Ima jedna davna emisija tadašnje Radio televizije Beograd negde iz 1982: priča o savremenom novinarstvu, a sa redakcijom magazina Intervju, u tom trenutku najživahnijeg i najprovokativnijeg na srpskoj novinarskoj sceni. Glavni urednik Intervjua bio je Aleksandar Tijanić. Tijanić govori, gleda u kameru: vidimo čoveka, još prilično mladog, a čujemo čoveka koji govori polako, staloženo i tiho. Naknadno gledanje te emisije – ne tako davno prikazane u „Trezoru“ – podseća nas na Aleksandra Tijanića kakvog smo u međuvremenu poprilično zaboravili, jer je onaj potonji Tijanić, na razne bolje i gore načine, svojim tada već mnogo gromkijim glasom, sudelovao u buci i besu nastupajućih gorih dana, proizvodeći i trpeći munje i gromove „vremena netrpeljivih“.
Ali onda, duboko u osamdesetima dvadesetog veka, Aleksandar Tijanić je za one koji su imali ambicija da se okušaju u ovom čudnom poslu, bio prototip – takođe unikat, „ručna izrada“ – razorno inteligentnog i drčnog političkog (šta god to tada značilo) opservatora, živopisnog one man banda koji je s jedne strane delovao revolucionarno emancipatorski u dotadašnjem okruženju sivkasto-činovničkog i sterilnog beleškarenja o političkim fenomenima, a s druge je već tada pomalo estradizovao i tabloidizovao javni diskurs, samo što je to tada još bilo prisutno u „zdravoj“, tj. relaksirajućoj a prilično neškodljivoj meri, a u devedesetima i posle njih narašće u cunami užasavajuće degradacije, u čemu Tijanić – već i po svom ukupnom značaju i formatu – nije mogao ne biti bez dvojbenih zasluga, i u svojstvu „počinioca“ i u svojstvu „žrtve“, po potrebi i od povoda do povoda.
Kada je iz matičnog NIN-a – koji je od osvita osamdesetih pa do uspona Miloševića bio najreprezentativnije izdanje svekolikog jugoslovenskog „mejnstrim“ novinarstva – nakon famozne Osme sednice gotovo pa proteran, tj. skrajnut da piše recimo o košarci, Tijanić je naprosto „eksplodirao“ u štampi drugih SFRJ republika, najviše u Slobodnoj i Nedjeljnoj Dalmaciji, zagrebačkom Danasu i Startu, sarajevskom Oslobođenju i ljubljanskoj Mladini. Tada je zaradio i (auto)ironičnu titulu „giganta hrvatskog novinarstva“, ali važnije od toga – a što se posle nekako uvek zaboravljalo – jeste da je potkraj osamdesetih, u vreme organizovanog ludila mitingaškog srpskog nacionalizma, Tijanić bio među tek šačicom istaknutijih srpskih novinara koji su o tome pisali nedvosmisleno kritički doslovno od prvog dana. Utoliko je čudnije što se kasnije „zbližio“ s nekim njegovim protagonistima. Da, zaradio je još nešto: bio je valjda prvi novinar koji je utržio neki malo ozbiljniji novac pišući za novine – a dakako još znatno ozbiljniji kasnije, osnivajući i vodeći nekolike privatne i javne televizije.
Od 2004. bio je na čelu Radio-televizije Srbije, i suštinski je obeležio jednu njenu deceniju. Program javne televizije je na jednoj strani odviše komercijalizovao i bio je isuviše sklon takmičenju sa komercijalnim televizijama, a na drugoj ga je svojim nesumnjivim autoritetom i legendarnom svojeglavošću ipak i zaštitio od preeksplicitnih političkih upliva sa strane. Koliko je to značajno, biće da ćemo videti tek u budućnosti, po tome koliko će RTS ubuduće uspeti da se odupre svakovrsnim pritiscima i direktnom radioaktivnom zračenju iz otvorenog kosmosa političke moći sada kad više nije zaklonjen krupnom Tijanićevom senkom.
