Priča o bebama nestalim u Srbiji poslednjih decenija, koju je država na insistiranje roditelja pokušala da rasvetli pre desetak godina, aktuelizovana je presudom Suda za ljudska prava u Strazburu koji je naložio da se majci Zorici Jovanović isplati odšteta u iznosu od 10.000 evra. Za RSE govori jedan od roditelja koji sumnjaju da su im deca oteta odmah po rođenju.
Sud u Strazburu utvrdio je da je Zorici Jovanović, čija je tek rođena beba 1983. godine nestala iz državnog porodilišta u Ćupriji, povređeno pravo na poštovanje porodičnog života jer taj slučaj nije rasvetljen. Nesrećnoj majci tada nije dozvoljeno da vidi telo bebe, smrt nije zvanično zabeležena niti je ustanovljen uzrok, zbog čega ona veruje da je njen sin živ.
Pred sudom u Strazburu nalazi se oko 100 tužbi roditelja iz Srbije koji sumnjaju da su im bebe ukradene u bolnicama i prodate imućnim parovima nakon što su bez obrazloženja i dokaza proglašene umrlim.
Među onima koji se spremaju da zbog toga tuže državu Sudu za ljudska prava je i Goran Filipović (47) iz Beograda, čija supruga je, kako kaže za RSE, 1998. rodila devojčicu u jednom beogradskom porodilištu.
“Kada sam otišao tamo rečeno mi je da je naša devojčica preminula pre 15 minuta. Kada sam tražio da je vidim nisu mi dozvolili, nisu mi dozvolili ni da je preuzmem i sahranim. Tada sam otišao kući duboko potresen, kasnije sam sve to duboko potisnuo u sebi… Naknadno sam shvatio da su se takve stvari dešavale obično mladim parovima. I ja sam tada bio mlad i gledao sam u doktore kao u bogove, i naravno da sam im verovao kada su mi saopštili tu strašnu vest. Kada je prošlo određeno vreme, kada sam razmislio o svemu i kada su se slegli utisci, shvatio sam da sam možda obmanut i prevaren na najgrublji način. Ja lično tvrdim da država nema dokaza da je moje dete umrlo. Sumnjam da je neko iskoristio situaciju i pretpostavljam da je moje dete nelegalno dato nekoj porodici na usvajanje”, kaže Filipović.
Sumnje roditelja da su njihove bebe koje su po rođenju proglašene mrtvim ipak žive probuđene su pre više od deset godina kada su, kako su tvrdili, svoju decu igrom slučaja ili posle dugogodišnje potrage pronašli živu i zdravu u drugim porodicama. Takve potresne storije naširoko je objavljivala štampa, a krivične prijave koje su podnosili očajni roditelji ostale su bez ikakvog epiloga do presude evropskog suda u slučaju “Zorica Jovanović protiv Srbije”.
Slavoljub Carić, predstavnik Srbije pred Sudom za ljudska prava, izjavio je da je ta institucija obavezala državu da u roku od godinu dana od pravosnažnosti presude svi koji su u dovoljno sličnoj situaciji kao pomenuta podnositeljka predstavke dobiju adekvatnu naknadu.
“Da li će se raditi o moralnoj ili materijalnoj naknadi na državi je da odluči i preduzme mere. Ukoliko evropski Komitet ministara oceni da su te mere dovoljno dobre i adekvatne onda će se svi ti slučajevi smatrati rešenim. Ako ocena bude da su te mere adekvatne to znači da će ti slučajevi preći na domaći teren. To jest, država će se na adekvatan način pozabaviti svim tim slučajevima”, rekao je Carić.
Nova velika borba za istinu
Početkom dvehiljaditih, nakon burnih zahteva ogorčenih roditelja, osnovan je skupštinski Anketni odbor koji je trebalo da pomogne u rasvetljavanju slučajeva navodne krađe beba. Porodice su tada tužilaštvu podnele 764 krivične prijave od kojih je 539 odbačeno, i to najveći broj zbog zastarelosti, ali do danas ni jedna nije rešena iako su zaprećene kazne za oduzimanje maloletnog lica bile od jedne do 10 godina zatvora.
Goran Filipović, koji još traga za svojim detetom, rekao je za RSE da njegovo iskustvo govori da ima dovoljno dokaza za ozbiljnu istragu, iako se sve dešavalo pre mnogo godina.
