Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Nije bilo davno kada je patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej (Miroslav Gavrilović) na takoreći dečački način izrazio divljenje prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, to jest, njegovom naporu da „kao lav brani Kosovo“ u sastavu Republike Srbije.
Rekao je to jednom, pa nekoliko nedelja kasnije ponovo, valjda da otkloni svaku nedoumicu da je i prvi put mislio ozbiljno. Mnogi su, unutar i van Crkve, bili sablažnjeni njegovim rečima, utoliko pre što se odavno naslućivalo da će se, kada jednom dođe vreme da se o Kosovu razgovara ozbiljno i bez zadrške - a tada zgodne patriotske fraze više neće biti od velike pomoći – SPC naći na jednoj strani, a država Srbija na drugoj. Evo, izgleda da je došlo to vreme. Da se čekalo još samo malo, možda ne bi više imalo šta ni da dođe. A ni kome.
Crkveni vrh je, dakle, saopštio „konačan stav o Kosovu i Metohiji“, gde se, bez agresivne retorike ali ipak nedvosmisleno tvrdokorno, poručuje da svetovna vlast nema pravo ni legitimitet da učini bilo šta što bi značilo priznavanje nezavisnosti Kosova i svih posledica koje ona povlači, ili pak podele teritorije Kosova (koja i nije u igri, ali to je jedan „srpski fantazam“ s kojim kao da se svi poigravaju, samo što ga jedni tretiraju kao šansu, a drugi kao bauk).
Nije preterano reći da Crkva ovim izriče svojevrsnu „anatemu unapred“ svakome ko bi i rečima i delima dosledno raskinuo s mitskom matricom po kojoj je Kosovo ne samo neodvojivi deo nego i „srce i duša Srbije“, bez kojeg srpski identitet više ne može ni da postoji, i tako dalje; decenijama je već uvežbavan taj drveni jezik rodoljubnog praznoslovlja. Koje ne možete ljudski ni da demontirate, jer se ne sastoji ni od čega osim vrućeg vazduha.
Taj „svako“, naravno, u realnom svetu jeste samo i jedino Aleksandar Vučić: trenutno nema, i nije ni izgledno da uskoro bude bilo koga drugog ko bi to mogao učiniti, ili pak odbiti da učini – a da to proizvede ikakav učinak u stvarnosti.
Vučić je, čini se, dugo održavao kakvu-takvu nadu da će s Crkvom naći neku vrstu zajedničkog jezika, ali to je bilo bar donekle moguće samo u fazi u kojoj su i jedni i drugi – i svi mogući „treći“, domaći i belosvetski – obitavali u jezičkom svetu „korisnih nejasnoća“ koje se mogu tumačiti ovako ili onako, kako kome odgovara. Samo, sva je prilika da rok trajanja svim (bes)korisnim nejasnoćama ističe, i da dolazi vreme konkretnih poteza iz sfere ovozemaljske istorijsko-političke stvarnosti.
"Crkveni vrh je, dakle, saopštio 'konačan stav o Kosovu i Metohiji'" (na fotografiji patrijarh SPC Irinej)
Predsednik Srbije nije se, kao što je običavao, o crkvenom dokumentu izjasnio „okruglo pa na ćoše“ i uz izobilan začin od dežurnih patetičnih fraza, nego je jasno rekao da mnoge njegove delove smatra potpuno nerealnim. I politički zapravo sasvim neupotrebljivim, jednostavno rečeno – sanjarskim.
Pa dobro, njima je sanjanje dopušteno: crkva kao institucija tradicionalno se bavi bićima koja nikada nisu postojala i događajima koji se nikada nisu odigrali, pa joj tu fikcionalizaciju političkog horizonta možda ni ne treba posebno zameriti, ali stvarna, ovozemaljska politika nešto je sasvim drugo. Dobro je ako je bilo ko na vlasti, pa neka je to i Aleksandar Vučić, to zaista razumeo, i ako je spreman da u skladu s konsekvencama te spoznaje i postupa. Samo, ne bi bilo prvi put da prebrzo poverujemo kako je sveži vetar stvarnosti najzad prodro i do visokih beogradskih salona, pa da se ubrzo ispostavi da su ga ipak brže-bolje isterali odande...
Crkva nipošto nije jedina relevantna društvena snaga koja se de facto zalaže za politiku „zamrznutog konflikta“, koja u prevodu na ordinarni srpski znači politiku večitog „pravljenja da Kosovo ne postoji“, bez obzira na bilo koju političku, ekonomsku ili kakvu god već cenu koju bi zbog toga Srbija plaćala, makar i u nedogled, pardon, „dok se međunarodne okolnosti ne promene u našu korist“.
Tako, naime, misle i desne opozicione stranke (a i one centrumaške umeju da koketiraju s nekim sličnim idejama), a bogme i nimalo zanemarljiv faktor neformalno uticajnih serklova „nacionalno odgovorne inteligencije“, ili bez eufemizama rečeno, onaj široki sloj „mislilaca saputnika“ koji su nekako uspeli da budu bitno saodgovorni za skoro svaki srpski brodolom, sramotu ili promašaj u poslednjih nekoliko decenija.
Šta je sad na redu? Realno, Vučić mora da igra „simultanku“, dakle više šahovskih partija istovremeno, a ova protiv domaćih zagovornika „zamrznutog konflikta“ ne mora uopšte da bude najteža – mada je moguće da njemu, iz naslutljivih razloga, najteže pada. U pravu je Vučić i kad lamentira da nas je niz srpskih loših politika neumitno doveo do ove situacije iz koje takoreći nema „časnog“ izlaza.
Samo što je njegova sopstvena uloga u nekim od najpogrešnijih među pogrešnim srpskim politikama takva i tolika da bi mu možda bilo bolje da nas ubuduće manje podseća na to. Isto, uostalom, važi i za dubiozne mudrace koji zasedaju u Patrijaršiji i odande izdaju gromko zvučeća saopštenja. Utoliko je negde i pravedno da i on i oni sudeluju, svako na svoj način, u dugom, mučnom, neizvesnom, ali urgentno neophodnom saniranju posledica vlastitog minulog rada.