Piše: Teofil Pančić
(komentar, mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove RSE)
Može li se pisati o ubistvu Olivera Ivanovića bez hiperinflacije upitnih rečenica? I to čak pre nego što uopšte dođemo do onog najprirodnijeg, najlogičnijeg, najneizbežnijeg pitanja: ko ga je ubio, i zašto?
Videćemo šta će učiniti oni kojima je dužnost, što profesionalna, što politička, da na to ključno pitanje odgovore. Mi nastavljamo s upitnim rečenicama. Kako je moguće da ova tragedija – a jedna od osobina tragičnog događaja, još od antičkih vremena, jeste ne samo da nije istinski neočekivan, nego je mnogo čime već bio najavljen – ne proizvede ništa nalik na katarzu nego, naprotiv, još više zamuti vodu, i to ponajviše, čini se, u Beogradu?
Naposletku: postoji li i može li postojati išta, ma kakav ozbiljan, dramatičan i tragičan događaj ili proces, koji bi već samim svojim napred navedenim svojstvima sprečavao vladajuću srpsku političku kastu, a pre svega njenog prvog čoveka, da umesto elementarne ozbiljnosti i odgovornosti prema državi, društvu, javnosti, pa čak i sebi i vlastitim visokim funkcijama, odreaguju kao grupa živopisnih mediteranskih prevaranata uhvaćenih u nepočinstvu? A to znači s teatralnim viškom buke, patetike, površinske indignacije i pasivne agresije koja ili nešto krije ili ostavlja utisak kao da nešto krije, čime izaziva upravo onu vrstu sumnjičavosti koju tako gorljivo želi da otkloni.
I zato, ka suštini stvari. Niko ozbiljan ne može tek tako da tvrdi da iza ubistva Olivera Ivanovića na bilo koji način stoji zvanični Beograd. Da li su tako nešto, ipak, mnogi pomislili? Recimo da je samo pitanje, ovako postavljeno, tabloidno, insinuirajuće, irelevantno. Šta, međutim, možemo sasvim legitimno da pitamo? Recimo, ovo: čemu višak agresije prema političkoj opoziciji, ali i prema svakom nekontrolisanom segmentu javnosti koji se usudio da u vezi s Ivanovićevom smrću postavi neko „nedogovoreno“, ali ne i neodgovorno (mada možda neodgovorivo?) pitanje?
Aleksandar Vučić sa Bratislavom Gašićem i Markom Đurićem u severnoj Mitrovici 20. januara
Zašto je predsednik Srbije čak i ovakav povod iskoristio za postiđujuću tiradu u kojoj su njemu i njegovoj sviti dodeljene uloge sirotih malih žrtava, a svima drugima uloge smutljivaca, ako ne i zlikovaca, pri čemu se zločin uglavnom svodi na uzimanje slobode da se pita i da se kaže? Da li je moguće da taj čovek nema baš nikakve granice - naročito one donje - i da je svaki eksperiment koji bi za cilj imao izazivanje barem nagoveštaja osećanja stida kod njega unapred osuđen na propast?
Otuda je, kao u svakoj istrazi zločina (a tamo gde imamo posla s ubistvom političke naravi, istraga nije samo kriminalistička, nego je nužno i politička, društvena, istorijska) neophodan povratak na stanje koje je ubistvu prethodilo, jer nam ono govori nešto bitno o samom zločinu. Ili o tome kako je on uopšte bio moguć.
Da li je ikome bilo jasno kako je moguće da predsednik Srbije vehementno, čak ljutito, negira političku narav ubistva Ivanovića, u trenutku kad niko ne zna ništa o njegovim počiniocima i nalogodavcima? A bez nekih ozbiljnih saznanja, kako uopšte pomisliti da bi se smelo makar zamisliti da takoreći ritualno javno streljanje jednog političara pred vratima njegove političke organizacije, pri tome čoveka za kojeg se ne vezuju kriminalne afere niti buran i ekscentričan privatni život, a sve to na politički vrlo nestabilnom, turbulentnom tlu punom nasilja, nije političko? Pa, kakvo je onda?
Kako god, nakon brze propasti „depolitizacije“ ovog zločina, kao da se prešlo na „plan B“, na transfer odgovornosti: za zločin je odgovoran neko drugi, recimo Albanci (a ako i jesu Srbi, onda to nisu Srbi, kaže Vučić, koji je u međuvremenu nekom zagonetnom magijom stekao čak i prerogative određivanja autentičnosti nečije „srpskosti“), ili misteriozne strane sile zlih namera, s ciljom destabilizacije (inače, je li, stabilnog) Kosova, Srbije, zapadnog Balkana. Dobro, nije to nevredno razmatranja. Ali, u međuvremenu, ne pomaže nam u odgonetanju ključnih pitanja koja se tiču budućnosti ovog društva i načina na koji se upravlja njime.
Naime, što se više ispraznom agresivnošću brani od nekih neizbežnih pitanja, to je manje ubedljiva naprednjačka, socijalistička i njima srodna struktura vlasti koja je, kao i tolikima drugima, i Oliveru Ivanoviću godinama crtala metu na čelu, da bi sada bila tako pravednički zgrožena što je neko možda pomislio da i ona nekako snosi odgovornost barem za stvaranje svojevrsnog društvenog okvira u kojem je ovakav zločin postao zamisliv, a onda i ostvariv.
Oliver Ivanović nije za nju bio samo politički neistomišljenik, oponent, takmac: on je bio izdajnik, petokolonaš, prodana duša, neprijatelj nacionalnog i državnog interesa. Sve to, i štošta drugo, mnogo je puta izrečeno na njegov račun, i to sa adresa vlasti, kako onih beogradskih, tako i onih u Kosovskoj Mitrovici. Sada, kada ih podsećaju na to, oni kažu da se radilo o „političkoj borbi“, čime bi valjda cela stvar imala biti objašnjena i stavljena ad acta.
Pa dobro: jeste to, recimo, izvesna vrsta „političke borbe“, ali koje i kakve? Ne one kakva je normalna i poželjna u demokratskom društvu, nego one kakvu je još devedesetih definisao i na svoj neponovljiv način vodio jedan Vojislav Šešelj, dok su mu sekundirali mnogi koji su danas opet na vlasti u Srbiji. Počevši od njenog predsednika. To je „politička borba“ koja protivnika dehumanizuje, kriminalizuje i sušinski ga (o)stavlja izvan zakona i moralnog poretka, s onu stranu legitimnosti, u sivoj zoni ili na vetrometini gde više ne vlada pravni poredak nego vučiji zakoni.
Pa, nisu li ti isti ljudi to isto radili, recimo, i Zoranu Đinđiću? Razlika i napredak su možda samo u tome što su im trebale godine nakon ubistva Đinđića da procede da im je zbog tragične sudbine ubijenog premijera žao, dok su Ivanovića, eto, odmah ožalili. To „odmah“ je, međutim, i dalje veoma prekasno.