“Kada mi je saopšteno da mi je dete preminulo o tome nisam dobio nikakvu dokumentaciju. Kasnije, kada sam se malo oporavio od šoka poželeo sam da odem na grob svoje ćerke. Međutim, kada sam otišao na groblje dobio sam potvrdu da iz bolnice pod tim imenom i prezimenom, preminulog deteta tih i tih roditelja, nikakav papir nije stigao kao ni da tamo nemaju evidenciju da je kod njih sahranjeno ta umrla beba. Kada sam otišao u bolnicu da vidim šta se desilo tamo sam naišao na duple knjige, duple protokole, dupla zavođenja, prazna mesta u rubrikama za porodilje, shvatio sam da je bilo i insceniranih porođaja… Jednostavno, nađete se u gomili nelogičnosti. Kada u matičnoj službi pokušate da istražite o čemu se radi naiđete na istu situaciju kao u bolnicama, pogrešno zavođena novorođena deca, potpuna katastrofa. Onda tragate, tragate, i prikupite obilje dokumentacije koja nedvosmisleno ukazuje da se desio neki vid kriminala.”
Najstariji slučaj koji je razmatrao Anketni odbor Skupštine Srbije za utvrđivanje istine o nestalim bebama bio je iz 1959. godine, dok ih je najviše bilo iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Živodarka Dacin, predsednica tog Anketnog odbora, kaže za RSE da je ovo parlamentarno telo po završetku rada u februaru 2006. godine predložilo da se u Ministarstvu unutrašnjih poslova osnuje specijalna jedinica, sastavljena od stručnjaka za krvne delikte, organizovani kriminal i trgovinu ljudima, koja bi detaljno istražila sve sumnjive slučajeve.
“Mi smo smatrali da je bio dovoljan broj predmeta koji nam je dao za pravo da donesemo takvu preporuku. Znači, smatrali smo da je bilo osnovano da se krene u istragu koju treba da vode policija, tužilaštvo i sudstvo, kao i da se uključe svi drugi potrebni državni organi”, rekla je Dacin.
Tokom dugogodišnjih potraga za svojom decom, koje traju i po nekoliko decenija, pojedini roditelji posumnjali su da se kriminalne organizacije bave prodajom novorođenčadi pa su neki svojevremeno za naš program govorili da su istraživajući sumnjive slučajeve zaključili da uglavnom nestaju bebe bele puti i muškog pola.
Goran Filipović veruje da je presuda iz Strazbura možda poslednja šansa, ali i velika nada, da se konačno razveju sumnje ili otkrije istina.
“Meni ne prestaje da zvoni telefon, sada imam brojne pozive roditelja koji su do presude iz Strazbura bili obeshrabreni nečinjenjem države. Svi žele da se udružimo i nateramo nadležne da naše slučajeve konačno reše. Mislim da će ovo prerasti u jednu novu veliku borbu za istinu koja će kad tad morati da ugleda svetlost dana”, kaže Filipović.
Sud u Strazburu utvrdio je da je Zorici Jovanović, čija je tek rođena beba 1983. godine nestala iz državnog porodilišta u Ćupriji, povređeno pravo na poštovanje porodičnog života jer taj slučaj nije rasvetljen. Nesrećnoj majci tada nije dozvoljeno da vidi telo bebe, smrt nije zvanično zabeležena niti je ustanovljen uzrok, zbog čega ona veruje da je njen sin živ.
Pred sudom u Strazburu nalazi se oko 100 tužbi roditelja iz Srbije koji sumnjaju da su im bebe ukradene u bolnicama i prodate imućnim parovima nakon što su bez obrazloženja i dokaza proglašene umrlim.
Među onima koji se spremaju da zbog toga tuže državu Sudu za ljudska prava je i Goran Filipović (47) iz Beograda, čija supruga je, kako kaže za RSE, 1998. rodila devojčicu u jednom beogradskom porodilištu.
“Kada sam otišao tamo rečeno mi je da je naša devojčica preminula pre 15 minuta. Kada sam tražio da je vidim nisu mi dozvolili, nisu mi dozvolili ni da je preuzmem i sahranim. Tada sam otišao kući duboko potresen, kasnije sam sve to duboko potisnuo u sebi… Naknadno sam shvatio da su se takve stvari dešavale obično mladim parovima. I ja sam tada bio mlad i gledao sam u doktore kao u bogove, i naravno da sam im verovao kada su mi saopštili tu strašnu vest. Kada je prošlo određeno vreme, kada sam razmislio o svemu i kada su se slegli utisci, shvatio sam da sam možda obmanut i prevaren na najgrublji način. Ja lično tvrdim da država nema dokaza da je moje dete umrlo. Sumnjam da je neko iskoristio situaciju i pretpostavljam da je moje dete nelegalno dato nekoj porodici na usvajanje”, kaže Filipović.
Zgrada Suda za ljudska prava u Strazburu
Sumnje roditelja da su njihove bebe koje su po rođenju proglašene mrtvim ipak žive probuđene su pre više od deset godina kada su, kako su tvrdili, svoju decu igrom slučaja ili posle dugogodišnje potrage pronašli živu i zdravu u drugim porodicama. Takve potresne storije naširoko je objavljivala štampa, a krivične prijave koje su podnosili očajni roditelji ostale su bez ikakvog epiloga do presude evropskog suda u slučaju “Zorica Jovanović protiv Srbije”.