Povisivši svoj glas potkraj osamdesetih i više ga nikada ne spustivši na ranije frekvencije, učestvujući u bezbrojnim javnim ratovima sa i bez pravog pokrića, uspeo je da bude u sukobu uglavnom sa svima, i da stvori neprijatelje na svim stranama. Zamerali su mu svašta, s razlogom i bez razloga. Najbanalnija, a valjda i najčešća zamerka bila je da, eto, „nema fakultet“, mada su ličnosti i dela samih „zamerivača“ neretko bila najbolji dokaz koliko to ništa ne znači: eto, na hiljade njih „ima fakultet“, ali niko od njih nije postao Tijanić, niti se to što je on imao, a velika većina drugih nije, uopšte može diplomirati. S mnogo boljim razlozima zamerano mu je čudno „prijateljstvo“ s Mirjanom Marković i sličnim ličnostima iz samog srca jedne veoma guste tame, ili kratko i besmisleno ministrovanje u jednoj od Miloševićevih vlada. Periodi bliskosti i saradnje sa nekim krupnim tajkunima ili bitnim političarima – stigao je da bude i savetnik Vojislava Koštunice, tad predsednika SRJ – smenjivali su se sa burnim razlazima, obično „serijalizovanim“ u Tijanićevim tekstovima. Tako je bilo i sa Zoranom Đinđićem. U vreme kada je po Đinđiću, tada već premijeru, tukao baš iz svih raspoloživih oružja, Tijanić će napisati i to da „ako Đinđić preživi, Srbija neće“, i to mu, u svetlu potonje tragedije, nikada nije ni oprošteno ni zaboravljeno, koliko god on posle pokušavao da razjasni šta je i kako time mislio i nameravao da kaže. Neke stvari su naprosto nepopravljive, neke štete se ne mogu nadoknaditi.
Aleksandar Tijanić preminuo je i napustio srpsku javnu scenu kao jedan od onih ljudi o kojima ama baš svi vole da imaju mišljenje – neretko bez solidnijeg osvrtanja na bilo kakve činjenice, kamoli na kompleksnost jedne biografije, jedne ljudske sudbine. Sam je – koliko mi je o tome moguće svedočiti – kod drugih cenio pamet i talenat, bez obzira na sve ostalo što ih može deliti, a prezirao odsustvo tih osobina, praćeno prisustvom prevelikih pretenzija. Neki od nas zauvek će žaliti za onim tihim čovekom koji je pisao za NIN i vodio Intervju, i koji možda nije, kad se podvuče crta, najbolje iskoristio sve svoje raskošne spisateljske potencijale, izabravši neke druge životne i profesionalne prioritete. Nekim drugima to nije važno, jer vole da vole ili pak vole da mrze onog potonjeg Tijanića, glasnog aktera – ali i sve vreme lucidnog svedoka - jedne društvene pometnje kojoj smo (i Tijanićevim očima) videli početak, ali joj se nikako ne vidi kraj. Kako god bilo, jedino što Aleksandru Tijaniću nikada nije polazilo za rukom bilo je da bude neprimetan i beznačajan, i da izaziva ravnodušnost i dosadu. Spadao je među one ljude čije delovanje uvek čini razliku, i na dobro i na manje dobro. Takvih je jako malo, i broj im rapidno opada iz dana u dan.
Ali onda, duboko u osamdesetima dvadesetog veka, Aleksandar Tijanić je za one koji su imali ambicija da se okušaju u ovom čudnom poslu, bio prototip – takođe unikat, „ručna izrada“ – razorno inteligentnog i drčnog političkog (šta god to tada značilo) opservatora, živopisnog one man banda koji je s jedne strane delovao revolucionarno emancipatorski u dotadašnjem okruženju sivkasto-činovničkog i sterilnog beleškarenja o političkim fenomenima, a s druge je već tada pomalo estradizovao i tabloidizovao javni diskurs, samo što je to tada još bilo prisutno u „zdravoj“, tj. relaksirajućoj a prilično neškodljivoj meri, a u devedesetima i posle njih narašće u cunami užasavajuće degradacije, u čemu Tijanić – već i po svom ukupnom značaju i formatu – nije mogao ne biti bez dvojbenih zasluga, i u svojstvu „počinioca“ i u svojstvu „žrtve“, po potrebi i od povoda do povoda.
