Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu protiv šestorice pripadnika jedinice „Simini četnici“ za ubistvo 27 romskih civila i za rušenje džamije u selu Skočić kod Zvornika u julu 1992. godine. U obrazloženju sud, između ostalog, navodi da prisustvo optuženih na mestu izvršenja masakra ne dokazuje da su oni učestvovali u zločinu. Ova presuda je pravosnažna, što znači da ne postoji pravo žalbe višoj sudskoj instanci.
„Ovo je sramotno. Po mom mišljenju, oni smatraju da ja nisam živ, kao i ove tri djevojke koje su preživjele.“ Ovim rečima komentariše presudu Zijo Ribić, koji je preživeo zločin „Siminih četnika“ u Skočiću.
Tada je imao svega osam godina i jedini je iz svoje porodice izašao živ iz jame u koju su pripadnici ove paravojske, koju je u Srbiji osnovao Sima Bogdanović, bacili tela nesrećnih Roma, nad kojima su se prethodno brutalno iživljavali.
Zajedno sa tri zaštićene svedokinje, koje su takođe preživele masakr, Zijo Ribić svedočio je o ovom događaju na suđenju u Beogradu. Sada ne krije da je razočaran presudom.
„Osuđena su samo trojica za silovanje, što znači da oni nas smatraju ne-svjedocima, da nismo ni živi“, kaže s indignacijom Ribić.
Apelacioni sud je za silovanje zarobljenica preinačio presudu protiv Zorana Đurđevića, Tomislava Gavrića i Zorana Alića. Gavrić i Đurđević osuđeni su na kazne zatvora od po 10 godina, dok je Zoran Alić osuđen na šestogodišnju zatvorsku kaznu. U slučaju ove tri presude moguće je pravo žalbe drugom veću Apelacionog suda podsećaju u FHP.
Đurđević, Gavrić i Alić, kao i Damir Bogdanović, Đorđe Šević i Dragana Đekić su, međutim, oslobođeni optužbe za ratni zločin protiv civilnog stanovništva, pod obrazloženjem da ne može da se utvrdi saizvršilaštvo u zločinu koji se dogodio.
Marina Kljajić, istraživačica u Fondu za humanitaarno pravo, smatra da je presuda nepravedna i ukazuje na pogrešne zaključke suda:
„Nisu sve Rome iz Skočića mogli da ubiju svi koji su za to bili optuženi. Neko je morao da vozi taj kamion (kojim su zarobljenici prevoženi, prim. RSE), neko je skidao ljude sa kamiona i transportovao ih do jame, neko je silovao oštećene pre streljanja, neko ih je streljao, a neko je čuvao stražu. Ali, oni što je evidento jeste da su svi oni saizvršioci, zato što su funkcionisali na bazi podele uloga“, kaže Marina Kljajić.
- Zašto u Srbiji padaju presude za ratne zločine
- Knjiga preživjelog iz reda za strijeljanje: 'Ja ne mrzim'
Kljajić kaže da je propust Apelacionog suda što nije kompletno sagledao ponašanje i prirodu jedinice „Siminih četnika“, naročito ako se ima u vidu da ovo nije jedini zločin koji je ova paravojna grupa počinila.
„To je jedinica koja je kompaktna, koja ima manji broj ljudi i gde je članstvo dobrovoljno. Nisu oni bili mobilisani, to je bila paravojna jedinica u koju su oni dolazili i odlazili po svojoj volji. To znači da su se ponašali kao jedan i saglašavali sa radnjama koje su činili. Radili su kao jedan uigrani tim, na bazi podele uloga.“
Oslobađajućom presudom Apelacioni sud je potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu iz juna 2015. godine.
Prvu prvostepenu presudu Viši sud je izrekao 22. februara 2013. godine. Tom prilikom su Zoran Stojanović (koji je u međuvremenu preminuo) i Zoran Đurđević osuđeni na po 20 godina zatvora, Tomislav Gavrić i Zoran Alić na po 10 godina, Dragana Đekić i Đorđe Šević dobili su po pet godina, a Damir Bogdanović dve godine zatvora.
Ovom presudom je utvrđeno da su pripadnici jedinice „Simini četnici“ 12. jula 1992. godine po dolasku u Skočić, udaljenom 15 kilometara od Zvornika opštine na istoku BiH, prvo eksplozivom srušili seosku džamiju, a zatim u jednu kuću skupili sve meštane Rome koje su zatekli u selu, među kojima je bilo dece, žena i odraslih muškaraca. Kako podseća Fond za humanitarno pravo, zarobljenicima su oduzeli i prisvojili vredne stvari, a zatim su ih tukli rukama, nogama, kundacima pušaka i drugim predmetima, pri čemu su Arifa Nuhanovića (58 godina) na tom mestu ubili.
Vaš browser nepodržava HTML5
'Pamtit ću kako smo se zadnji put igrali'
U isto vreme, pojedini pripadnici jedinice su silovali tri devojke, koje su na suđenju u Beogradu svedočile pod pseudonimama „Alfa“, „Beta“ i „Gama“. Zatim su ih sve kamionom odvezli do sela Malešić, gde su oštećene „Alfu“, „Betu“ i „Gamu“ izdvojili i sproveli ih u kuće u kojima su bili smešteni pripadnici jedinice. Nakon toga su preostale Rome odvezli do jame na mestu zvanom Hamzići u blizini sela Šetići, te ih pojedinačno izvodili iz vozila i ubijali noževima i iz vatrenog oružja, a leševe bacali u jamu, u koju su potom ubacili bombu. U masakru je ubijeno 27 romskih civila.
Apelacioni sud u Beogradu je u maju 2014. godine ukinuo ovu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, nakon čega je Viši sud 16. juna 2015. presudio da da nije bilo dokaza da su optuženi počinili ratne zločine.
- Oslobođeni “Simini četnici”: Loše urađen posao tužilaštva
- U ratu smo bili Romi, a sada smo opet Cigani
Najnovijom odlukom Apelacionog suda postoji opasnost da počinioci ratnih zločina koji su na sličan način delovali u grupama tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije budu oslobođeni, upozorava Fond za humanitarno pravo:
„Upravo možemo imati tu situaciju da se postavljanjem tako visokih kriterijuma više ne može dokazati postojanje saizvršilaštva. Da će za takve stvari biti oslobođeni. E, to onda dovodi suđenje do besmisla“, zakljujučuje Marina Kljajić.
Među postupcima koji su zbog ovakvog shvatanja saizvršilaštva ugroženi su suđenja za masovni zločin u Lovasu (Vukovarsko-sremska županija) u Hrvatskoj i u Ćuški (opština Peć) na Kosovu koji se trenutno vode pred Višim sudom u Beogradu, navodi Fond za humanitarno pravo.