenica“ koje ne korespondiraju sa stvarnošću: Skupština je, naprotiv, uvek normalno radila neposredno pred izbore, čak i tokom izbora, osim kada su u pitanju parlamentarni izbori, kada ne može da radi po prirodi stvari jer joj je istekao mandat ili je raspuštena, i upravo se bira nova.
Šta je uopšte cilj ovakvog predizbornog čišćenja ionako već uveliko postrojene i sterilizovane javne i političke scene? Šta je ideal kojem se teži?
Možda se to najboje providi kroz predizborne spotove kandidata Vučića. U prvom, „avionskom“, podučeni smo da je najbolje da sva vlast bude koncentrisana u rukama jednog čoveka – naravno, ne bilo kojeg čoveka, nego zna-se-kojeg čoveka: baš onog koji nam to i preporučuje.
U drugom spotu, „pivskom“, Vučić ide korak dalje, pa se „obračunava“ s nekom karikiranom verzijom kritičkog govora o njemu samom. Iz tog obračuna on, dakako, izlazi kao pobednik. I još se s mangupski nadmoćnim smeškom uznosi nad infantilno navijačko skandiranje protiv njega. Nakon monopolizacije javnog govora vlasti, ovim se praktično monopoliše i govor svake moguće opozicije, svodeći ga na grotesknu karikaturu, na fantoma kreiranog u laboratorijama same vlasti, s kojim će onda ova lako izaći na kraj. Naravno, u spotu; za stvarnost ćemo još videti.
U prvom, „avionskom“, spotu podučeni smo da je najbolje da sva vlast bude koncentrisana u rukama jednog čoveka: Pančić
I onda, posle svega, treba da se čudimo dr Nadi Macuri? Lako bi bilo da je ona naprosto imala loš dan. Pre će biti da je njen istup samo simptom jedne ozbiljne bolesti i anomalije, nipošto lične, nego društvene. Taj sve šizoidniji rascep između jezika i stvarnosti - istorija nedvosmisleno pokazuje - može da vodi u veliku, kobnu nestabilnost i u svakovrsne opasnosti: na kraći i srednji rok za one koji se tom sve otvorenije totalitarnom jeziku suprotstavljaju, a na duži rok za njegove kreatore i korisnike.