(Komentar*)
Šta li je toliko skrivio mandatar za sastav nove makedonske vlade Zoran Zaev da se iz zvaničnog Beograda na njega već nedeljama obrušava najteža verbalna artiljerija? I kako će izgledati odnosi između dve susedne i, ako nije arhaično reći, bratske države, ako je nova politička konstelacija u Skoplju izazvala ovoliku provalu besa u Beogradu a da Zaev nije još ni preuzeo vlast?
I u nakraćoj predistoriji slučaja mora se naći mesta za činjenicu da je režim Aleksandra Vučića davao punu podršku odlazećoj vlasti Nikole Gruevskog i VMRO, uprkos svim njenim nepodopštinama, ali i činjenici da je izgubila skupštinsku većinu. Zaev i socijaldemokrati su prikazivani kao „prodane duše“ i saveznici zlih (veliko)Albanaca, to jest, bili su pod optužbom da su, za dolazak na vlast, spremni da razore prvo sopstvenu državu, a onda i „pola Balkana“, uključujući i Srbiju, preko polufamozne-polufantomske „Tiranske deklaracije“. To je nazvano „makedonski scenario“, i vrćeno je u nedogled u ovdašnjoj javnosti kao propagandna priča sa gigantskim logičkim rupama i elementima suštinske iracionalnosti.
Na sve to, Zaev je u jednom intervjuu rekao da mu se ne dopada kako su susedne zemlje reagovale na krizu u Makedoniji, i to je otprilike to. Ako ćemo pravo, mogao je da reaguje i mnogo žustrije, a da se ne ogreši o činjenice. Ah da, negde je još i vlast u Srbiji nazvao „Vučićevo nacionalističko rukovodstvo“, na šta je u Beogradu nastala epidemija padanja u fras od iznenađenosti i uvređenosti. Hm, u čemu je tačno problem?
Kao prvo, i Vučić i njegovo stranačko i koaliciono okruženje imaju toliko „putera na glavi“ da bi im još u sledećih pet života bilo pametnije da skrušeno ćute kada ih neko nazove nacionalistima; kao drugo, način na koji se zvanični Beograd postavio prema zbivanjima u Makedoniji, ali i nekim drugim političkim tokovima u regionu, upravo priziva takvu ocenu.
Zaev i socijaldemokrati su prikazivani kao „prodane duše“ i saveznici zlih (veliko)Albanaca: Pančić
Teško je pronaći racionalan – kamoli principijelan – razlog za ovoliki, i ovako „dramatičan“, angažman zvanične Srbije u Makedoniji, koji je rezultirao stvaranjem toksične atmosfere u odnosima s budućom administracijom južnih suseda; administracijom koja, usput rečeno, ima jasnu podršku iz Brisela i Vašingtona, a Brisel je ona politička adresa kojoj zvanično teži ne samo Makedonija, nego i Srbija.
S tim da je dosadašnja makedonska vlast, kako je sve dublje tonula u korupcionašku i nedemokratsku političku praksu, zvanično „evroljublje“ sve više zamenjivala faktičkim savezništvom s Kremljom. Isto se može reći i za vlast u Srbiji. Nova makedonska vlast najavljuje raskid s tom praksom, što se, izgleda, nekome u Beogradu baš jako ne dopada. Biće da se ne dopada onima istima koji članstvo Crne Gore u NATO-u doživljavaju kao izdaju i katastrofu, ali su iz raznih razloga na toj temi primorani da drže niak profil, pa se na Makedoniji valjda „naplaćuju“, šta li?
Istovremeno s ovim, nedeljama već traje i verbalni rat s Prištinom, a ulogu glavnog đavola dobio je Ramuš Haradinaj, nesuđeni stanovnik niškog ili nekog drugog KP doma u Srbiji. Haradinaj, takav kakav je, u toj ulozi, naravno, uživa, a i dobro će mu doći pred izbore na Kosovu. Ako čitate (polu)zvaničnu srpsku štampu, ali i izjave iz neposrednog Vučićevog okruženja, čovek bi pomislio da kosovske ekspanzionističke snage samo što nisu nasrnule na Niš, a o onome južno od Niša da se i ne govori.
Istovremeno s ovim, nedeljama već traje i verbalni rat s Prištinom, a ulogu glavnog đavola dobio je Ramuš Haradinaj: Pančić
Razmena balkanskog muškaračkog junačenja, čikanja, izazivanja, nadgornjavanja i ostalog ritualnog verbalnog smeća koje jako podseća na zađevice fudbalskih navijača (oblast u kojoj se Vučić dobro snalazi i najbolje se oseća) okupirala je skoro ceo politički prostor toliko da se već i o „ratnim scenarijima“ govori kao o nekoj ozbiljnoj mogućnosti i utemeljenoj opasnosti, s tim da se za to, dakako, krivi ona druga strana.
Ne bi bilo pametno zaboraviti još jedan aspekt „slučaja Haradinaj“: zbog odluke francuskog suda da ga ne izruči Srbiji, zvanični je Beograd „brutalno kaznio“ Francusku oročenim političko-diplomatskim ignorisanjem (koje se, doduše, u međuvremenu izgleda raspalo), i tako iracionalno otvorio još jedan zaludni front, ali sve što je time postigao jeste da je obznanio urbi et orbi da ne razume ama baš ni prvu lekciju o razdvojenosti izvršne i sudske vlasti u demokratiji.
Zapravo, ne bi se reklo da je ne razume – ipak Srbijom upravlja „najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta“ – nego da je ne shvata ozbiljno. A ipak i dalje očekuje da nju neko ozbiljno shvati, i još da je uvaži kao solidnog i ravnopravnog partnera u implementaciji „evropskih vrednosti“...
U ovaj spisak nije stalo držanje stalno otvorenog političkog fronta prema Sarajevu, a naročito prema Zagrebu, i još poneki biser iz beogradskih političkih salona, ali kako god, kad se podvuče crta, imamo sliku temeljitog, sistemskog i dakako strateškog i namernog (jer zaboga, bilo bi još alarmantnije ako su ti ljudi toliki ignoranti da naprosto nisu svesni šta rade) kvarenja odnosa Srbije sa svim eksjugoslovenskim susedima, a da se pri tome ne vidi koje i kakvo dobro bi Srbiji, ali i Balkanu, to moglo da donese. I onda je za sve kriv neki Zaev kad tu ekipu militantnih štetočina nazove „nacionalističko rukovodstvo“?
Ako ima nekog dobra od svega ovoga, to je možda samo definitivn rastanak s omiljenom iluzijom izvesne vrste strateških saputnika Vučićeve administracije – kako onih iz same Srbije, tako i iz okruženja – kako je unutrašnja politika Srbije, eto, možda sporna, ali je zato spoljna baš dobra, racionalna, izbalansirana. U stvarnosti nikada ne biva da zemlja koju neko devastira iznutra istovremeno deluje kao konstruktivan faktor u svom okruženju. Ti su tokovi isuviše povezani da ne bi išli paralelno.