Kada je iz matičnog NIN-a – koji je od osvita osamdesetih pa do uspona Miloševića bio najreprezentativnije izdanje svekolikog jugoslovenskog „mejnstrim“ novinarstva – nakon famozne Osme sednice gotovo pa proteran, tj. skrajnut da piše recimo o košarci, Tijanić je naprosto „eksplodirao“ u štampi drugih SFRJ republika, najviše u Slobodnoj i Nedjeljnoj Dalmaciji, zagrebačkom Danasu i Startu, sarajevskom Oslobođenju i ljubljanskoj Mladini. Tada je zaradio i (auto)ironičnu titulu „giganta hrvatskog novinarstva“, ali važnije od toga – a što se posle nekako uvek zaboravljalo – jeste da je potkraj osamdesetih, u vreme organizovanog ludila mitingaškog srpskog nacionalizma, Tijanić bio među tek šačicom istaknutijih srpskih novinara koji su o tome pisali nedvosmisleno kritički doslovno od prvog dana. Utoliko je čudnije što se kasnije „zbližio“ s nekim njegovim protagonistima. Da, zaradio je još nešto: bio je valjda prvi novinar koji je utržio neki malo ozbiljniji novac pišući za novine – a dakako još znatno ozbiljniji kasnije, osnivajući i vodeći nekolike privatne i javne televizije.
Jedino što Aleksandru Tijaniću nikada nije polazilo za rukom bilo je da bude neprimetan i beznačajan, i da izaziva ravnodušnost i dosadu
Povisivši svoj glas potkraj osamdesetih i više ga nikada ne spustivši na ranije frekvencije, učestvujući u bezbrojnim javnim ratovima sa i bez pravog pokrića, uspeo je da bude u sukobu uglavnom sa svima, i da stvori neprijatelje na svim stranama. Zamerali su mu svašta, s razlogom i bez razloga. Najbanalnija, a valjda i najčešća zamerka bila je da, eto, „nema fakultet“, mada su ličnosti i dela samih „zamerivača“ neretko bila najbolji dokaz koliko to ništa ne znači: eto, na hiljade njih „ima fakultet“, ali niko od njih nije postao Tijanić, niti se to što je on imao, a velika većina drugih nije, uopšte može diplomirati. S mnogo boljim razlozima zamerano mu je čudno „prijateljstvo“ s Mirjanom Marković i sličnim ličnostima iz samog srca jedne veoma guste tame, ili kratko i besmisleno ministrovanje u jednoj od Miloševićevih vlada. Periodi bliskosti i saradnje sa nekim krupnim tajkunima ili bitnim političarima – stigao je da bude i savetnik Vojislava Koštunice, tad predsednika SRJ – smenjivali su se sa burnim razlazima, obično „serijalizovanim“ u Tijanićevim tekstovima. Tako je bilo i sa Zoranom Đinđićem. U vreme kada je po Đinđiću, tada već premijeru, tukao baš iz svih raspoloživih oružja, Tijanić će napisati i to da „ako Đinđić preživi, Srbija neće“, i to mu, u svetlu potonje tragedije, nikada nije ni oprošteno ni zaboravljeno, koliko god on posle pokušavao da razjasni šta je i kako time mislio i nameravao da kaže. Neke stvari su naprosto nepopravljive, neke štete se ne mogu nadoknaditi.
Aleksandar Tijanić preminuo je i napustio srpsku javnu scenu kao jedan od onih ljudi o kojima ama baš svi vole da imaju mišljenje – neretko bez solidnijeg osvrtanja na bilo kakve činjenice, kamoli na kompleksnost jedne biografije, jedne ljudske sudbine. Sam je – koliko mi je o tome moguće svedočiti – kod drugih cenio pamet i talenat, bez obzira na sve ostalo što ih može deliti, a prezirao odsustvo tih osobina, praćeno prisustvom prevelikih pretenzija. Neki od nas zauvek će žaliti za onim tihim čovekom koji je pisao za NIN i vodio Intervju, i koji možda nije, kad se podvuče crta, najbolje iskoristio sve svoje raskošne spisateljske potencijale, izabravši neke druge životne i profesionalne prioritete. Nekim drugima to nije važno, jer vole da vole ili pak vole da mrze onog potonjeg Tijanića, glasnog aktera – ali i sve vreme lucidnog svedoka - jedne društvene pometnje kojoj smo (i Tijanićevim očima) videli početak, ali joj se nikako ne vidi kraj. Kako god bilo, jedino što Aleksandru Tijaniću nikada nije polazilo za rukom bilo je da bude neprimetan i beznačajan, i da izaziva ravnodušnost i dosadu. Spadao je među one ljude čije delovanje uvek čini razliku, i na dobro i na manje dobro. Takvih je jako malo, i broj im rapidno opada iz dana u dan.