Jedno možda pomalo idealističko shvatanje politike kaže da je to veština rešavanja problema, onih unutar država i društava, kao i između država. Jedno više nihilističko shvatanje reklo bi, naprotiv, da je politika tehnika stvaranja problema – i to uglavnom ni iz čega. Neko bar približno realističko shvatanje moglo bi onda da bude fuzija prethodnih dveju: politika je, dakle, veština rešavanja problema koje je stvorila – pa, takođe politika, ko bi drugi? Nije retkost ni da isti ljudi rešavaju problem koji su prethodno lično stvorili. Ko će bolje da popravi nešto što je umeo tako dobro da pokvari?
Nije sve ovo laskavo, i nema tu mnogo čega utešnog. Ipak, ova poslednja opcija, reklo bi se preovlađujuća u stvarnom svetu, daje vam neku nadu: stvari u nekom trenutku u zemlji X i u zemlji Y i između zemlje X i zemlje Y krenu nabolje, i posle dugo idu tako; možda presporo, ali pouzdano. Puna je istorija takvih primera.
Šta je, međutim, ovo što se u poslednje vreme odvija između Srbije i Hrvatske, to jest njihovih vladajućih elita? Čemu svo to natezanje, preglumljivanje, afektacije svih teatralnih vrsta, a oko svega i svačega, od ratnog nasleđa iz devedesetih, ali bogme i iz Drugog svetskog rata, pa sve do vila na moru iz socijalističkih vremena?! Ako bi me neko zamolio da pronađem najprikladniju stilsku figuru da opišem taj fenomen, mislim da bih predložio „buru u čaši vode“. Bura je delo prirode, ali ne ova u čaši vode: nju zakuvava čovek, stvara se veštački, za neku najčešće nejasnu i uvek nečasnu svrhu. Tu buru raspiruje neko kome mirno i čisto more ne odgovara jer najbolje lovi u mutnoj vodi.
Nikada nakon raspada zajedničke države – koja se nemalim delom držala na srpsko-hrvatskoj kičmenoj osovini – i kanibalskih ratova za jugoslovensko nasleđe nisu odnosi Hrvatske i Srbije bili baš uzorni niti lišeni ozbiljnog bremena neraščišćenih sporova iz nedavne prošlosti, no ipak, još od druge polovine devedesetih, a naročito nakon odlaska s vlasti ratnih lidera dveju zemalja, stvari su išle ka punoj normalizaciji; ako bi s vremena na vreme i došlo do koraka nazad, usledila bi dva koraka napred. I tako sve do pre koju godinu, kada kao da je došlo do serijskog pucanja čireva nerazrešenih odnosa i – što je mnogo gore – namerno podgrevanih starih stereotipa, nerazumevanja i omraza. Poslednjih meseci ovaj je retrogradni proces dobio na zamahu, baš kao trkaći konj kada se podbode. Ovaj komentator nikako nije u stanju da prepozna puku slučajnost u činjenici da se sve to dešava baš onda kada su u dve zemlje sinhrono na vlasti „mračne sile“ iz devedesetih ili njihovi neposredni baštinici, u političkom, a neretko i bukvalno personalnom smislu.
Trenutni ministri spoljnih poslova Srbije i Hrvatske Ivica Dačić i Miro Kovač, mada i jedan i drugi daleko od toga da budu donosioci ili barem sukreatori ključnih odluka, nekako su se nametnuli kao glavni portparoli raspirivanja loših i niskih strasti i stalnog verbalnog poigravanja s i dalje tinjajućim plamenom. Možda im to pripada „formacijski“, po sili dužnosti, ali reklo bi se da obojica u taj sumračan posao unose solidnu količinu lične strasti i posvećenosti. O veteranu Miloševićevih predsoblja iz devedesetih i survivoru iz dvehiljaditih Ivici Dačiću „sve“ ionako znamo, i neretko smo olako ubeđeni da više ničim ne može da nas šokira. Pa se ispostavi da grešimo. Dugo mu je trebalo da postane „nezaobilazan faktor“ u svakoj srpskoj političkoj čorbi – što je čorba bljutavija, to je on važniji začin u njoj – i sada to blago više ne namerava da ispusti iz ruku. Ako je jedan od načina za ostajanje u fokusu uporna ritualna „sablažnjenost“ potezima i rečima druge strane, koju se istovremeno rutinski sablažnjava sopstvenim iskazima i delima, onda neka bude.
Andrej Plenković
Na drugoj strani, do skora takoreći anonimni Kovač je pulen tvrde, Karamarkove HDZ-ove strukture, pa se računa da uglavnom govori u njeno ime i da ga neće biti u novoj vladi čak i ako je najesen bude formirao HDZ. Ipak, ne bi se reklo da novi lider HDZ Andrej Plenković, kojeg prati aura umerenjaka, čini išta stvarno da relaksira ove odnose, naprotiv; pa nekako ispada da je u ovom našem delu sveta idealna mera „umerenosti“ ono kada uljudnim tonom i garnirano lepim manirima govorite stvari koje prosečno dobar pas ni s kilom prvoklasnog masla ne bi pojeo.
Srbijanski premijer Aleksandar Vučić, pak, danas rado gaji imidž čoveka posvećenog samo „onome od čega se živi“ i emancipovanog kosmopolite koji je prevazišao ta „plemenska“ nadgornjavanja, ali je zanimljivo – ne usuđujem se, zbog ozbiljnosti konteksta, da kažem i: zabavno – koliko ga je lako u tome „omesti“ i dovesti ga blizu atavističkog amoka iz njegovih radikalskih dana. Dakako, nema i ne može više biti ni te retorike ni te tehnike, pa se Vučić radije okreće metodu pasivno-agresivne neprestane „iznenađenosti i uvređenosti“. Jeste da je metod izanđao i besmislen, ali očigledno se neće menjati sve dok poverenje u njega bude i po masovnosti i, doduše, po plitkoći, uporedivo s telenovelama iz najslavnijih dana.
Utešno je da je sve ovo više jeftina predstava za podilaženje prostoti nego uvod u neke nove ratove i čarke, baš kao i to da, čini se, neprestana produkcija mentalno-političkih toksina u sferi tzv. visoke politike ne prodire među „obične“ ljude na način uporediv s „onim“ vremenima. Ideal-tipske (para)diplomatske kavgadžije poput Dačića i Kovača tu nisu ni zalutali entiteti kojima se greškom posrećilo ni solo igrači bilo koje vrste, nego trbuhozborci moćnijih i važnijih od sebe; što ih, opet, ne sprečava da u perpetuiranje loših strasti ne unesu što više ličnog žara. Nije to lako za gledanje i slušanje bilo kome ko pati od boljeg ukusa makar i u tragovima, ali ne može se reći da je nezasluženo iznova tu, među nama: biračka su tela (a valjda i glave?) glasala kako su glasala, a sada su dobila besplatnu praktičnu nastavu o tome da svako glasanje košta, a daleko najviše košta (ne)glasanje kakvim ne sprečavate da vas nadglasaju oni koji neće biti gadljivi na spontano sinhronizovane akcije najboljih neprijatelja, poput ovdašnjih ministara spoljnih dela.