Slavoljub Carić, predstavnik Srbije pred Sudom za ljudska prava, izjavio je da je ta institucija obavezala državu da u roku od godinu dana od pravosnažnosti presude svi koji su u dovoljno sličnoj situaciji kao pomenuta podnositeljka predstavke dobiju adekvatnu naknadu.
“Da li će se raditi o moralnoj ili materijalnoj naknadi na državi je da odluči i preduzme mere. Ukoliko evropski Komitet ministara oceni da su te mere dovoljno dobre i adekvatne onda će se svi ti slučajevi smatrati rešenim. Ako ocena bude da su te mere adekvatne to znači da će ti slučajevi preći na domaći teren. To jest, država će se na adekvatan način pozabaviti svim tim slučajevima”, rekao je Carić.
Nova velika borba za istinu
Početkom dvehiljaditih, nakon burnih zahteva ogorčenih roditelja, osnovan je skupštinski Anketni odbor koji je trebalo da pomogne u rasvetljavanju slučajeva navodne krađe beba. Porodice su tada tužilaštvu podnele 764 krivične prijave od kojih je 539 odbačeno, i to najveći broj zbog zastarelosti, ali do danas ni jedna nije rešena iako su zaprećene kazne za oduzimanje maloletnog lica bile od jedne do 10 godina zatvora.
Goran Filipović, koji još traga za svojim detetom, rekao je za RSE da njegovo iskustvo govori da ima dovoljno dokaza za ozbiljnu istragu, iako se sve dešavalo pre mnogo godina.
“Kada mi je saopšteno da mi je dete preminulo o tome nisam dobio nikakvu dokumentaciju. Kasnije, kada sam se malo oporavio od šoka poželeo sam da odem na grob svoje ćerke. Međutim, kada sam otišao na groblje dobio sam potvrdu da iz bolnice pod tim imenom i prezimenom, preminulog deteta tih i tih roditelja, nikakav papir nije stigao kao ni da tamo nemaju evidenciju da je kod njih sahranjeno ta umrla beba. Kada sam otišao u bolnicu da vidim šta se desilo tamo sam naišao na duple knjige, duple protokole, dupla zavođenja, prazna mesta u rubrikama za porodilje, shvatio sam da je bilo i insceniranih porođaja… Jednostavno, nađete se u gomili nelogičnosti. Kada u matičnoj službi pokušate da istražite o čemu se radi naiđete na istu situaciju kao u bolnicama, pogrešno zavođena novorođena deca, potpuna katastrofa. Onda tragate, tragate, i prikupite obilje dokumentacije koja nedvosmisleno ukazuje da se desio neki vid kriminala.”
Najstariji slučaj koji je razmatrao Anketni odbor Skupštine Srbije za utvrđivanje istine o nestalim bebama bio je iz 1959. godine, dok ih je najviše bilo iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Živodarka Dacin, predsednica tog Anketnog odbora, kaže za RSE da je ovo parlamentarno telo po završetku rada u februaru 2006. godine predložilo da se u Ministarstvu unutrašnjih poslova osnuje specijalna jedinica, sastavljena od stručnjaka za krvne delikte, organizovani kriminal i trgovinu ljudima, koja bi detaljno istražila sve sumnjive slučajeve.
“Mi smo smatrali da je bio dovoljan broj predmeta koji nam je dao za pravo da donesemo takvu preporuku. Znači, smatrali smo da je bilo osnovano da se krene u istragu koju treba da vode policija, tužilaštvo i sudstvo, kao i da se uključe svi drugi potrebni državni organi”, rekla je Dacin.
Tokom dugogodišnjih potraga za svojom decom, koje traju i po nekoliko decenija, pojedini roditelji posumnjali su da se kriminalne organizacije bave prodajom novorođenčadi pa su neki svojevremeno za naš program govorili da su istraživajući sumnjive slučajeve zaključili da uglavnom nestaju bebe bele puti i muškog pola.
Goran Filipović veruje da je presuda iz Strazbura možda poslednja šansa, ali i velika nada, da se konačno razveju sumnje ili otkrije istina.
“Meni ne prestaje da zvoni telefon, sada imam brojne pozive roditelja koji su do presude iz Strazbura bili obeshrabreni nečinjenjem države. Svi žele da se udružimo i nateramo nadležne da naše slučajeve konačno reše. Mislim da će ovo prerasti u jednu novu veliku borbu za istinu koja će kad tad morati da ugleda svetlost dana”, kaže Filipović.