Od proleća do leta politički pejzaž Srbije se drastično izmenio, toliko da bi neko ko je proveo tri ili četiri meseca bez ikakvih vesti odavde imao dosta problema da se snađe i razabere u pletivu (ostavimo sada po strani pitanje da li bi uopšte imalo smisla mučiti se time). Evo kako je to izgledalo po mesecima: u aprilu je vlast pod vodstvom demokrata raspisala izbore, u maju ih je prvo skoro pa dobila a onda ih sasvim izgubila, u junu su se svi još pravili da to možda i nije tako, a u julu je nova stvarnost konačno došla po svoje.
Na samom kraju jula, nova je Vlada Srbije počela da deluje, po svemu sudeći simbolički označavajući kraj „petooktobarske ere“ u svim njenim inkarnacijama, a bilo ih je najmanje tri: Đinđićeva, Koštuničina i Tadićeva. Ovo što nam sledi, šta god to bilo, pa čak i ako to bude nešto dobro - ovu mogućnost zadržavam iz pukih statističkih razloga - svakako će biti nešto drugo i drugačije. Ne, to ne znači da se Srbija Dačić-Vučić-Dinkićevom vladom „vraća u devedesete“ jer se dvaput u istu reku ne može ući; to, međutim, znači da su u Srbiji „devedesete“ simbolički sahranjene tako što su do kraja apsorbovane, tako što su u potpunosti legitimizovane i „normalizovane“, jer više nema ni jednog bitnog aktera tih „devedesetih“ koji nije dobio svaku moguću vrstu indulgencije (od birača, od „demokratskog“ dela političke i intelektualne elite, pa i od „međunarodne zajednice“) za nesmetano političko prosperiranje u novoj Srbiji. Zapravo, ima možda jedan izuzetak: stanovnik pritvora u Sheveningenu i nepokajani nacionalistički radikal (i redikul, ako hoćete) Vojislav Šešelj i sve manja sekta njegovih doslednih adepata.
Njihove su ideje, lako ćemo se složiti, i mahnite i dokazano opasne po (tuđi) život, ali zgađenom posmatraču srpskog političkog kupleraja i to se ponekad učini manje strašnim od ovog sveopšteg besprincipijelnog promiskuiteta koji je zavladao u našem malom političkom porniću, u kojem se više nikako ne razlučuje ko tu koga i kome, mada je jedino jasno ko bi tu mogao neželjeno da zatrudni. A otac će se posle praviti blesav. Dakako, nije to „objektivno“ tako, to je samo jedna pregrejana projekcija kao posledica posmatračevog očaja, zar ne?
Formiranjem nove vlade završen je jedan od mnogih pompezno zazivan proces: Srbija je „kaznila Demokratsku stranku za loše vladanje“, za ekonomsku krizu, korupciju i štošta još, često i za međusobno isključujuće stvari (na primer, za „izdaju nacionalnih interesa i poslušnost mrskom i trulom Zapadu“, odnosno za „oportunističko neraščišćavanje s nacionalističkom prošlošću“), već u zavisnosti od političkih i ideoloških afiniteta svakog pojedinačnog „kažnjavatelja“. E sad, da li će ta kazna stići baš na tu adresu, šta će tamo zateći i kako će delovati, jedno je pitanje; drugo, i važnije, jeste pitanje da se nije možda dogodilo da je politička Srbija (ili bar onaj njen deo koji voli da se smatra „odanim demokratskim vrednostima“) više nego bivšu vlast kaznila samu sebe? Odgovor nam, pre ili kasnije, neće izmaći. Samo, ko će tada još mariti? Ako je odričan, onda je ionako svejedno. Ako je potvrdan, onda je ionako prekasno.
Kako god bilo, vlada je počela da deluje, i to bi trebalo da bude „vlada diskontinuiteta“, jer je svečano zaključeno da dosadašnja nije valjala. Doduše, predvodi je prvi potpredsednik dosadašnje vlade; za njim i glavni ekonomski strateg manje-više svih vlada u poslednjih desetak godina, plus svita pratećih večitih SPS i URS ministara, i uvek berićetna PUPS klijentela. Element „novog“ tu je jedino Srpska napredna stranka, oličena u ambicioznom Aleksandru Vučiću, novom krovnom šefu svih srpskih „službi“, zavetovanom borbi protiv korupcije, uključujući „mangupe u sopstvenim redovima“. Naravno, taj dojam „novog“ vole da kvare oni koji predugo pamte, pa se sećaju i Vučića i mnogih drugih iz nekih sasvim drugačijih izdanja i situacija, ali dobro sad.
Može vam se ova vlada u startu dopadati ili ne, ali ne treba zaboraviti da, ovakva kakva je, i ona jeste jedna od mogućih rezultanti stanja duhova u političkoj Srbiji, jedna od kombinacija i konsekvencija stvarnih biračkih glasova. Da su građani glasali drugačije („bolje“ ili „gore“, šta god to kome značilo), i karte bi bile drukčije raspoređene. Toga se valja uvek setiti, kad god krene bogoradanje u stilu „jao, šta nam rade“.
„Petooktobarska republika“ potrajala je dvanaest godina. Sada je pala, i blago onome za koga je nekakva uteha mudrovanje u stilu da je „pala jer je padu sklona bila“. Doduše, nešto njenih razbijenih ostataka rasulo se pretežno po Vojvodini, delujući u polugerilskim uslovima, ali radi se na tome da se i ti „kontrarevolucionarni ostaci“ razbiju, i da nastane Večni Mir. Koliko ja razumem, o „povratku u devedesete“ tu ipak nema ni govora. Sve ovo više liči na povratak u 1988. Dakako, farsičan povratak, baš onako po Marksu.
