Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Kako najlakše razlikovati demokratsku vlast od one koja to nije, mada može imati demokratski izborni legitimitet? Tako što ova prva shvata da reprezentuje samo deo društva, pa makar ovaj bio i trenutno većinski, pa se u skladu s tim i ponaša, dok ova druga pretenduje na apropijaciju celog političkog spektra, a bogme i na neku vrstu prisvajanja i monopolisanja celokupnog društvenog života.
Otuda joj nije strano da poseže za fundamentalnim zahvatima u samo društveno tkivo, ili u osnove života u gradu i državi, mada za takvo nešto nema legitimitet, jer se tu radi o procesima dugog trajanja, o nečemu što nije dato niti jednoj vlasti da menja po svom hiru i ćeifu, ili pak po svom partikularnom interesu, bilo političkom ili ekonomskom (što je elegantnije ime za korupciju).
Ovaj uvod može nekome zazvučati odviše „teorijski“, zato, evo i primera iz presne srpske društvene stvarnosti. Način na koji je naprednjačka vlast od 2012. do danas „uzaptila“ Beograd i napravila od njega poligon za ničim neograničeno eksperimentisanje na živom tkivu grada i na životima njegovih stanovnika, zaista je bez presedana, bar u onim zemljama u kojima se vlast bira demokratski, te vlada i odlučuje demokratski, u sadejstvu i dosluhu sa građanima, vodeći računa o njihovim potrebama.
Famozni projekat „Beograd na vodi“ tu je ogledni primer bizarne samovolje, trajno zaraćene sa arhitektonskom, urbanističkom i mnogim drugim strukama, a i sa građanima koji su protestima pokušali da iznude obustavljanje projekta, ali nisu postigli ama baš ništa.
Ogromno zemljište u potencijalno najpropulzivnijem delu grada izdato je u stogodišnji zakup misterioznim „arapskim investitorima“ pod uslovima koji su finansijski i na druge načine nesumnjivo nepovoljni i štetni za državu i za javni interes; na tom se prostoru polako, ali postojano gradi monstr-kvart poput nekakvog „beogradskog Dubaija“ koji će trajno i nepopravljivo narušiti beogradsku vizuru i praktično „zazidati“ grad u svojevrsnu dušegupku iza megasolitera za povlašćene.
U tu je svrhu, mimo i protiv zakona, urbanističkog plana i procene ogromne većine uglednih stručnjaka, učinjeno već štošta štetno i nepopravljivo, a taj je devastacijski proces (za sada) uvrhunio u ukidanju glavne beogradske železničke stanice, a ista se sudbina sprema i glavnoj autobuskoj stanici. I jedna i druga detaširaju se na krajnje neodgovarajuće poluperiferijske lokacije, što Beograđanima i gostima Beograda nipošto nije u interesu, ali – ko vam uopšte kaže da su interesi građana na vrhu liste prioriteta u jednoj, što bi s ponosom rekao Viktor Orban, „neliberalnoj demokratiji“? Gde je, uzgred, ova druga reč sve više samo isprazan ukras, retorički ornament.
„Beograd na vodi“ je, naravno, samo najupadljiviji primer, ali ni po čemu nije izuzetak: pre će biti da je reprezentativan primer tehnologije „oduzimanja“ gradova i njihovih resursa od građana. Beograd je uzduž i popreko izložen neretko neverovatnim i zaumnim intervencijama u urbano tkivo i ničim racionalnim neopravdanim prekrajanjima njegove strukture.
Grad se sistematski pretvara u lanac kičastih mikrolokacija „za turiste“, njegova spomenička arhitektura sve se čvršće okreće u pravcu koji podseća na nadrealni projekat „Skopje 2014“ bivše makedonske vlasti (koja je s Vučićevom ionako bila u vrlo bratskim odnosima), a njegov je svakodnevni život doslovno svakog dana izložen širokom spektru stresnih maltretmana.
Jedna od najnovijih i najalarmantnijih zamisli ona je po kojoj će veliki deo centra grada biti pretvoren u „pešačku zonu“, baš kao da je Beograd grad-muzej na čijem će razgledanju i rentiranju njegovi „vlasnici“ zarađivati lake, a teške pare, a ne mesto gde žive stvarni ljudi i gde treba da bude moguće da se odvija nekakav realan život, sa svim njegovim potrebama.
Iza svih ovih i mnogih drugih diletantskih i nasilničkih akcija stvaranja „ljepšeg i starijeg“ Beograda stoje ogromno neznanje i brižno negovani neukus, ali ne treba biti naivan, neretko je u pitanju i visoka korupcija i pogodovanje „svojima“ ne bi li ih se angažovalo za kojekakve (zapravo nepotrebne, neretko i štetne) „posliće“, od kojih će svakome u tom lancu ishrane ponešto slasno uleteti u kljun. I jasno je, naravno, da se sve to što se odvija u Beogradu po vertikali prenosi i u druge gradove, gde svako „daje“ u skladu sa svojim mogućnostima, ali i s nezajažljivim potrebama Vrha.
Vaš browser nepodržava HTML5
Niški aerodrom, uprkos protestima, predat državi
Nedavno poklanjanje (ovo treba shvatiti bukvalno: gradska skupština Niša je darovala vrednu imovinu „državi“, to jest vladajućoj kliki koja se obavezala prema novom zakupcu beogradskog aerodroma da će suzbiti konkurenciju) niškog aerodroma državi Srbiji upečatljiv je primer ovog trenda.
Naivna je ideja da možete „pripustiti“ na vlast, makar za samo jedan mandat, one kojima je u osnovi političkog i javnog delovanja duboki prezir prema institucijama, prema stvarnoj demokratiji te podeli i kontroli vlasti, a da se to ne pretvori u otmicu celog društva, u njegovo uzapćivanje i blokadu svakog njegovog stvarnog razvoja.
Srećniji ili mudriji to unapred znaju, pa se toga i čuvaju, oni drugi to shvate tek nakon što to isprobaju na sebi, a tada je već kasno, potrebno je mnogo vremena i muke da se to ispravi, a ni tada se mnoge posledice socijalnog varvarizma ne mogu otkloniti (ponovo pogledati Makedoniju kao primer). Ima, doduše, i još gora varijanta: da ne shvate ni tada, nego se više puta sapletu o isti kamen.