(Komentar*)
Nedavno pojavljivanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Rumi, na otvaranju jednog privrednog objekta, ostalo je zapamćeno najviše po zaumnom momentu u kojem Vučić uočava nekakav helikopter koji leti nad Rumom, i naprasno smrknut i vidno uznemiren promptno izdaje naređenje svojoj pratnji da proveri o kome se radi i zašto je taj neko uopšte tu.
Tada smo saznali da je, osim što malo lično, malo preko predstavnika, obavlja sve ključne državničke funkcije u zemlji, Vučić ujedno i šef sopstvenog obezbeđenja, što je zaista kuriozitet globalnih dimenzija.
Ova „helikopterska misterija“ (javnost nikada nije upoznata s nalazima rumske ekspres istrage) kao da je bar privremeno gurnula u drugi plan jedan ne manji kuriozitet: tom je prilikom u Rumi, u nekoj vrsti predsedničke pratnje, boravio i Veselin Šljivančanin, nekadašnji major JNA, čovek koji je pred Tribunalom u Hagu osuđen za ratne zločine, veći deo kazne odležao i vratio se u Srbiju, gde se poslednjih godina ističe kao aktivista vladajuće stranke i glasni podržavalac Vučićeve politike.
Upitan od novinara da objasni takvo društvo koje više asocira na njegovu, Vučićevu, prethodnu fazu, onu u kojoj je tražio bulevar za Ratka Mladića, Vučić se brecnuo: šta bi trebalo, da vežemo Šljivančanina?
Jedno je nesumnjivo: s pravnog stanovišta, Veselin Šljivančanin je, nakon osluženja kazne, slobodan čovek. Baš kao i penzionisani general Vladimir Lazarević, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa i Treće armije VJ, optužen, osuđen i „odležao“ za ratne zločine na Kosovu.
A s njim i još neki visoko pozicionirani vojni, policijski i politički faktori ratnih vremena, a koje ćemo uskoro gledati kao predavače na Vojnoj akademiji jer je, kaže neizbežni ministar odbrane Aleksandar Vulin, prava šteta da neiskorišćeni propadaju toliko znanje, veština, iskustvo i druge profesionalne, građanske i ljudske vrline kojih ovi „naši“ osuđenici za ratne zločine imaju u izobilju (za razliku od „tuđih“ osuđenika ili neosuđenika, koji su prosto đubrad), pa je red da ih prenesu novim generacijama, u svrhu pravilnog patriotskog vaspitanja.
Doček Vladimira Lazarevića prilikom povratka iz Haga u Beograd
Uzgred rečeno, nije „neiskorišćenost“ nužno loša, i svakako nije najgora stvar na svetu, pre će biti da je prekomerno ozloglašena: zamislite samo da je jedan Aleksandar Vulin, sa svim potencijalima svojim, ostao trajno „neiskorišćen“? Ne bismo ni znali koliko smo srećni(ji).
Ako vam je sve ovo s „rehabilitovanjem“ ljudi pravosnažno osuđenih za ozbiljne zločine malo neobično, štaviše zazorno, i čini vam se da tu nešto jako nije u redu, treba da znate da taj isti Vulin značajno napominje da je za Srbiju „vreme stida prošlo“, pa valjda sad opet dolazi vreme ponosa, šta li?
Čekajte, kojeg i kakvog stida? Pa, valjda onog zbog uloge zvanične Srbije u ratovima iz devedesetih, uz sve ružno što uz to ide. Ako bismo ovu izjavu shvatili doslovno, ispada da su se i Vulin i slični – sve istaknuti jahači apokalipse iz devedesetih – prethodno nečega aktivno stideli, pa su se toga malo zasitili te sada drže da je vreme za promenu raspoloženja.
Samo što se, avaj, niko ne seća ni jednog trenutka u kojem su se ni Vulin ni bilo ko iz istog miloševićevsko-šešeljevskog legla (koje je, vidimo, imalo nominalno „leve“ i „desne“ frakcije) ikada bilo čega postideli; ako im se to i dogodilo, savršeno vešto su to sakrili.
Sve se ovo dešava gotovo na dan kada srpska vlast oslobađanje Nasera Orića u Sarajevu doživljava maltene kao „novi genocid nad golorukim srpskim narodom“, i ne tako dugo nakon što je zapala u ritualni amok zbog pravosudnog finala procesa protiv, recimo, Ramuša Haradinaja ili Ante Gotovine. Neobično? Samo ako ste srećno prespavali prethodnih dvadesetak leta. Nedosledno? Teško da tu ima nedoslednosti: oni se naprosto ponašaju onako kako im se može, to jest, iz vlastitog položaja izvlače logične konsekvence.
Ako u svemu postoji nešto nelogično, onda je to sadržano u jedino logičnom pitanju: kako se uopšte dogodilo da se ljudi koje pamtimo po zlu iz devedesetih spokojno vrate na komandne pozicije s kojih su jedvice oterani, uz prigodne žrtve u ljudstvu i materijalu, u vremenu i dostojansvu?
Doduše, ako se vratimo nekih pola decenije unazad, biće nam možda neobično koliko je ljudi sasvim suprotnog političkog profila od ovih koji iznova vode zemlju bilo spremno da na „majke mi“ poveruje da su ovo sada neki drugi ljudi, kojima treba dati novu šansu, jer „gore ionako ne može“. Kad ono – može; daleko gore. Tačnije, manje-više isto kao i za njihove prve vlasti, samo stilski do neke mere drugačije prepakovano (a čak i to sve manje).
Šta je naravoučenije? Formalno-pravne začkoljice i sporednosti ovde su samo mamac za odvlačenje pažnje. Nije ovde reč o pravu, nego o politici, o načelima, uverenjima, sistemima vrednosti. I o simbolici, zašto da ne? Simbolika u politici nikada nije ni nedužna ni nevažna.
A ona kaže ovako: ako su „legitimni“ Vučić, Dačić, Nikolić, Gojković, Vučelić, Vulin, zašto to ne bi bili i Šljivančanin, Lazarević, Šainović, sutra možda Karadžić, Mladić? Jedno prvo omogućava a potom i priziva drugo, i tu mesta čuđenju nema. Ne dešava se, dakle, ništa neprirodno – osim same činjenice da se sve ovo od 2012. do danas uopšte dešava.