Na samom kraju jula, nova je Vlada Srbije počela da deluje, po svemu sudeći simbolički označavajući kraj „petooktobarske ere“ u svim njenim inkarnacijama, a bilo ih je najmanje tri: Đinđićeva, Koštuničina i Tadićeva. Ovo što nam sledi, šta god to bilo, pa čak i ako to bude nešto dobro - ovu mogućnost zadržavam iz pukih statističkih razloga - svakako će biti nešto drugo i drugačije. Ne, to ne znači da se Srbija Dačić-Vučić-Dinkićevom vladom „vraća u devedesete“ jer se dvaput u istu reku ne može ući; to, međutim, znači da su u Srbiji „devedesete“ simbolički sahranjene tako što su do kraja apsorbovane, tako što su u potpunosti legitimizovane i „normalizovane“, jer više nema ni jednog bitnog aktera tih „devedesetih“ koji nije dobio svaku moguću vrstu indulgencije (od birača, od „demokratskog“ dela političke i intelektualne elite, pa i od „međunarodne zajednice“) za nesmetano političko prosperiranje u novoj Srbiji. Zapravo, ima možda jedan izuzetak: stanovnik pritvora u Sheveningenu i nepokajani nacionalistički radikal (i redikul, ako hoćete) Vojislav Šešelj i sve manja sekta njegovih doslednih adepata.
Njihove su ideje, lako ćemo se složiti, i mahnite i dokazano opasne po (tuđi) život, ali zgađenom posmatraču srpskog političkog kupleraja i to se ponekad učini manje strašnim od ovog sveopšteg besprincipijelnog promiskuiteta koji je zavladao u našem malom političkom porniću, u kojem se više nikako ne razlučuje ko tu koga i kome, mada je jedino jasno ko bi tu mogao neželjeno da zatrudni. A otac će se posle praviti blesav. Dakako, nije to „objektivno“ tako, to je samo jedna pregrejana projekcija kao posledica posmatračevog očaja, zar ne?
Može vam se ova vlada u startu dopadati ili ne, ali ne treba zaboraviti da, ovakva kakva je, i ona jeste jedna od mogućih rezultanti stanja duhova u političkoj Srbiji, jedna od kombinacija i konsekvencija stvarnih biračkih glasova.
Formiranjem nove vlade završen je jedan od mnogih pompezno zazivan proces: Srbija je „kaznila Demokratsku stranku za loše vladanje“, za ekonomsku krizu, korupciju i štošta još, često i za međusobno isključujuće stvari (na primer, za „izdaju nacionalnih interesa i poslušnost mrskom i trulom Zapadu“, odnosno za „oportunističko neraščišćavanje s nacionalističkom prošlošću“), već u zavisnosti od političkih i ideoloških afiniteta svakog pojedinačnog „kažnjavatelja“. E sad, da li će ta kazna stići baš na tu adresu, šta će tamo zateći i kako će delovati, jedno je pitanje; drugo, i važnije, jeste pitanje da se nije možda dogodilo da je politička Srbija (ili bar onaj njen deo koji voli da se smatra „odanim demokratskim vrednostima“) više nego bivšu vlast kaznila samu sebe? Odgovor nam, pre ili kasnije, neće izmaći. Samo, ko će tada još mariti? Ako je odričan, onda je ionako svejedno. Ako je potvrdan, onda je ionako prekasno.
Kako god bilo, vlada je počela da deluje, i to bi trebalo da bude „vlada diskontinuiteta“, jer je svečano zaključeno da dosadašnja nije valjala. Doduše, predvodi je prvi potpredsednik dosadašnje vlade; za njim i glavni ekonomski strateg manje-više svih vlada u poslednjih desetak godina, plus svita pratećih večitih SPS i URS ministara, i uvek berićetna PUPS klijentela. Element „novog“ tu je jedino Srpska napredna stranka, oličena u ambicioznom Aleksandru Vučiću, novom krovnom šefu svih srpskih „službi“, zavetovanom borbi protiv korupcije, uključujući „mangupe u sopstvenim redovima“. Naravno, taj dojam „novog“ vole da kvare oni koji predugo pamte, pa se sećaju i Vučića i mnogih drugih iz nekih sasvim drugačijih izdanja i situacija, ali dobro sad.
Može vam se ova vlada u startu dopadati ili ne, ali ne treba zaboraviti da, ovakva kakva je, i ona jeste jedna od mogućih rezultanti stanja duhova u političkoj Srbiji, jedna od kombinacija i konsekvencija stvarnih biračkih glasova. Da su građani glasali drugačije („bolje“ ili „gore“, šta god to kome značilo), i karte bi bile drukčije raspoređene. Toga se valja uvek setiti, kad god krene bogoradanje u stilu „jao, šta nam rade“.
„Petooktobarska republika“ potrajala je dvanaest godina. Sada je pala, i blago onome za koga je nekakva uteha mudrovanje u stilu da je „pala jer je padu sklona bila“. Doduše, nešto njenih razbijenih ostataka rasulo se pretežno po Vojvodini, delujući u polugerilskim uslovima, ali radi se na tome da se i ti „kontrarevolucionarni ostaci“ razbiju, i da nastane Večni Mir. Koliko ja razumem, o „povratku u devedesete“ tu ipak nema ni govora. Sve ovo više liči na povratak u 1988. Dakako, farsičan povratak, baš onako po Marksu.